SERĐO ROMANO Pronicljive misli konzervativnog liberala

Razgovarala

Milica Ostojić

Serđo Romano jedan je od možda i najvećih živih erudita današnjice. Veliko enciklopedijsko znanje i minuciozno posmatranje istorije novog doba, kako italijanske i francuske, tako i ruske i američke, čini se nedovoljnim da opiše ovoga novinara, diplomatu koji je boravio i u Moskvi i u Vašingtonu, bio profesor na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta, čoveka koji i danas, iako je nadomak devete decnije života, piše kao uvodničar lista „Koriera dela Sera“, u kojem svakodnevno odgovara na pitanja čitalaca. Čoveka, koji, dok razgovara sa nama u Milanu, skromno zaključuje, valjda da ne bi zvučalo pretenciozno, kako je do sada napisao „više od pedeset, a manje od sto“ knjiga.

Za nas je Romano značajan i zbog toga što je u Beogradu boravio više puta i susretao se sa našim intelektualcima, jednom čak i sa patrijarhom Pavlom. Odmah posle bombardovanja gostovao je i na beogradskom Salonu knjiga.

U knjizi „Sećanja jednog konzervativca“ (2002) Romano sopstvenu filozofsko-političku ličnost ocrtava sintagmom „konzervativnog liberala“ – sebe smatra „konzervativnim“, pošto, verujući da iz različitosti proističe tok svakog pojedinačnog života, ne prihvata tendenciju savremene evropske kulture koja teži ujednačavanju; zalaganje za zaštitu i odbranu individualnih sloboda svakog pojedinca.

Ipak, osnovna tema razgovora sa Serđom Romanom ticaće se aktuelne geopolitičke situacije u svetu, budući da je naš sagovornik izuzetno dobar poznavalac istorije odnosa velikih svetskih sila, pošto je u prelomnim godinama dve godine bio predstavnik u NATO-u (1983-1985), a naredne četiri ambasador u Moskvi (1985-1989).

 

U početku ste kao istoričar, najviše proučavali istoriju Italije i Francuske 19. i 20. veka, ali je potom predmet vašeg interesovanja postala nešto novija istorija, a preokupacija tumačenje odnosa koji su iscrtali savremenu geopolitičku mapu sveta. U kojoj meri su, prema vašem viđenju, odnosi između SAD-a i Rusije, kao dve supersile, danas izmenjeni?

Bavio sam se problemima u zemljama gde sam na neki način bio svedok i posmatrač. U Rusiji sam boravio kao ambasador u vreme perestrojke. Kada sam se vratio u Italiju shvatio sam da ovu zemlju čeka jedna duga politička i institucionalna kriza. O tome sam svedočio na isti način, kao što sada analiziram odnose između SAD-a i Rusije, SAD-a i EU, ili finansijsku krizu, odnosno krizu kapitalizma. SAD je još uvek najveća svetska sila. Posle Hladnog rata događaji su isključivo zavisili od toga kako je Amerika nameravala da koncipira svoju sopstvenu ulogu. Sa Klintonom na čelu SAD-a mogla je još postojati izvesna sumnja na koji bi način Amerika mogla primeniti svoju novu ulogu, ali su već tada počinjene počinjene greške, kao što je rat na Kosovu, odnosno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Bez obzira na to Amerika je tada još uvek bila obazriva u primeni svojih snaga, pa se moglo verovati da neće reagovati previše unilateralno. U odosima sa Kinom, Rusijom i Evropom, činilo se da SAD traži maksimalnu saglasnost. Međutim, kada je predsednik Sjedinjenih Država postao Džordž Buš situacija se potpuno preokrenula. Amerika je poverovala da ima pravo da primenjuje svoju ulogu unilateralno, i Buš je to u dva svoja mandata i učinio. Posledica takvog delovanja Bušove administracije jeste serija kriza koje su se ređale jedna za drugom: rat u Iraku isprovocirao je ponovno pogoršanje situacije na prostoru orijenta, sukobe u Pakistanu i Avganistanu, veliku krizu na čitavom bliskoistočnom prostoru koja se prelila sve do Balkana. Još tada sam sagledavao posledice takve američke politike i ukazivao na rizike tog načina vođenja politike.

