O boljoj vlasti

Iskustva Srbije pokazuju da su, do sada, ne samo vlast, nego i Razvijeni svet, pokazali neznatno interesovanje da podrže procese formiranja slobodne privrede, dok su mnogo veće interesovanje pokazali u održavanju autoritarne (partijske) vlasti u Srbiji

Nije mali broj građana Srbije koji misle da bi mogli da imaju bolju vlast. Donedavno, verovali su da takvu vlast mogu izabrati na predsedničkim ili parlamentarnim izborima, ali su im ambasadori moćnih zemalja, uz malu pomoć domaćih prijatelja, pokazali ko u Srbiji može da bira, a ko treba (i mora) da bude biran, nezavisno od glasanja. Predsednik Republike i njegova Vlada su u veoma kratkom roku ispunili sve zahteve i očekivanja onih koji su ih izabrali. Opozicija je razbijena, a Srbija je nastavila sa politikom zaduživanja, neracionalne potrošnje, bujanja državne (i paradržavne) administracije (u skladu sa evropskim standardima) i slabljenja konkurentske snage domaće privrede. Nastavilo se i sa prodajom resursa po pristupačnim cenama. Industrije zabave, razonode, kriminala, droge i prostitucije postaju sve jače ekonomske grane, dok tradicionalne industrijske grane opadaju i gube na značaju. Sistemi školstva i zdravstva su, po savetu evroatlantskih eksperata u fazi dramatičnog smanjivanja, a javni mediji su uglavnom unificirani – u reptilnoj formi. Nezaposlenost uzima maha, a socijalne razlike (i napetosti) su u postepenom, ali stalnom porastu. Zato se policija naoružava najsavremenijim sredstvima, dok se vojska, iz sasvim drugih razloga, razoružava.

ŽELJENI SKLAD

Vlast i njene pristaše traže utehu u izreci: „Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje.“ Logično je da bi primitivan, nepismen i svega željan narod morao da ima bahate, alave i polupismene predsednike, premijere i ministre. Pa ako već Predsednik i Vlada ne mogu da se poprave, možda se domaćoj i međunarodnoj javnosti narod može prikazati u mnogo gorem svetlu, pa će opet sve biti u najboljem skladu. Zato se  Druga Srbija (u stvari vladajuća Srbija) bacila na svoj najmiliji zadatak: da ocrni sopstveni narod, te da ga tako, u očima svih, upodobi vlasti. Ali avaj! Čak ni nadahnuto pero jednog Teofila Pančića ne može u dovoljnoj meri da oblati Srbiju i svede je na ravan njenih vlastodržaca.

Ne treba, međutim, neopravdano kritikovati Vladu za sve što nam se događa. Moramo imati u vidu da je njena sloboda akcije u veoma uskom okviru koji postavljaju MMF, Svetska banka, ambasade i brojni strani savetnici i eksperti u Beogradu. Dodajmo tom skupu ograničenja i predizborna obećanja, kojih se lideri uvek rado sećaju uz grohotan smeh, na prigodnim zabavama (u užem krugu), kao i drugim društvenim događajima.

Poznato je da i najmanja neposlušnost lako može biti kažnjena „samoizolacijom“ (eufemizam za postupak satanizacije, blokade, pa možda i oružane agresije na zemlje koje ne čuju dobro glas svetskih gospodara). A neposlušnost bi značila da su bili uzaludni onoliki kursevi u Budimpešti i Segedinu. I mnoga druga ulaganja u naš demokratski kapacitet bi se pokazala neopravdana (o tome detaljnije piše Tim Maršal u knjizi Igra senki). Što je najgore, u tom slučaju bi mogli biti ugroženi čak i računi naših lidera, od kojih su mnogi teškom mukom poslednjih desetak godina uspeli da napabirče po desetak miliona evra, ili neki umnožak ove cifre (etalon je najnesebičniji i najpošteniji među njima – Đelić).

ALTERNATIVE

Pred vlast koja bi želela da bude dobra, savremena ekonomija, generalno, postavlja dve alternative (naravno da je moguća i svaka kombinacija): ili će dozvoliti da se razmahne privatna inicijativa i slobodna konkurencija (liberalni tržišni model), ili da se opredeli za model široke državne intervencije u privredi, oduzimajući neprekidno i smišljeno od jednih da bi dali drugima, u skladu sa unapred utvrđenim prioritetima i ciljevima.

Prvi model se oslanja na motive svakog pojedinca da ostvari ličnu korist, pa tako (po rečima Adama Smita), nezavisno od svoje volje, najviše doprinese opštem blagostanju. Drugi model, svojstven komunističkoj (i hrišćanskoj)  doktrini, računa na snažne motive solidarnosti i želju svih da maksimalno doprinesu kolektivnom bogatstvu, koje će država (verifikovana na demokratskim izborima) optimalno raspodeliti. Ne treba posebno naglašavati da se drugi model, protivno očekivanjima, pokazao veoma nepopularan, te u dosadašnjoj istoriji nije uspeo da opstane, mada su početni uspesi u mnogim zemljama bili ohrabrujući.

Poznato je da dobro postavljeni prioriteti i srećno odabrana (sposobna i nekorumpirana) državna administracija mogu, makar na kratak rok, interventnim merama da poboljšaju stanje nacionalne privrede. Prava pitanja za građane u mnogim zemljama (ne samo u tranziciji) glase: „Da li postoji mogućnost da se izabere sposobna i nekorumpirana? Kolika je verovatnoća da će nova (bolja) vlast izabrati dobre ciljeve i prioritete? Najzad, da li će faktori iz inostranstva onemogućiti bolju vlast da sprovodi dobru ekonomsku politiku?“

NEVIDLJIVA RUKA

Iskustva Srbije pokazuju da su, do sada, ne samo vlast, nego i Razvijeni svet, pokazali neznatno interesovanje da podrže procese formiranja slobodne privrede, dok su mnogo veće interesovanje pokazali u održavanju autoritarne (partijske) vlasti u Srbiji, pod čijom su komandom, u monstruoznom modelu privatizacije, domaći resursi predati, uz neznatnu naknadu. Paradoksalno je što se javnost stalno ubeđuje da vlade i partije najbolje znaju šta je, u ekonomskom pogledu, dobro za građane Srbije, dok građani Srbije treba da se oslobode svake privredne inicijative (i brige). A pre svega da polovinu onoga što su proizveli predaju na upravljanje – svojoj vlasti.

A šta vlast nudi za uzvrt? U rasulu pravnog poretka privatna svojina radnika (radna snaga) u Srbiji se ne poštuje. Plaća se neuredno, sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, a nekada se tretira i kao slobodno dobro. Ne retko, to važi i za druge robe, pošto pravni poredak nije u stanju da zaštiti poverioce. Potraživanja su najbolje (možda i jedino) zaštićena stranačkom protekcijom, ili privatnim službama obezbeđenja (a ko to sebi može da dozvoli?).

Najgrublje se krše elemantarne tržišne zakonitosti, ali to nikoga ne brine, pošto vlast zna da bi se, jačanjem pravnih institucija slobodne konkurentne privrede, moć stranaka istopila kao sneg u proleće. To bi, verovatno, ugrozilo i interese stranog i domaćeg kapitala, zgrnutog na brzinu, i snažno oslonjenog na političku moć.

A naši lideri (da li i budući – bolji?), vođeni valjda opet nekom nevidljivom rukom, u želji da ostvare jedino opšte blagostanje, obezbeđuju, nezavisno od svoje volje, isključivo ličnu korist.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.