Pavlovi dani i naše strasti

Ima nešto istine u instiktivnom osećaju Druge Srbije da dosta toga vezano za patrijarha Pavla može predstavljati opasnost po evroatlantsku ideologiju i evroatlantske kultove

Pola miliona ljudi na sahrani patrijarha Pavla stvorilo je kod naših „građanista“ popriličnu nelagodu. „Kao i dobar deo vas“, obratila se slušaocima „Peščanika“ njegova urednica, Svetlana Lukić, „i ja se borim sa nelagodom da govorim o smrti patrijarha Pavla, jer je veliki broj naših sugrađana, istinskih vernika, pogođen njegovom smrću na način koji mi, ateisti i agnostici, ne možemo da razumemo“.

„ZATUCANA KLERIKALNA DŽAMAHIRIJA“

Građanistička Srbija doista nije mogla da razume te „kolone ljudi koje u redu, od Terazija do Saborne crkve, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka“, kako je to zgroženo primetio Dinko Gruhonjić u E-novinama. Pogotovo nije mogla da razume to što je „u tim celivajućim redovima primetno bilo prisustvo velikog broja mladih ljudi“ (Gruhonjić). Građanistička Srbija nije mogla da pojmi ni iskrenu žalost miliona običnih ljudi, za koje bi se teško moglo reći da su svi odreda revnosni vernici, ni njihovo strpljivo, višesatno stajanje u redu za poslednji oproštaj, ni beskrajnu kolonu koja korača za kovčegom, ni mnoštvo hodočasnika koji danima pohode jedan skromni grob, sa jednostavnim, drvenim krstom, u jednom beogradskom predgrađu…

Zaista je „druga Srbija“ trebalo da pruži neko objašnjenje tog fenomena, i sebi, i svojim pokroviteljima. Najčešće su davana dva tumačenja. Po prvom, Srbija je suštinski nacionalističko društvo i „zatucana klerikalna džamahirija“ (kako reče jedan komentator E-novina). Ona je sastavljena, na jednoj strani, od „podanika čija je polovina nepismena“ (isti) i od elite iz „SANU, SPC, Kluba književnika, Crvene zvezde i sadašnjih veoma vodećih pozicionih i opozicionih političara“, kako to objašnjava Dinko Gruhonjić, od koje je „Slobodan Milošević, balkanski kasapin i krvavi pragmatik lišen svake ideologije, ukrao politiku velikosrpskog naci(onali)zma“. Stoga su čak i obični Srbi, s obzirom da ovde nije izvršena lustracija nacionalista, jednostavno i dalje „ćutljivi saučesnici u zločinačkoj politici“ koja je vođena 90-ih, zbog čega je „moguće da se devet godina posle pada Miloševića dešavaju ovakve stvari i poganštine“ kao što je „degutantna priča sa sahranom patrijarha Pavla“ (Gruhonjić).

Naime, kaže se dalje u ovom tipu objašnjenja, pokojni Patrijarh je i sam štedro pomagao velikosrpski projekat, zbog čega se nacionalističko stanovništvo toliko s njime poistovećivalo. Tako je, podseća nas Svetlana Lukić, „poglavar SPC 1991. godine u pismu lordu Karingtonu poručio da Srbi nikako ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne hrvatske države, već se moraju naći pod zajedničkim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajevima“. Takođe su, po Lukićevoj, „patrijarh i SPC na čijem je čelu bio, svih ovih godina dosledno istrajavali na ideji i politici da su Srbi vodili oslobodilački rat“, a, što je najgore, „patrijarh je birao […] da jedini i poslednji put ustane sa bolničke postelje i glasa za novi ustav Srbije, tj. preambulu koja produžava agoniju kosovskih Srba i svih nas“. Pošto je tako, tokom ratova u 90-im, uporno bio na strani Srba (a ne, kao što bi to valjda bio red, na strani Hrvata ili Amerikanaca?), patrijarh je, kao osvedočeni srpski nacionalista i mogao postati omiljen među nacionalističkim i nelustriranim Srbima. U tom smislu su, za „drugu Srbiju“, ugled patrijarha i žalost Srba za njim bili samo još jedan pokazatelj oporih činjenica o kolektivnoj bolesti srpskog naroda. „I posle svega toga“, depresivan je Gruhonjić, „ostaje fakat da je SPC `jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu’. Pa jebeš takav `narod` onda!“, iskreno je izrekao Gruhonjić ono što cela „druga Srbija“ o građanima ove zemlje misli.