Kasnije sam polje interesovanja prebacio na odnose između SAD-a i Evrope, jer sam smatrao da se glas starog kontinenta mora čuti u trenutku kada svi mi plaćamo troškove grešaka američke politike. Međutim, Evropa nije imala jedinstven stav povodom rata u Iraku, ali u mnogim drugim situacijama, pre svega zato što mnoge zemlje EU smatraju da su odnosi sa SAD-om najvažniji odnosi u procesu integracije. To važi i za neke stare zemlje članice EU, kao što je Velika Britanija, ali i za države koje su nedavno pristupile Evropskoj uniji, poput Poljske i Češke. I tako je, s jedne strane, objedinjujući tržište i stvarajući zajedničku monetu, Evropa napravila veliki progres, dok se sa druge strane blokirala kada je u pitanju bio stav jedne arogantne Amerike, države koja ima želju da dominira. Evropa nije imala snage da se tome suprotstavi. A sve to dovelo je do velike internacionalne krize, za koju nismo znali do pre 12 meseci – krize američkog modela ekonomskog razvoja koju svi osećamo.

 

Razgovaramo u trenutku kada se u famoznom ovalnom studiju Bele kuće donose odluke kako spasavati ono što se spasiti može. Vi ste već pisali poodavno o tome kako su Amerikanci kupovali kuće novcem koji nisu zaradili, dok su se na ratove trošile i troše milijarde dolara. Zaključili ste da na kraju Bušove ere dolazi velika suša.

Smatram da u vreme finansijske krize ekonomska pravila ne treba da budu ispisivana u Vašingtonu ili Njujorku, kako se to činilo u proteklih 60 godina. Jer, mi smo primenili pravila definisana na Vol Stritu i videli kako su ona srušila federalne rezerve i samu američku Vladu. Ako ova pravila nisu funkcionisala, a nisu, smatram da treba ispisati nova pravila, i to zajedno sa Kinom i Rusijom. Naravno, SAD ostaje, i kada je ekonomija u pitanju, i dalje veoma značajna država, ali više ne može imati monopol na određivanju pravila igre. Verujem da je neko u Evropi to već shvatio, čini mi se predsednik Francuske Sarkozi. Možda su i drugi političari uvideli ono o čemu govorim, ali nemaju tradiciju i političku kulturu potrebnu da to potvrde. Francuska, i pored svih nedostataka, ima tu kulturu koja joj omogućava da jasno izrazi takav stav. Utakmica, svakako, nije još uvek završena, ne zna se kakav će rezultat biti, ali uveren sam da se SAD nada da će nastaviti po starom. Obama jeste hrabar političar koji pokušava da spase američku ekonomiju koristeći metode koji mogu biti osporeni i kritikovani, što zavisi i od ideologije ekonomista, ali on još uvek nema jasan stav. Jedan od velikih problema jeste taj što je američki predsednik namenio suviše mnogo novca za administrativnu i organizacionu mašinu koja treba da bude angažovana u rešavanju krize. Ko je Obama? Jedan američki demokrata koji smatra da je sada trenutak da njegova partija ostvari ono što u vreme Klintona nije uspela: socijalno unapređenje, zdravstevnu zaštitu, odnosno veće garancije u zdravstvu. Ne treba zaboraviti da zdravstvene garancije trenutno nema čak oko 40 miliona Amerikanaca! Bil Klinton je to poverio Hilari Klinton, ali ona nije sprovela socijalnu reformu, jer su je u tome osujetile farmaceutske kuće, kao i korporativne asocijacije lekara. Obamin projekat je, dakako, plemenit, ali na koji način ga je moguće ostvariti? Pa svetskom ušteđevinom! I Hilari Klinton je, boraveći u poseti Pekingu, rekla: moramo se zadužiti. Potrebni ste nam. Nastavite da kupujete naše vrednosne papire. A već sada Kinezi poseduju 700 milijardi dolara u vrednosnim papirima i 2 triliona i 300 milijardi američkog imovinskog blaga izraženog u dolarima. A sve to nije dobro. Razumem da Obama, kako bi realizovao svoj veliki projekat, američki new deal, mora da se zadužuje, ali više nije zamislivo da svet nastavi da živi sa Amerikom koja troši novac drugih, koja se zadužuje kod drugih umesto da plati dug sopstvenim građanima. Amerika duguje veoma mnogo, posebno Aziji!

