Metropola protiv periferije

Beograđane treba nahuškati na imigrante iz unutrašnjosti, a stanovnike drugih regiona na Beograd, koji im navodno isisava ekonomske sokove. To je prirodni interes evroatlantskog kapitala, koji se, u svakoj stranoj zemlji, najkomotnije oseća u uslovima unutrašnjih konflikata i socijalnih tenzija

Iz ne tako daleke prošlosti, Slobodan Selenić nam poručuje: „U komunizmu, svi ćemo živeti u Beogradu!“. Ali nedosanjanom snu vesele družine sa Kosančićevog venca nije bilo suđeno da se ostvari u socijalizmu. Tranzicija je presekla mnoge snove siromašne Srbije, ali je zato do neviđenih razmera podstakla proces metropolizacije, odnosno migracije stanovništva ka glavnom gradu. I to ne samo iz bliže (i dalje) okoline, nego čak i iz inostranstva, čije granice, zahvaljujući našim evroatlantskim prijateljima i domaćim pomagačima, postaju svaki dan sve bliže Beogradu. Tako, na neki način, Beograd postaje gotovo cela Srbija, a ako svetski gospodari jednoga dana odluče da ni Beograd ne bude više Srbija, verujem da će to biti konačan kraj kolonama izbeglica i nevoljnika, koji neće više imati kuda da beže od nezaposlenosti, nemaštine i dželata, koji su ih, do sada, progonili sa zavidnim uspehom.

RATOVI I INFORMISANJE

Poznato je da ratovi „trećeg talasa“ počinju snažnom ofanzivom propagande. Naizgled marginalne grupe (čija aktivnost ponekad i ne mora da se finansira) pokreću priču o ugroženim pravima, a informativne agencije lansiraju odgovarajuće mitove, koji će opravdati grubu intervenciju i dovesti do željenog ishoda. Dobar primer, star više od dvesto godina, je mit o ugroženosti belaca od strane divljih indijanskih plemena na severnoameričkom kontinentu, kao i brojni mitovi o zverstvima domorodaca iz perioda kolonizacije Afrike i Azije. Malobrojnim belim kolonizatorima bila su uskraćena elementarna ljudska prava da eksploatišu i istrebljuju narode zatečene u kolonijama, ali su se, srećom (i silom) za ta prava uspešno izborili. Poznato je konačno rešenje indijanskog pitanja. Slična se praksa nastavila u prošlom i ovom veku, a tehnički pronalasci (radio i televizija) i pojava gorostasnih institucija u ovoj oblasti (Gebels i Si-En-En) dali su neopisiv zamah propagandnim aktivistima.

Nije vam teško da prepoznate slučaj Srbije i mita o ugnjetavanju drugih naroda od strane Srba i Srbije u bivšoj SFRJ. Ta tema, uostalom, ni danas ne silazi sa repertoara zapadnih medija, a i domaći reformisti o njoj rado govore. Da li su i vas (kao i mene) već uverili u kolektivnu krivicu? I pokazali vam do koje ste mere, kao pripadnici srpskog naroda, bili privilegovani u SFRJ, i koliko je položaj ostalih nacija (i republika) bio nepodnošljiv?

NOVI KONFLIKT

Pošto su uspešno iskorišćene (i skoro iscrpene) teme o srpskom ugnjetavanju Slovenaca, Hrvata, Makedonaca, Muslimana, Crnogoraca, Albanaca pa i Vojvođana, i pošto su upornim ponavljanjem tih mantri izazvani krvavi konflikti na Balkanu, sa poznatim posledicama, sazreli su uslovi za izazivanje „unutarsrbijanskog“ konflikta – metropola protiv periferije. Ovog puta, cilj nije da se formira neka nova, još manja i nemoćnija država, nego da se podstaknu tenzije unutar zemlje i stvori atmosfera predvečerja građanskog rata, prezasićena međusobnim optuživanjem za ekonomsku bedu i političko ponižavanje. Beograđane treba nahuškati na imigrante iz unutrašnjosti, a stanovnike drugih regiona na Beograd, koji im „pije krv“ (tj. isisava ekonomske sokove). I opet nije reč o nekoj međunarodnoj zaveri, nego o prirodnom interesu evroatlantskog kapitala, koji se, u svakoj stranoj zemlji, najkomotnije oseća u uslovima unutrašnjih konflikata i socijalnih tenzija (primeri iz latinske Amerike, Azije ili Afrike o tome govore vrlo slikovito).

PRAVI SMER

Svi koji žele da ublaže oštricu ovog konflikta nalaze se u smešnom položaju. Oni treba da ubeđuju javnost u nerazvijenim regionima da je ekonomska politika vlade u Beogradu dobra, da je privredni ambijent koji ona formira – obećavajući i da niko nije kriv za njihov čemer, nezaposlenost i siromaštvo. A to nije tačno. Vlast u Beogradu u tesnoj saradnji sa evroatlantskim prijateljima, vodi ekonomsku politiku koja, za sve građane Srbije, mora imati teške posledice u daljoj ili bližoj budućnosti. I zaista je odgovorna za stanje u kojem su se našli mnogi građani (u Beogradu i u unutrašnjosti) već danas, dok Srbija još pliva u plimi kreditnih i privatizacionih priliva. Eto, na primer (vest RTS-a) godišnja potrošnja mesa po stanovniku bila je, pre petnaestak godina 68, a sada je jedva 43 kilograma. Srbija je po tome pri dnu evropske lestvice. A setićemo se da je pre petnaest godina satanizovana i izolovana privreda Srbije, doživljavala najtežu krizu u svojoj istoriji. To je možda prava slika prosperiteta Srbije „na mapi evropskog puta“ (zato što se ta slika vidi u tanjiru svakog građanina).

Još je apsurdnije pozivati na srpsku slogu, trpljenje i pomirenje, u uslovima kada se vlast (druga Srbija) pripremila i opremila da ostale građane opelješi do gole kože, usmeravajući pri tome njihov gnev na stanovnike Beograda. Sećamo se i parole „Trepča radi, Beograd se gradi!“, koja se pokazala tako uspešna u propagandnoj pripremi separatističkih akcija u Staroj Srbiji. Mora da je sa Trepčom sada sve u redu, pošto je mrski neprijatelj proteran.