Ali ova „poganština“ sa „degutantnom sahranom patrijarha Pavla“ ne bi, po „drugoj Srbiji“, bila moguća da nije bilo sistematskog „indukovanja tuge“ (Tibor Jona, B92) od strane Borisa Tadića, njegovih institucija i medija. Oni su, po „drugoj Srbiji“, uvođenjem trodnevne žalosti („prinudne tuge“, kako to nazvaše Snežana Čongradin i Matja Stojanović u „Peščaniku“), privremenim ukidanjem HTV-a i ostalih kablovskih kanala, pozivom poslodavcima da puste zaposlene na sahranu, davanjem deci slobodnog dana u školi i oblačanjem u crno voditeljki RTS-a, narušili sekularni karakter države i omogućili nacionalističku euforiju. „Odavno nisam osećala takav bes i poniženost“, žalila se Svetlana Lukić slušaocima „Peščanika“, „kao povodom cirkusa koji su povodom smrti patrijarha Pavla napravili Tadić i njegova marketinška družina. […] Oni su od smrti patrijarha napravili ne dane žalosti, nego neku vrstu vanrednog stanja u kome svaka budaletina može da izigrava moralnog policajca, a svako ko ne kaže da je patrijarh bio svetac rizikuje da bude proglašen za srpskog izdajnika“.

ŽIVAC KOLEKTIVNE HISTERIJE

„Zašto bi cela jedna država oficijelno žalila zbog prirodne smrti u vrlo dubokoj starosti jednog čoveka koji je, na kraju krajeva, bio predvodnik doduše većinske, ali ipak samo jedne od bezbroj verskih zajednica u Srbiji“, pitao se i Teofil Pančić. To je zato, objašnjavalo nam se iz „druge Srbije“, što su Tadić i njegovi marketinški magovi želeli da se okoriste popularnošću Patrijarha, pa nisu ni primetili da su time „pogodili pravo u živac kolektivne histerije“ (Čongradinova i Stojanovićeva). Rezultat te histerije, za koju su svakako najodgovorniji Tadić i DS, bilo je mentalno nasilje nad ateistima, koji su oni morali da pretrpe uoči i tokom sahrane Patrijarha.

„Ljudi druge veroispovesti i ateisti“, žalile su se Čongradinova i Stojanovićeva, „na par dana su bili izbrisani sa spiska građana i postojali su na nivou statističke greške“. „Ateisti su u ovoj državi non stop šikanirani na sitno od strane svih institucija, obespravljeni, omalovaženi i ugušeni…“, vajkali su se i komentatori po B92 blogovima. Zbog toga su, verovatno radi uspostavljanja neophodne ravnoteže, komentatori i blogeri po drugosrbijanskim medijima koristili svaku priliku da omalovaže kako starog patrijarha, tako i sve njegove poštovaoce. Gordana Logar je, recimo, u „Danasu“ ljude koji su satima čekali da odaju počast patrijarhu nazvala „stokom grdnom“, a na jednom od blogova B92, uz odobravajući „osmejak“ (smajli), prenet je tekst sa bosanskog portala „Bošnjaci“, karakterističnog naslova: „Odlazak veliko-srpske sotone patrijarha Pavla“.

