Reč koja je „ubila“ zid

Piše Miroslav Stojanović

Pod razvalinama Berlinksog zida našli su se čitavi sistemi, raspale se države i buknuli ratovi tamo gde ih niko očekivao nije, u srcu Starog kontinenta. Ravnotežu straha zamenio je strah od neravnoteže: jedna super sila  odlučivala je o sudbinama ljudi i čitavih naroda

Knjiga je spala na dva slova. Od tadašnjih lidera velike četvorke ratnih pobednika – SAD, Sovjetski Savez, Velika Britanija i Francuska – na skupu „očeva nemačkog jedinstva“ u Berlinu (30. oktobra), kojim su Nemci otvorili seriju svetkovina povodom dvadesete godišnjice od rušenja Berlinskog zida (9. novembar 1989), uz tronutog, i s razlogom ponosnog, „kancelara ujedinitelja“, Helmuta Kola, našli su se samo Džordž Buš (senior) i Mihail Gorbačov.

Fransoa Miterana odavno nema, a Margaret Tačer nije među njima, ne zbog toga što po „rodnoj ravnopravnosti“ ne bi mogla da stane pod firmu „očeva“. Domaćini je, očigledno, nisu ni zvali, niti bi dama od čelika došla: bila je jedina, i do kraja, „muško“ među evropskim kolegama, više pritajenim nego otvorenim protivnicima ponovnog nemačkog ujedinjenja. To joj Kol i mnogi njegovi sunarodnici nisu zaboravili i oprostili.

Tačerova je ne samo žestoko bila protiv rađanja (pretećeg) džina u srcu Evrope, plašeći se da će ne samo uvećati premoć nad nekad moćnom ostrvskom iperijom, nego ozbiljno poremetiti, i ugroziti, „statiku“ Evropske zajednice i Starog kontinenta. Britanska premijerka je činila sve, grozničavo pokušavajući da organizuje „front otpora“ i zaustavi voz nemačkog ujedinjenja, koji je zahuktalo krenuo neočekivanim rušenjem Zida. Uzalud je „vukla za rukav“ Miterana, Buša i Gorbačova.

VAŠINGTON JE DRAMATIČNE DOGAĐAJE U NDR SHVATIO KAO RUŠENJE JEDNOG SVETA I ŠANSU ZA GRAĐENJE NOVOG, PO SOPSTVENOJ PROJEKCIJI I INTERESU

IGRANJE RATOM

Prvi je bio njen istomišljenik, obuzet sličnim strepnjama i strahovima. Nije želeo nemačko ujedinjenje iako je bio svestan da je to, na kraju krajeva, neminovno. Nije, međutim, bilo uputno istrčavati na brisani prostor i izazivati otvoreno nemačku srdžbu. Uzdao se u Gorbačova. Bivši francuski predsednik je, naime, dugo bio uveren, kako sovjetski lider, uprkos činjenici što je otpisao famoznu „Brežnjevljevu doktrinu“, po kojoj se Moskva osećala obaveznom da „brani socijalizam“ u drugim zemljama, neće skrštenih ruku gledati na brisanje međunemačke granice. Kad se videlo da Gorbačov neće praktično preduzimati ništa da to spreči, u Parizu je, po svedočenju Miteranovog savetnika Žaka Atalija, zavladao „gotovo paničan strah“.

Vest o spektakularnom rušenju Berlinskog zida zatekla je Miterana u Danskoj (državna poseta). Zvanično je taj događaj pozdravio kao znak „širenja slobode“ u Evropi i kraj poretka uspostavljenog na Jalti. Privatno je, međutim, konstatovao da se Nemci „igraju novim svetskim ratom, a da to ne vide“.

Tačerova se dugo borila kao lavica. Moramo upamtiti, upozoravala je, da su vremena velikih promena istovremeno i vremena velikih neizvesnosti i opasnosti. Burne promene mogu da ugroze njihove demokratske ciljeve. Nemci treba da stave hladnu maramicu na vrelo čelo. Previše egzaltirano ponavlja se reč Dojčland, Dojčland.

Na samitima Evropske zajednice (tada još nije bila preimenovana u Uniju) koji su prethodili nemačkom ujedinjenju, između britanske premijerke i nemačkog kancelara vodio se „rat do istrebljenja“. Prštalo je na sve strane. A kad je Helmut Kol, ne obaveštavajući prethodno nikog od saveznika, osim američkog predsednika, izašao sa svojim čuvenim programom u deset tačaka, kojim je praktično trasirao put ujedinjenja, Tačerova je, na samitu dvanaestorice u Strazburu (8. i 9. decembra 1989) gotovo fizički kidisala na njega.