Na drugoj strani zemaljske kugle, u Rusiji, na svetsku scenu ulazi Vladimir Putin.  Poznajete dobro rusku realnost, kako prošlost, tako i sadašnjost. Šta se prema vašem mišljenju ulaskom Putina na politčko-ekonomsku pozornicu izmenilo u globalnim svetskim odnosima? Da li smo svedoci ponovnog i definitivnog zadobijanja izgubljenih pozicija jedne države i njenog suprotstavljanju dosadašnjem svetskom stražaru?

I jedno i drugo. Na ekonomskom planu izlazak Rusije iz komunizma bio je obeležen prihvatanjem recepata koje su svi, posebno Velika Britanija i Sjedinjene Države, smatrali radikalnim. Taj izlazak na tržište, na radikalan način, bio je haotičan – stvorio se, između 1991. i 1993, jedan novi društveni sloj, oligarhijski, mali ali snažan. Oligarhi su postali vlasnici ogromnih prirodnih bogatstava zemlje, dok je žrtvu morao da podnese društveni sloj koji je u sovjetskom sistemu imao makar minimum socijalne zaštite. Na taj način stvorena je jedna poluilegalna država. Izuzetno mali broj pojedinaca enormno se obogatio za vreme privatizacije. Brzo zarađen novac oligarsi su smestili u inostrane banke, a njihovi dugovi prema državi obezvređivani su visokom inflacijom. Tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin postao je u izvesnom smislu zatočenik novih oligarha, jer su oni platili njegovu predizbornu kampanju.

Putin ima ogromnu zaslugu u uništavanju moći takve oligarhije. Iako mnogi od njih još uvek imaju veliku moć, najveći oligarsi ipak su završili u zatvoru. Zasluga Putinova jeste i u tome što je prirodna bogatsva vratio svojoj zemlji. To Rusi znaju da cene. Velika zasluga Vladimira Putina je i u tome što je vratio Rusima nacionalni ponos koji je u velikoj meri bio poljuljan za vreme Jeljcina. S druge strane, oni koji zameraju način na koji Moskva vodi unutrašnju politiku, trebalo bi da shvate jednu izuzetno važnu činjenicu. Rusija je ogromna zemlja koju je, zbog njene veličine, nemoguće kontrolisati drugačije nego jakom centralizovanom vlašću. U suprotnom Rusija bi se rasparčala. Upravo je Putinova zasluga što je počeo da vraća parčiće zemlje koji su se, imali pravo ili ne, odvojili. To je ono što Rusi smatraju delom svoje teritorije, svojom sigurnošću.

 

U jednom komentaru zapisali ste: „Putin je jedan ruski car restaurator koji modernizuje“, „želi da pripremi svoju zemlju za susret sa budućnošću“. Ipak, sa druge strane zemaljske kugle, sustizala je neprekidno agresivnost SAD-a koji je postavljao vojne baze posvuda. Širenje NATO-a na baltičke zemlje, intencija ovog vojnog saveza da se preko Poljske približi vratima Rusije, u velikoj meri uticao je na Putinovu politiku.

