SINIŠA PAVIĆ Humor unosi poredak u haos života

Razgovarao

Aleksandar Dunđerin

Sudija i pisac. Naizgled oksimoronski spoj iza kojeg se krije scenarista naših najgledanijih televizijskih serija i filmova u proteklih skoro četiri decenije, autor čiji je rad podjednako cenjen u različitim fazama kroz koja je prolazila naša državna televizija, odnosno današnji javni servis. Rođen 1933. godine, Siniša Pavić pripada generaciji srpskih umetnika koji su stvarali u periodu, obeleženom, između ostalog, i kako to naš popularni pisac redovno ističe, radoholičarstvom, posvećenosti i požrtvovanom odnosu prema poslu, samodisciplinom, bdenjem nad svakim umetničkim detaljem. TV serijali „Pozorište u kući“, „Vruć vetar“, „Banjica“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“, „Bela lađa“, te filmovi „Otpisani“, „Laf u srcu“, „Tesna koža“ – nastajali su, kaže, kao plod njegovog sopstvenog traganja za duhovnom ravnotežom, a ne usled pokušaja da putem njih ostvari bilo kakvu kompenzaciju u životu. Kulturna javnost Srbije podeljena je u oceni umetničkih dometa Pavićevog stvaralaštva, ali i najveći kritičari njegovog rada odaju mu priznanje da je svojom upornošću uspeo da nametne jednu specifičnu estetsku paradigmu, koja će, bar kada je u pitanju televizijska filmska umetnost, predstavljati još dugo vremena dominantu.

Imajući u vidu da ste scenarista najgledanijih televizijskih serija u protekle dve decenije, može se reći da ste u velikoj meri zaslužni za standarde koji se u našoj filmskoj umetnosti i danas poštuju. A njihovo glavno obeležje ipak jeste humor. Da li smeh u vašim serijama samo golica gledaoce, ili mislite da on ima katarzično dejstvo?

Humor koji samo „golica“, kako kažete, Gete je nazvao „kijanjem duha“. Nadam se da je moj humor od one vrste za koju Isidora Sekulić kaže da u haos života unosi novi poredak i uspostavlja vrednosni sistem. Moja komedija uvek počiva na čvrstoj dramskoj priči, ima strukturu koja bi mogla biti i dramski urađena. Radio sam i drame izuzetno sumornog sadržaja, ali u oba slučaja stavljao sam u centar radnje sudbinu čoveka, gotovo po pravilu – gubitnika. Uspešan pojedinac, u bilo kojoj oblasti života kod nas, više je izuzetak nego pravilo. Ukoliko postupa po pravilima klasičnog vaspitanja, ako želi da ostane čestit i pošten, dobar prema bližnjima, u poslu savestan, da ne bude podmukao i da ne gazi preko leševa, u ovom svetu i društvu čovek jednostavno ne može da bude uspešan. Zato je smeh u mojim komedijama katarzičan, jer je takav smeh najteži ali i najadekvatniji način za saopštavanje istine.

Čini se da je vreme u kojem živimo veoma pogodno za humornu kritiku i satiru. Vaše serije svakako se uklapaju u duh vremena. Moglo bi se čak govoriti da se vi, pored, recimo Dušana Kovačevića, sasvim uspešno uklapate u estetsku paradigmu naše scenske umetnosti, čiji su doajeni bili Jovan Sterija Popović ili Branislav Nušić. Ipak, deo kritike upućivao vam je zamerku da ste suviše blagonakloni prema vašim likovima, da dopuštate da oni sami sebe brane i na neki način odbrane.

Kod velikana o kojima govorite i takozvani negativni junaci imaju veoma jaka, najčešće sasvim ljudska opravdanja za svoje postupke. Nikada kod svojih junaka ne opravdavam nemoralno ponašanje, ali težim da psihološki profil takvog lika bude svestran. Te zamerke prvenstveno su se odnosile na moje istorijske drame iz ciklusa „Vreme zločina“, „Poslednji čin“, „Banjica“. Oni koje je zvanična istorija svrstala u red zločinaca, u mojim dramama, kažu, previše se dobro brane, recimo junaci poput Tanasija Dinića i Dragog Jovanovića. Mira Bojnić je čak zamerila Savi Mrmku da je ulogu Kalabića poverio suviše dobrom glumcu. U istoj drami Dražu Mihailovića prikazao sam kao istorijskog gubitnika i stavio mu u usta sve razloge i opravdanja zbog kojih je on smatrao da je postupao ispravno u toku rata. U vreme kada je drama napisana to je delovalo pomalo subverzivno, a posle dvadeset i pet godina videlo se da neki od tih razloga deluju sasvim racionalno.