Nikad neću zaboraviti, zabeležio je Kol u prvoj knjizi svojih sećanja (obuhvata razdoblje od 1982. do 1990), ljutiti krik Margaret Tačer tokom večere: „Dva puta smo porazili Nemce, a oni su opet tu“. Izveštači su tih dana javljali iz Londona da britanska javnost „gleda zapanjeno“ kako Nemačka još jednom kida lance kojima su joj ratni pobednici vezali ruke, a „Dejli telegraf“ je u toj atmosferi konstatovao: „jedino što sada možemo jeste da pazimo da nam barut bude suv“.

Kol se s gorčinom priseća da su na tom „teškom skupu“ nemačko ujedinjenje podržali, bez rezerve, samo premijeri Irske i Španije, Čarls Higej i Felipe Gonzales. Nije bilo većih problema ni sa predstavnicima Luksemburga i Belgije. Italijanski premijer Đulio Andreoti upozoravao je na opasnost od „novog pangermanizma“, a „veliko razočarenje“ nemačkom kancelaru priredio je i njegov „veliki prijatelj“, holandski premijer Rud Lubers.

PERESTROJKA JE RAZORILA „EVROPSKU GEOPOLITIČKU STRUKTURU“, UGROZILA BEZBEDNOST SAVEZNIČKIH DRŽAVA, ŽRTVOVALA VARŠAVSKI PAKT I DOVELA NATO NA GRANICE SOPSTVENE ZEMLJE

FAMOZNA PERESTROJKA

U „srećne slučajeve“ u „sudbinskim danima“ za Nemačku ubraja, međutim, Džordža Buša, koji mu je bio velika podrška i ohrabrenje, kao i Francuza Žaka Delora, tadašnjeg predsednika Evropske komisije.

Posle rušenja Berlinskog zida, „nemačko pitanje“, „nastalo istorijom“ i posledicama Drugog svetskog rata, za koje je i sam Gorbačov upočetku verovao i govorio da ga „treba prepustiti istoriji“, hrupilo je svom silinom u dnevni red svetske politike. Eruptivni događaji u Nemačkoj Demokratskoj Republici – masovne demonstracije u velikim gradovima, „okupacija“ ambasada u Budimpešti i Pragu kako bi se, iz „zatvorene zemlje“ izdejstvovao odlazak na zapad, „puč“ protiv Eriha Honekera, ljudska lavina koja je otvorila „brešu“ u zidu i najbolje čuvanoj granici na svetu – poprimili su takve razmere da se pitanje hitnih mera postavljalo kao neodložno. Stvorena je ideja (američka) o pregovorima o takozvanim spoljnim aspektima nemačkog ujedinjenja u formuli „dva plus četiri“, dve nemačke države, plus četiri ratne pobednice.

Gorbačov je prihvatilo tu ideju, s naivnim uverenjem da će proces nemačkog ujedinjenja potrajati bar nekoliko godina. „Zaputili smo se tada stazom koja se činila dugom“, zapisao je njegov (tadašnji) šef diplomatije Eduard Ševerdnadze.

Gorbačov i Ševanadze tvrde da je za njih postojao „nemoguć izbor“: ili regulisanje nemačkog ujedinjenja ugovorom koji bi „odgovarao stabilnosti Evrope i bezbednosti Sovjetskog Saveza“, ili upotrebiti gotovo pola miliona sovjetskih vojnika (Zapadna grupa) stacioniranih u Istočnoj Nemačkoj da se spreči ujedinjenje. Sovjetski lider se, kaže, između ujedinjenja i novog svetskog rata, opredelio za – ujedinjenje.

Gorbačovljevi žestoki kritičari pak, tvrde da je upravo njegova parestrojka  razorila „evropsku geopolitičku strukturu“, ugrozila bezbednost savezničkih država, žrtvovala Varšavski pakt i dovela NATO na granice sopstvene zemlje i – podstakla ujedinjenje.

Ključno pitanje za Bon ulaskom u pregovore o spoljnim aspektima nemačkog ujedinjenja bilo je kako „izbeći Versaj“ – ostvariti ujedinjenje uz pun suverenitet, bez diskriminacije i ograničenja i izbeći veliku međunarodnu konferenciju s mnogo učesnika.

Pregovaračka strategija Bona počivala je na nekoliko činilaca. Trebalo je najpre uveriti partnere da će nemačko ujedinjenje produbiti evropsku integraciju. Kol je zbog toga pojačao podršku inicijativi za uvođenje privredne i monetarne unije i ideju o političkoj uniji. Govorili su o novoj „bezbednosnoj evropskoj arhitekturi“ s naglaskom na (tadašnji) KEBS i aktivnim sovjetskim prisustvom i ulogom u Evropi, i posle ukidanja takozvanog „četvornog sporazuma“, naglašavali opredeljenost da jačaju bilateralne odnose sa Moskvom. Sve se činilo da gubitak NDR za Sovjete bude podnošljiviji i da se oni uvere kako će, posle svega, čak biti na dobitku!