Istinu govoreći, američki mehanizam je jedan automatski mehanizam. Amerika je velika zemlja koja mnogo puta do sada nije obratila pažnju kakve mogu biti posledice njenih gestova. Ona ih jednostavno smatra prirodnim, opravdava ih sopstvenim konceptom o samoj sebi. Njene parole su: „velika demokratija“, „mi smo bolji od drugih“, „imamo zadatak svetske misije“. Onima koji nisu Amerikanci veoma je teško objasniti kako američki mentalitet sve to smatra „prirodnim i legitimnim“ u sopstvenim očima. Kada je pao Berlinski zid i Sovjetski Savez počeo da se raspada, Amerikanci su verovali da taj prostor treba da popune upravo i jedino oni. NATO je jedan vojno-politički savez koji je stvoren protiv potencijalnog neprijatelja; samo ukoliko ima neprijatelja NATO funkcioniše. Kada je završen Hladni rat bilo je realno da se razmišlja o jednoj drugačijoj artikulaciji NATO-a, jer znamo da je Putin manifestovao solidarnost sa Bušom posle 11. septembra, da je pomogao u avganistanskom ratu autorizujući američkim snagama da koriste ruski vazdušni prostor i stvore baze u centralnoj Aziji. Pri tome, Putin je  uspostavio nekoliko bliskih odnosa sa izvesnim zapadnim liderima (Berluskoni, Širak, Šreder), i računao je da će početi neka nova klima s obzirom na konkretne rezultate do kojih se došlo jula 2002. godine u italijanskom mestu Pratika di Mare, kada su zemlje Atlantskog Pakta prihvatile stvaranje nove organizacije Savet NATO-Rusija. I ja sam se lično nadao da će se stari NATO transformisati u organizaciju za kolektivnu bezbednost od Atlantika do Urala. Ta 2002. godina obećavala je veliku revoluciju. Međutim u narednim godinama, pogotovo u periodu od 2004. do 2005, NATO je osorno promenio strategiju, iznenada se podmladio i osokolio, napao Irak, proširio se ka Istoku, podrazumevajući i teritoriju koja je pripadala Kraljevskoj Imperiji, počeo da se širi do granica starog Sovjetskog Saveza. Naravno, Rusija je odmah počela da opominje i da reaguje, ne prihvatajući više takve težnje. Putinova reakcija bila je sasvim predvidljiva. Danas Obama piše pismo Medvedevu, čiji tačan sadržaj i ne znamo, i čini se samo da je SAD raspoložen da revidira svoje pozicije o antiraketnoj bazi u Poljskoj, ali traži od Rusije veći angažman u borbi protiv nuklearne politike Irana. Čini mi se da je u susretu sa Lavrovim Hilari Klinton suštinski potvrdila tu liniju. Ali rusko-američki pregovori još nisu započeli, svako od njih će staviti na sto jedan po jedan predlog. Sve u svemu, ne verujem da će Rusi prestati da budu glavni snabdevači Irana u nuklearnim tehnologijama. Prodavati centrale Iranu donosi veliku ekonomsku i političku korist, od koje Rusi ne žele da odustanu. S druge strane, Rusija je trenutno zadovoljna, ali nije još odgovorila, jer da je odmah prihvatila američki predlog uz njihovu argumentaciju, priznala bi Americi da je baza u Poljskoj bila namenjena protiv Irana. A Rusija ne želi da prihvati takav argument jer je od početka smatrala da je postavljanje baze direktno usmereno protiv nje.

Ali gde je u čitavom ovom kontekstu Evropa? Zbog čega je ona danas još slabija prema jednostranim američkim odlukama. Italija se, recimo, udvara i Americi, ali i Rusiji, jer joj je potrebna. Ipak, vodeće evropske zemlje previše su pasivne. Čak i kada je očigledno da postaju sredstvo koje Sjedinjene Države koriste za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, kao u slučaju Kosova, gde Evropska Unija troši novac, a Amerika postavlja svoju najveću bazu.

Evropa može govoriti autoritativno sa SAD-om samo ako se ujedini. Ukoliko ostane podeljena na nacionalne države, suprotstaviti se američkim željama ne može. One pojedinačno nemaju moć da razgovaraju sa silom kao što je Amerika, pa da bi preživele moraju da stvaraju nagodbe i kompromise. Na izvestan način i Berluskoni je predstavnik takvog ponašanja. Idem da se sporazumem sa Vašingtonom, ma idem i sa Moskvom, moram da se usaglasim, da smirim situaciju, da ublažim, izmirim. Otprilike na sličan način ponašaju se i ostali političari, jedino im se razlikuju stilovi, sredstva i instrumenti. Francuska se nešto drugačije ophodi prema SAD-u jer je zemlja koja poseduje nuklearnu energiju. Nemačka je takođe zemlja bogatija i mnogo ujedinjenija, u odnosu na Italiju, pa je i njeno ponašanje u odnosima sa Amerikom i Rusijom donekle drugačije. Međutim, u suštini, u fundamentu – problem je isti:  rezultat je srazmeran stepenu neujedinjenosti zemalja članica EU. A razlog toj nejedinstvenosti je u tome što više ne postoji generacija koja je preživela Drugi svetski rat i dizala Evropu, koja je shvatala snagu Evrope tokom Drugog svetskog rata. Ta generacija je završila sa Kolom i sa Andreotijem. Trenutno na vlasti nemamo osobe koje mogu da osete šta je za Evropu predstavljao Drugi svetski rat. Današnji političari tada su bili deca, a osim toga pripadaju političkoj klasi koja ima opravdanje „nacionalnosti“ – izabrali su ih građani svake pojedinačne zemlje, nije ih izabrao narod Evrope; oni moraju da odgovore svojim građanima, a njihovi građani u poslednjih 10 godina ne osećaju više Evropu kao svoju zemlju jer, na primer, evro, koji je smišljen kao nešto fantastično, nije im doneo značajne blagodeti, već izvesnom sloju stanovništva samo štetu. Evropa nema više percepciju kao jedno dobrodošlo rešenje, ta ideja se sve više kritikuje. Živimo u vremenu evroskepticizma, evrofobije. Italijanska Liga za sever nije proevropski orijentisana, Poljska uopšte nije bila oduševljena Evropom. Novopridošle članice Evropske unije, stupile su u ovu zajednicu isključivo zbog isplativosti, izvesnih računica, a ne zato što su imale neku snažnu motivaciju, neki strateški motiv ili ideal. Nismo podstaknuti da utiremo put ka političkom jedinstvu. Imamo jedinstveno tržište i monetu, to nam ne može oduzeti niko. Te tekovine predstavljaju umnogome pogodnosti zbog kojih su se zemlje Evrope ujedinile, ti postignuti rezultati svaku državu EU primoravaju da ide napred na putu ujedinjavanja. Tako se rezonuje, ali i to treba znati voditi, ojačavati, osnaživati mehanizme EU. Jer, iako danas evropski Parlament ima mnogo više ovlašćenja (od Traktata iz Nice), njegov rad odvija se u klimi u kojoj su nacionalne demokratije mnogo snažne.