IDEOLOŠKI KERBER

Ova drugosrbijanska kritika vlasti bila je, naravno, u ideološkom smislu samo „svađa u (evroatlantskoj) porodici“. Druga Srbija je optuživala Tadića da je ovim „najvećim zbližavanjem države sa crkvom u poslednjih nekoliko godina“ zapravo ne samo izneverio sekularni karakter države, već i doveo u opasnost dalji put evroatlantskih integracija. „Ubrzo ćemo videti“, preteći su napisale Čongradinova i Stojanovićeva, „da li to znači da je vlast promenila svoje prioritete i na neko vreme odložila evropske integracije ispod mantije Srpske pravoslavne crkve?“. Tako se, i u ovoj prilici, „druga Srbija“ javila kao „ideološki kerber“, čija je osnovna funkcija da čuva čistotu dogme i pazi neće li vlast, nekim svojim potezom, odstupiti od „svete EU-NATO ideje“. Na koji način, tačno, masovna prisutnost sahrani patrijarha i trodnevna žalost za njim „odlažu evropske integracije“ Srbije, to je običnom ljudskom umu ostalo neshvatljivo. Ali ne i pravovernim, evrobigotnim glavama iz „druge Srbije“ koje su prve osetile opasnost od jeresi i odmah alarmirale javnost da nas zbog tog odstupanja „Evropa neće hteti“. I zaista, ne bi se trebalo začuditi ako u sledećem izveštaju Evropske komisije o Srbiji, u odeljku o kršenju ljudskih prava, ne bude pomenuta i sahrana patrijarha Pavla kao primer „diskriminacije ateista, agnostika i NVO aktivista“. I ne bi se trebalo začuditi ako se u tom izveštaju zatraži da se, kao jedan od uslova za pristupanje Srbije EU, usvoji i zabrana takvih i sličnih „nemilih i diskriminacionih pojava“.

UGROŽAVANJE EVROMANTRE

Ipak, ima nešto istine u instiktivnom osećaju Druge Srbije da dosta toga vezano za patrijarha Pavla može predstavljati opasnost po evroatlantsku idelogiju i evroatlantske kultove. Jer, nije li stari patrijarh ipak odbijao da prihvati hedonizam i konzumerizam kao osnovne životne principe? I nisu li građani Srbije, koji su ga baš zbog te njegove životne skromnosti voleli, i sami, masovnim prisustvom sahrani, pokazali do kojih vrednosti im je istinski stalo? Nije li patrijarh Pavle upravo oličavao postojanje viših životnih ideja od zgrtanja materijalnih dobara i „dobrog provoda“? I nisu li građani Srbije, koji su ga tako masovno ožalili i ispratili, time zapravo želeli da demonstriraju šta misle o evromantri po kojoj je „narodu najvažnija ekonomija i pun novčanik“? Nije li nas Pavle celokupnim svojim životom učio pre svega moralnosti i ljudskosti? I nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za njega i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?

Patrijarh Pavle je oličavao i mnoge druge vrednosti do kojih nam je stalo, ali za koje možda nismo imali dovoljno snage da se izborimo. Te vrednosti, kao što je to lepo primetila Mirjana Bobić, nekako nemaju baš mnogo veze ni sa NATO-om, ni sa Briselom, ni sa „denacifikacijom i kulturnom dekontaminacijom“, ni sa profesionalnim borcima za ljudska prava, ni sa „širenjem antidiskriminatornih praksi“… Patrijarh Pavle nikada nije rekao ružnu reč ni o kome, pa ni o Drugoj Srbiji. Ali, samim svojim postojanjem, on je svedočio da postoje drugačije, više i bolje vrednosti od onih koje nas nagovaraju da prihvatimo „kako bismo se što pre integrisali u evroatlantske strukture“. Zato je on, za života, bio stalni predmet napada i osporavanja „modernizatorskih“ ideologa i bojovnika, baš kao što je, nakon smrti, bio predmet tipičnog drugosrbijanskog potcenjivanja i izrugivanja.

Ali, i patrijarh Pavle, i svi ljudi koji su ga voleli, bili su iznad toga. Patrijarh je živeo kao čovek mira, i otišao kao čovek pomirenja i pokajanja. Ko u ovim „Pavlovim danima“ nije osetio želju da bude bolji nego što jeste, ko nije osetio potrebu da se bar u nečemu preispita i popravi, tome zaista nije ostalo previše od ljudskosti. Ali, i svi ovi nesrećni rugači i verbalni nasilnici takođe su naši bližnji, za koje se moramo moliti da se urazume. Smrt jednog dobrog starca bila je fina prilika za njihovo preispitivanje i urazumljivanje. I tu dobru priliku su oni, nažalost, propustili.