OSIM „KANCELARA UJEDINJITELJA“ HELMUTA KOLA NA CENTRALNOJ SVEČANOSTI U BERLINU 30. OKTOBRA PRISUSTVOVALI SU SAMO DŽORDŽ BUŠ STARIJI I MIHAIL GORBAČOV

KONFUZIJA U MOSKVI

Pošto su uvideli da bi evropski susedi bili spremni da prihvate ujedinjenje Nemačke samo u postojećim granicama, u pregovaračke prioritete uvršteno je i priznavanje granice na Odri i Nisi (Poljaci su hteli da po svaku cenu izbegnu naknadne pregovore s premoćnom Nemačkom u čemu su imali snažnu podršku Francuza i Engleza) i tako stišaju podozrenja i strepnje od „nemačkog revanšizma“.

Najsigurniju stratešku poziciju u pregovorima imao je Vašington. SAD je nastupao s pozicije velike sile i nemačko ujedinjenje stavljao u okvir sopstvenog uspeha u borbi protiv „sovjetskog ekspanzionizma i hegemonije u Srednjoj i Istočnoj Evropi“. Za veliku silu uvećana Nemačka nije predstavljala problem (Kisindžer: Nemačka je velika, ali nije (svetska) sila) kao što je to bio slučaj s Francuskom i Velikom Britanijom. Njih je sećanje na prošlost teže pritiskalo nego Amerikance.

Vašington je dramatične događaje u NDR shvatio kao rušenje jednog sveta i šansu za građenje novog, po sopstvenoj projekciji i interesu. Lansirana je, neposredno pred samit Buša i Gobačova na Malti (2. i 3. decembra 1989) vizija o „ujedinjenoj i slobodnoj Evropi“. Procenjeno je da bi u stvaranju „novog poretka“ Amerikanci mogli da se oslone na ujedinjenu Nemačku, kojoj je Buš ubrzo, izazivajući iritaciju u Londonu, ponudio „partnerstvo u vođstvu“.

Moskva je jedno vreme istrajavala na konceptu savezništva „dve nemačke države“. Slom režima u Istočnom Berlinu doveo je do revizije ovog stanovišta. Preovladalo je mišljenje da bi „bilo kontraproduktivno“ suprotstavljati se događajima i stavljati na kocku odnose sa najsnažnijom evropskom privredom u času kada je sudbina perestrojke toliko zavisila od Zapada. (Gorbačov je tokom posete Bonu 1989. molio Kola za pomoć i milostinju, u kritičnim zimskim mesecima!).

Iz činjenice da su se inicijative i predlozi koji su stizali iz Moskve i koji su se često međusobno isključivali i potirali, na Zapadu su shvatili da u sovjetskom vođstvu nema konsenzusa u formulisanju politike prma „nemačkom pitanju“. U njemu se, kao ključni problem, postavljao onaj vojni.

A Moskva je u jednom času predlagala raspuštanje blokova, pa neutralnost i demilitarizaciju Nemačke, zatim zahtevala da ima status sličan onom koji je imala Francuska – da bude politički vezana za NATO, ali ne i vojno – uz još apsurdniju ideju o nemačkom članstvu u oba vojna bloka!

NOVI CENTRI MOĆI

Za Vašington je, međutim, nemačko članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi predstavljalo „kamen temeljac“ novog svetskog poretka.

Gorbačovu je učinjen „ustupak“: obećano mu je da se NATO neće širiti na prostor nekadašnje Nemačke Demokratske Republike. Sad jadikuje što je u to poverovao. Ne samo što se zapadna vojna alijansa proširila na celu Nemačku, nego je, praktično, stigla na granice Rusije!

Tako je s rušenjem Berlinskog zida, monstruozne garđevine, sumornog simbola Hladnog rata i drastične evropske podeljenosti, srušen jedan svet, radikalno promenjene politička karta Starog kontinenta, sudbine mnogih naroda i državnnih zajednica. Pod njegovim razvalinama nestali su čitavi sistemi, raspale se države i buknuli ratovi tamo gde ih niko očekivao nije. U srcu Evrope.

Ravnotežu straha na kojoj je svet počivao više decenija posle kratke i varljive nade, zamenio je strah od neravnoteže i opasne nepredvidljivosti koji je nametala jedna i jedina supersila. Politički trusno tle se u tom pogledu još, ni dve decenije posle pada Zida, nije sasvim sleglo. Nova američka administracija, međutim, priznaje da supersila, koja je, bez orijentira i obzira, ulazila u ratove i agresije, (više) ne može sama.