 

Postoji li bolji primer koliko je Evropa slaba prema Americi od onoga što se dogodilo nama u Srbiji: bombardovanje zemlje, potom zaposedanje Kosova i na kraju nezavisnost Kosova. „Kosovo nezavisno jer se tako dopada Amerikancima“,  pisali ste 23. februara 2008. A još 8. decembra 2007. godine izneli ste tri ključna razloga protiv nezavisnosti.

Prema mom mišljenju, već su izbori na Kosovu pokazali neadekvatnost politike koju je sprovodio OUN i, još više, promašaje rata NATO-a protiv Srbije. A gde je završio onaj silan novac koji je dala Evropa za ekonomsku rekonstrukciju Kosova? U rukama neeksperata i korumpiranih ljudi. Kosovo je jedna bolesna zemlja, sa organizovanom kriminalnom mafijom i ekonomijom koja je bazirana na švercu i preprodaji svega. Priznavanje nezavisnost Kosova bila je jedna velika greška! Ne daje se nezavisnost onome ko nije u stanju da je primeni. Srbija je imala očekivanu i razumljivu reakciju. Ali greške su načinjene u prošlosti, demografija se nije trebala menjati, a ipak je promenjena. Nije mi jasno zbog čega nije izvršen pritisak na Albance da prihvate rešenje jedne snažne autonomije, veće od one Titove, sa izvesnim državnim ovlašćenjima. Albancima je trebalo reći „ne“ za nezavisnost, i bilo je potrebno podržavati to rešenje s obrazloženjem da ko nije u stanju da održi jedan korektan suverenitet, ne može da ima državu; oni koji su sada tamo na vlasti, takozvano rukovodstvo Kosova, nisu pouzdani niti su na visini zadatka. Sada je došao u pomoć EULEKS. Ako EULEKS funkcioniše, to znači da je Kosovo jedan evropski protektorat, a ako ne bude funkcionisao, Kosovo rizikuje da postane jedna haotična država, otvorena za sve vidove kriminala, država kojom se ne može upravljati. Ukratko, reč je o jednom falsifikatu nezavisne države u kojoj pravosuđe drže Evropljani, u kojoj je policija evropska, a granice kontrolišu Evropljani. Dakle, reč je o evropskom protektoratu, a ne o nezavisnoj državi.

 

Evropa plaća, kontroliše, a strategiju za budućnost i dobra ostvaruju Amerikanci?

Namera Sjedinjenih Država da postavi vojne baze kuda god krenula, veoma je snažna i nedvosmislena, nezavisno od toga ko je njen predsednik. Vojni američki establišment veoma je jak i uslovljava predsedništvo SAD-a. Zato sam i pisao i pričao od prvog dana kako je veoma opasno dodeliti Kosovu nezavisnot jer će se tada kreirati pokret za veliku Albaniju. Ono što se dešava na jugu Srbije i u Makedoniji, potvrđuje da su moje sumnje bile opravdane.