Svet polako ali sasvim izvesno postaje multipolaran, sa novim centrima moći. Rusija je uveliko izašla iz haosa i poniženja, Kina je snažno kročila na svetsku scenu, njenim stopama nastupa Indija…

Dramatični događaji vezani za rušenje Berlinskog zida, koje sam pratio neposredno, istina sa zapadne strane, tada kao stalni dopisnik „Politike“ iz Bona, iznenadili su, navodno, i velike obaveštajne službe (Buš i danas tvrdi da je o tome saznao zahvaljujući televiziji, a ne tolikim obaveštajnim agencijama) i bukvalno šokirali svet. Javio sam još 5. novembra 1989. da će ono što se „iza brda valja“, kao lavina pokrenuta masovnim i mirnim demonstracijama u Istočnom Berlinu, Lajpcigu i Drezdenu, i što je iz temelja potreslo jedan zatvoren, birokratizovan režim, biti sudbonosno, ne samo za NDR, nego za čitavu Evropu i svet.

GRAĐENJE BERLINSKOG ZIDA ODGOVARALO JE GOTOVO SVIM VELIKIM EVROPSKIM DRŽAVNICIMA KOJI SU SE PLAŠILI „DŽINA U SRCU EVROPE“

KADA SU NEMCI PRKOSILI SVETU

Nije bilo, ne bar pre ujedinjenja (3. oktobar 1990) nagoveštaja da bi, upravo ujedinjena Nemačka, mogla da odigra fatalnu kartu u dramatičnom spletu i rasplitanju unutrašnjih i tragičnih jugoslovenskih okolnosti. Prva jaka spoljnopolitička karta koju su ujednjeni Nemci bacili na na evropski sto – ali o tome u sledećem broju „Pečata“ – odigrala je (gotovo) presudnu ulogu u rasturanju Jugoslavije.

Praktično prvi put posle Drugog svetskog rata Nemačka se ohrabrila da prkosi celom svetu. Svi su, bar u tom času, i partneri iz Evropske zajednice i oni (čak) s druge strane Atlantika upozoravali Bon da ne povlači riskantne poteze s jednostranim i ishitrenim priznavanjem slovenačkog i hrvatskog secesionizmna. Bon za to nije hajao.

Zid je, inače, nestao iznenada (u noći između 9. i 10. novembra 1989), kao što je iznenada i nastao (u noći između 13. i 14. avgusta 1961). Srušika ga je – greška. Vlasti u Istočnom Berlinu (CK, vlada) bile su prinuđene da, pod žestokim pritiskom usključale javnosti radikalno liberalizuju dotad rigorozni režim putovanja u inostranstvo. Pre novog zakona, doneta je hitna odluka koja je omogućavala građanima da dobiju putne isprave bez ikakvih uslovljavanja i peripetija i slobodno idu preko svih graničnih prelaza, uključujući i one u Berlinu. O toj odluci, kao „svetskoj senzaciji“, po Egonu Krencu, Honekerovom nasledniku, domaće i strane novinare trebalo je da u 18 sati (senica CK u to vreme još nije bila završena) šef partija u Istočnom Berlinu i član Politbiroa, dugogodišnji direktor glavnog partijskog glasila „Nojes Dojčland“, Ginter Šabovski.

On je to, na samom kraju konferencije, i učinio. Na pitanje dopisnika italijanske Anse „kad propis stupa na snagu“, Šabovski je, pred uključenim kamerama, počeo da pretura po papirima i kaže, zatečeno „…pa, prema mom saznanju, stupa na snagu odmah. Neizostavno“. Sledilo je dodatno pitanje: Vi ste rekli da se putovanja mogu obavljati preko svih graničnih prelaza prema SR Nemačkoj. Važi li to i za Zapadni Berlin“. Uključujući i Zapadni Berlin, potvrdio je Šabovski.

Konferencija je završena u 19 sati i 54 minuta. Ekipa zapadnoberlinskog Riasa presrela je Šabovskog u hodniku. „Očekujete li sada veliku bežaniju?“ Šabovski: „Nadam se da do toga neće doći“.

Agencije su se utrkivale da saopšte „istorijsku vest“. Prvi se oglasio Rojters, u 19 sati i 3 minuta, pa zapadnonemačka DPA u 19 i 4. Rojters: Građani NDR koji to žele mogu odmah da odu preko svih graničnih prelaza u SRN“. DPA: „Od ovog časa građani NDR mogu direktno preko svih graničnih prelaza između NDR i SRN da (o)tputuju“. Asošijeted pres se oglasio u 19 i 5: „NDR je, prema izjavi člana Politbiroa Gintera Šabovskog, otvorila svoje granice. Ovo je prelazno rešenje do donošenje novog zakona o putovanjima, rekao je Šabovski“.

Sve je u tim interpretacijama bilo, uglavnom, korektno. Konfuzni Šabovski je, međutim, sam napravio grešku koja je ubrzala događaje: propis je trebalo da stupi na snagu sutra ujutru, 10. novembra…

Građani Istočnog Berlina koji su se našli kraj svojih televizora nisu mogli da poveruju svojim ušima. Konstatacija Šabovskog da odluka o slobodnom prelasku granice stupa „odmah“ delovala je neverovatno. Vest se, međutim, širila brzinom munje. I lavina je, oko 22 sata, krenula. Graničari i policajci su bili potpuno zatečeni, neobavešteni i – nemoćni. Zid te noći „velikog slavlja“ istina nije srušen.

Postao je, međutim, izlišan.

 

TVRĐAVA KOJA SMETA

Priča se ne uklapa u, za Nemce s razlogom veliko,  pompezno slavlje povodom dvadesete godišnjice pada zaista monstruozne građevine i sumornog simbola Hladnog rata, Berlinskog zida, za čim niko žalio nije, slavlja kojem su i naši mediji, posebno (neke) televizijske kuće, dali svoj udarnički, i dirljiv, doprinos, šaljući za ovu priliku u nemačku prestonicu čitave uredničke timove i specijalne izveštače.

Ova priča, makar ovlaš, govori o „drugoj strani medalje“ i posledicama istorijskog događaja, koji se nesporno svrstava u prevratničke. O izvornoj jugoslovenskoj drami početkom devedesetih, koja je, uz svesrdnu, i nesrećnu, „asistenciju“ spolja, prerastala u tragediju. I rastakanju jedne, bez nostalgičnosti, zaista velike i lepe zemlje, u čemu je Nemačka (od)igrala inicijalnu, i, u nekim trenucima, čak odlučujuću ulogu.

Prva jaka karta koju je tek ujedinjena Nemačka, njeni tadašnji vodeći političari, bacila na evropski sto, bila je uvod u novu, tragičnu fazu jugoslovenske drame: kancelar Helmut Kol i šef diplomatije Hans Ditrih Genšer su s jeseni 1991. gotovo ultimativno saopštili liderima evropske familije da će priznati secesiju Slovenije i Hrvatske, s njima ili bez njih,  čime je počelo razbijanje Jugoslavije. Uprkos činjenici da se upravo Evropska zajednice (još nije bila prerasla u uniju), grozničavo upinjala da jugoslovenski problem reši političkim sredstvima i u sopstvenoj režiji.

Bon je u ovaj poduhvat destrukcije ušao s neshvatljivom upornošću, i protiv svih: partnera u evropskoj familiji, Vašingtona, maleroznog lorda Karingtona, generalnog sekretara UN Kueljara, pa i upozorenja jednog broja sopstvenih diplomata koji su, u to vreme, ili minulih godina, službovali u Beogradu. Opominjao je i tadašnji ambasador Hansjerg Ajf, s posledicama po njega samog: o nesporazumima na liniji beogradska ambasada – ministar spoljnih poslova, pisao je tih dana dobro obavešteni nedeljnik „Špigl“.

Na jugoslovenskom slučaju ujedinjena Nemačka iskušavala je druge i, s naraslim mišicama i ambicijama, odmeravala odnos snaga u Evropi.

I svi su se priklonili njenom diktatu. Iz različitih razloga, pobuda i interesa. Tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran, koji je (prijatelja) Helmuta Kola (uzalud) upozoravao na moguće, i pogubne posledice, želeo je da, po svaku cenu, zadrži Nemce „u timu“, gde se, zahvaljujući čvrstim unutrašnjim pravilima, koliko-toliko, još može krotiti njihova hirovitost i nepredvidljivost i bez kojih, realno, nisu bile moguće evropske integracije.

O fatalnoj nemačkoj ulozi u razbijanju Jugoslavije progovorili su gotovo svi (tadašnji) važniji akteri na svetskoj političkoj sceni, uglavnom zakasnelo, kad se više nisu nalazili na važnim funkcijama.

O tome se pisalo i u samoj Nemačkoj. Prvi potpuniji, i nedvosmisleno kritički sud o tome dao je u knjizi ironičnog naslova „Časni mešetari“ (izdavačka kuća Dic, Berlin 1998, u srpskom prevodu novosadski Prometej, 1999) Ralf Hartman, dobar poznavalac političkih odnosa u bivšoj Jugoslaviji: bio je godinama ambasador (takođe bivše) Nemačke Demokratske Republike u Beogradu.

(Pokojni) akademik Zoran Konstantinović spominje, u predgovoru ove knjige, i svedočenje nekadašnjeg zapadnonemačkog ambasadora u Jugoslaviji, Horsta Graberta, bliskog Brantovog saradnika, da do ishitrenog priznavanja Slovenije i Hrvatske došlo na izričito insistiranje, i snažan pritisak, bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU), njenog desnog krila, koje je bilo u tesnim vezama sa ekstremnom (ustaškom) hrvatskom emigracijom.

Uz nagradu Hrvatima, kao „ratnim saveznicima“, kako je naglašavao lider ove stranke, i nekrunisani kralj Bavarske, Franc Jozef Štraus, bilo je neophodno izolovati i kazniti Srbe, kao „smetnju i prepreku“. Hartman, inače, podseća da je još Fridrih Nauman, jedan od tvoraca ideje o „velikoj Nemačkoj“, koja bi obuhvatila ceo srednjoevropski prostor i bila okružena ekonomski zavisnim državicama, „trabantima“, predviđao da će izvan tog kruga ostati samo Srbija, kao „tvrđava koja smeta“ i koja „mora biti izbrisana“.

RAT GOSPODINA GENŠERA

Bundestag se, inače, formalno pozabavio „jugoslovenskom krizom“, u februaru 1991. godine. I dok su se u Evropskoj zajednici još zalagali za mirno rešenje konflikta u okviru „ujedinjene i demokratske Jugoslavije“, ovde su se javili prvi nagoveštaji agresivnog nemačkog nastupa: lansirana je teza o „srpskom hegemonizmu“ i još (u Srbiji) prisutnim „strukturama komunističke moći“.

Jedan od retkih koji je upozoravao na „najveću uzdržanost“ u pristupu jugoslovenskoj krizi, i dužnom respektu prema milion i sedam stotina hiljada žrtava koje je Jugoslovenima doneo Drugi svetski rat, bio je Hans Modrov, lider istočnonemačke Partije demokratskog socijalizma (PDS) i, kratko vreme, premijer NDR, neposredno posle pada Eriha Honekera.

Umesto da uzme u obzir pouke istorije, Nemačka je, sa Kolom i Genšerom, konstatovao je Modrov, uskočila u tradicionalnu velikonemačku politiku na Balkanu, bivajući strana u konfliktu i, korak po korak, zaraćena strana.

I sve to uprkos zavetnim obećanjima kancelara Kola (3. oktobar 1990, na dan ujedinjenja, pred zgradom Rajhstaga), da će se s nemačkog tla ubuduće širiti samo mir, pri čemu smo, naglašavao je tada kancelar, svesni da su „nepovredivost granica, poštovanje teritorijalnog integriteta i suverenost svih država u Evropi, osnovni uslovi za mir“.

Ništa od svega toga. Nemačka je  koncem 1991. godine razbila koncept političkog rešenja jugoslovenske krize čiji moderatori su bili engleski i američki diplomate Piter Karington i Sajrus Vens svojevoljnim i demonstrativnim priznavanjem Slovenije i Hrvatske. Između predsedavajućeg konferencije o Jugoslaviji, Karingtona, i nemačkog šefa diplomatije Genšera, došlo je do razmene oštrih reči.

Karington je upozoravao da će preuranjeno priznavanje Slovenije i Hrvatske predstavljati kraj i krah konferencije (Karington: ako dve od šest republika dobiju nezavisnost, njih konferencija više ne zanima) i predstavljati varnicu koja će „zapaliti Bosnu“. Kad je, posle nasilnog legitimisanja slovenačkog i hrvatskog secesionizma, došlo do eskalacije ratnih sukoba, Sajrus Vens je to označio kao „rat gospodina Genšera“. Njegov zemljak, u to vreme šef diplomatije SAD, Džems Bejker je u svojim memoarima konstatovao da se Jugoslavija raspala jednostranom odlukom o nazavisnosti Slovenije i Hrvatske i (slovenačkim) preuzimanjem graničnih prelaza što je bio akt sile i kršenja helsinških principa.

Stari lord (Karington) je kasnije, s gorčinom i razočaranjem, konstatovao kako je priznavanje Slovenije bila greška, Hrvatske fatalna, a Bosne i Hercegovine katastrofalna greška.

KUELJAROVA UPOZORENJA

Do oštre razmene pisama doško je povodom nemačke političke svojeglavosti i između generalnog sekretara UN Peresa de Kueljara i Genšera. Kueljar je pisao da je „duboko uznemiren“ i upozoravao da će selektivno priznavanje pojedinih republika samo proširiti konflikt i stvoriti eksplozivnu situaciju u Bosni i Hercegovini, pa i u Makedoniji. Insistirao je da se, zbog toga, izbegnu „nekoordinisani potezi“.

Čak je i Džordž Buš (senior) uputio „demarš“ kancelaru Kolu 8. novembra 1991, neposredno uoči samita NATO u Rimu,  upozoravajući ga da ohrabrivanjem republika (Slovenije i Hrvatske) da ostvare nezavisnost, „ugrožava međunarone napore“. Vašington je u to vreme još, makar formalno i javno, bio za „celovitu Jugoslaviju“.

„Njujork tajms“ je ponašanje Bona označio kao „kraj epohe Nemačke kao „ekonomskog džina a političkog patuljka“, a američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Pikering je govorio o rađanju „velike Nemačke“. U Vašingtonu je prkosni stav Bona shvaćen kao direktan izazov SAD. Iako je, jedina u tom času, imala snage i mogućnosti da „obuzda“ problematične nemačke aspiracije i ambicije, Amerika nije prihvatila taj izazov. Umesto sukoba, Buš je, snujući o „novom svetskom poretku“, Kolu ponudio „partnerstvo u vođstvu“ na Starom kontinentu.

Robert Džerald Livingston, direktor Instituta za savremene, nemačke studije na Univerzitetu „Džon Hopkins“ je povodom prve jake, i fatalne, nemačke spoljnopolitičke karte posle ujedinjenja zapisao: ova prva spoljnopolitička inicijativa pokazuje da se ujedinjena Nemačka osetno razlikuje od stare (zapadne) SRN. Nemačka se prvi put oslonila na svoju ekonomsku snagu da bi ostvarila svoje političke ciljeve… Ova Nemačka se oslobodila od zazora od mešanja u unutrašnje prilike  drugih zemalja. Nepojmljivo je počelo da se pojavljuje. Ujedinjena Nemačka je, za razliku od Zapadne Nemačke, pokazala spremnost da preuzme velike rizike: nemačka politika priznavanja Hrvatske pretila je da pocepa Evropsku uniju, uz novo krvoproliće i eskalaciju građanskog rata u Jugoslaviji. Taj potez je, po Livingstonu, manje motivisan nemačkom brigom za mir na Balkanu: On pre svega, i na dramatičan način, uspostavlja ključnu ulogu i poziciju Nemačke u Evropskoj uniji i obnavlja sferu uticaja u Istočnoj Evropi.

Šef diplomatije u vladi Bušovog naslednika, Klintona, Voren Kristofer je u intervjuu jednom američkom listu (juni 1993), koji je preneo nemački „Velt“ rekao: „Preuranjenim priznanjem (Slovenije i Hrvatske) učinjene su velike greške, a za to posebnu odgovornost snose Nemci“.

Penzionisani francuski general i nuklearni strateg Pjer Mari Galoa je, pored ostalog, u hamburškom „Cajtu“ (23. juli 1993)   „kažnjavanje Srba koji su  u dva svetska rata bili na strani pobednika“ stavio u kontekst brisanja „poslednjih ostataka onih ugovora kojima je Nemačka dva puta kažnjena za svoje poraze“.

SRBE BACITI NA KOLENA

Jedan od onih koji su, takođe zakasnelo, javno progovorili o nemačkoj krivici, jeste i bivši francuski šef diplomatije Rolan Dima. On je 1993. u minhenskom „Zidojče cajtungu“ priznao da je Evropska zajednica, na „prenagljen način“, zbog „internih neslaganja“, priznala Sloveniju i Hrvatsku i time „otvorila put ka raspadu Jugoslavije“. Odgvovornost Nemačke i Vatikana u „ubrzavanju krize u Jugoslaviji je očigledno enormna“, konstatovao je Dima.

U istom tonu, i znatno kasnije, bivši holandski premijer (njegova zemlja je u to vreme predsedavala u Evropskoj uniji): ministar spoljnih poslova Hans van den Bruk i ja smo mogli da se okrenemo na glavu, ostali Evropljani samo da se čude: Nemci su se „solo“ bacili na posao, to je bilo katastrofalno (DPA, 21. 12. 1997).

Posle fatalnih grešaka sa Slovenijom i Hrvatskom, usledila je katastrofalna (ne samo po Karingtonu) greška sa Bosnom i Hercegovinom, pri čemu su se oni koji su srčano podržavali slovenački i hrvatski secesionizam grčevito držali zablude o multietničkoj i multikulturalnoj Bosni i Hercegovini. Upozoravajući na apsurdne i duple standarde, Henri Kisindžer je konstatovao da su oni koji su bili protiv Jugoslavije zbog njenog nesložnog i heterogenog etničkog sastava, u bosanskom slučaju najednom tražili da se, kao najbolje rešenje, održi „Jugoslavija u malom“. I socijaldemokrata Peter Gloc, jedan od retkih nemačkih političara od ugleda i formata, koji je bio (veoma) kritičan prema nemačkoj politici u slučaju Jugoslavije je u bonskom „General ancajgeru“ (10. maj 1993) zaključio: ko je želeo multietničku državu u jugoistočnoj Evropi, morao je da održi Jugoslaviju.

Genšer se u memoarima pravda da priznavanje Bosne i Hercegovine „nije došlo na našu inicijativu. Naprotiv.“ Pri tom je samo donekle u pravu: učinjeno je to ovoga puta na izričito američko insistiranje, ali uz njegovu snažnu potporu. Uticajni, i takođe dobro obavešteni, „Frankfurter algemajne cajtung“ je dan pre donošenja odluke o priznavanju Bosne i Hercegovine, posle „referenduma čiji su se ishod i posledice mogle predvideti“ (opet Karington: Izetbegović nije mogao da proglasi nezavinost bez saglasnosti svih strana u BiH) pisao: „ministar spoljnih poslova Genšer otputovao je u Luksemburg u čvrstoj nameri da ubedi ministarski savet u nužnost priznavanja  Bosne i Hercegovine“. Nemačka novinska agencija DPA je dan kasnije javila da je Genšer u tome uspeo…

Funkcioner u (američkom) Stejt departmentu Dordž Keni priznao kasnije da je taj čin „pokrenuo rat“i otkrio da je do njega doško kako bi se „kaznili Srbi“.

Već spomenuti Ralf Hartman u knjizi „Pošteni mešetari“ primećuje da se jednostrano svrstavanje protiv Srba, a u korist secesionista, provlačila kao crvena nit i konstanta u nemačkoj spoljnoj politici tokom jugoslovenske krize. Njen verbalni vrhunac je izjava Genšerovog naslednika i „đaka“ Klausa Kinkela (24. maj 1992) da „Srbe treba baciti na kolena“.

I u Nemačkoj je, inače, došlo do drastične sprege u satanizaciji čitavog jednog (srpskog) naroda između političara i medija.

MEDIJSKA PROIZVODNJA HISTERIJE

Mihael Timan se pozabavio u „Cajtu“ (septembar 1994) medijskom „proizvodnjom histerije“ i nabrojao čime su sve, posebno u „Frankfurter algemajne cajtungu“, bili sve etiketirani Srbi. Poređeni su sa nacistima, bili pljačkaši, surovi potomci Džingis Kana, etnofundamentalisti, u karikaturama su predstavljani kao zmije koje palacaju s dva jezika, pomahnitali vukovi i hijene, kako bi se sugerisao zaključak da Zapad, jednostavno, nema posla s ljudima nego sa zverima. Peter Handke je, očigledno zbog svega toga, „Frankfurter algemajne cajtung“ označio kao „centralni evropski srbožderski list“.

Tako je, uz narasle ambicije i neskrivene aspiracije, počela ubrzana militarizacija nemačke spoljne politike. Ujedinjena Nemačka, čiji lideri su se koliko do juče zaklinjali u njen pacifizam, počela je da oblači uniformu. I da svoj militarizam demonstrira upravo tamo gde je sam Kol tvrdio da je angažovanje nemačkih vojnika nemoguće: u Evropi postoje područja, a u ta sigurno spada Jugoslavija, u kojima se ne može zamisliti angažovanje nemačkih vojnika. To je akt političkog razuma…

Proces je očigledno bio nezaustavljiv, što je na drastičan način pokazala NATO agresija na Jugoslaviju u koju su se Nemci, bez premišljanja, uključili. Bivši predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke Oskar Lafonten piše u knjizi „Srce kuca levo“ kako nije mogao poverovati da će upravo vlada „zakletih pacifista“ (koalicija socijaldemokrata i zelenih) „prvi put posle pola veka uvući Nemačku u rat!“

Vreme političkih konvertita činilo je svoje. Lafonten je bio gnevan ne samo zbog neočekivanog ratničkog držanja (dotad) sopstvene partije, nego i zbog ponašanja zelenih. Želeo je koaliciju s njima, uveren da će nova vlada na taj način moći lakše da vodi politiku mira. Shvatio je, s gorčinom, da su zeleni čim su stigli na vlast brzo potrošili svoj pacifizam. Ratoborni šef diplomatije Joška Fišer dao je, za Lafontena „zapanjujuću izjavu“: nisam samo naučio „nikad više rata“ nego i „nikad više Aušvica“ – bombe su potrebne da bi se zaustavili „srpski esesovci“.

Reagujući  na Fišerovu sumanutu izjavu, Lafonten je citirao Handkea  i usmerio priču o Aušvicu na pravu adresu: „Mi želimo da sprečimo Aušvic. Dobro. Ali sada je NATO stvorio novi Aušvic. Onda su bile gasne komore i metak u potiljak, a danas to rade kompjuterske ubice s pet hiljada visine…“

Lafonten zaključuje poglavlje o Kosovu pitanjem „Kud bi nas odvelo ako bi se na tako surov i drastičan način ignorisalo Međunarodno pravo i svet vratio na „pravo jačeg“, uz konstataciju da u „svetu prava i pravde, niko ne može da u isto vreme bude tužilac, sudija i dželat…“