Zadržao bih se na onoj estetskoj paradigmi u srpskoj scenskoj umetnosti, koju je započeo Sterija, nastavio Nušić, a koja i danas na neki način predstavlja dominantu u našoj drami. Da li smatrate da je to ono najvrednije što je naša dramska umetnost iznjedrila u protekla dva veka?

I tako veliki kritičar, kao što je bio Skerlić, osporavao je Nušiću, pa i Sremcu, mnogo toga, i u umetničkom postupku, i u izboru teme, ali vreme je dalo za pravo njima, a ne Skerliću. I pored toga što su Skerlićeve primedbe uglavnom bile opravdane. Kako to? Pa ono najbolje kod njih održalo ih je kroz čitav vek, sve do današnjih dana. Društvo u kojem mi živimo razlikuje se od njihovog, ali čovek koji živi u tom društvu gotovo nimalo. Taj čovek, kojim su se ovi klasici bavili, isti je ovaj kojeg umetnik danas posmatra. Nijednu od svojih mana nije izgubio tokom čitavog veka, samo ih je obogatio i stekao još poneku. A vrline je počeo da krije, da ih nosi u sebi kao lično opterećenje kojim se više ne treba hvaliti. Taj „naš čovek“, taj nosilac „našeg mentaliteta“, to je ta konstanta.

Taj karakter, kako pojedinca, tako i čitavog naroda, verovatno ste mogli da uočite i za vreme dok ste bili sudija. U kojoj meri vam je sudska praksa predstavljala predložak za kasnije pisanje?

Naš čovek veruje u pravdu, ima neku iskonsku želju za zadovoljenjem pravde, makar ga to koštalo  vremena i novca, pa čak i života. Ali uz tu osobinu ide i druga – neznanje. Zbog toga se on bori da „pravda pobedi“, i tamo gde mu nikakvo pravo nije povređeno. Sudnica je mesto gde sve ono loše u našem mentalitetu, koje nas krasi i kao pojedince i kao narod, izbija kao bujica. Piscu je neophodno životno iskustvo, a ovo iz sudisjkog posla bilo je veoma bogato.

Serija „Bela lađa“ predstavlja svojevrstan nastavak „Tesne kože“, bar kada je reč o glavnom junaku. Da li smatrate da se spektar problema sa kojim se suočava naše društvo, nije bitno promenio od osamdesetih godina prošlog veka?

Film „Tesna koža“ rađen je u vremenu kada je naše društvo već izgubilo svoj kompas, kada je  klizilo u jedan poremećeni sistem vrednosti, ali je, ipak, u osnovi tada još uvek bilo veselo društvo, nije naslućivalo ratove, sankcije, ekonomsku krizu. Pisao sam „Tesnu kožu“ u nameri da se ljudi zabave. Postavio sam dva antipoda, gubitnika Pantića, i Šojića, koji je manipulant, koji je prihvatio dualizam da jedno govori a drugo radi, koji zbog toga jeste uspevao. Ali šta se u međuvremenu dogodilo? Došlo je do potpune propasti jednog društvenog sistema, razaranja države, ratova, nacionalizma, komadanja zemlje, pa smo došli u situaciju da taj Šojić, i ljudi slični njemu, likovi koji su nekada bili komični, počnu da igraju važniju ulogu u društvu. Nekada je, naime, za Šojića vlast bila daleko. On se zadovoljavao time da bude direktor koji će profitirati od nekih sitnih manipulacija, da za neku lestvicu napreduje u sistemu. Sada taj isti Šojić iz osamdesetih, uz pomoć manipulacija, dvoličan, sa svim tim ljudskim manama, postaje neko ko može da dođe na vlast, kojeg takve mane preporučuju. Da da biste uspeli u životu, vi danas ne morate da imate nikakvu vrlinu, a mane možete veoma dobro da iskoristite. „Bela lađa“, dakle, nije direktno povezana sa „Tesnom kožom“, možda se jedino može govoriti o istom junaku. Ali sa tom razlikom, što su društvene okolnosti toliko izmenjene, da Šojić danas može da ode visoko. Naravno, ne tvrdim da Šojić danas liči na bilo koju stvarnu ličnost, ali primećujem da se neki ljudi prepoznaju u njemu.

Kažete da se danas u Šojiću ne mogu ogledati ličnosti koje učestvuju u javnom životu, konkretno u političkom kontekstu naše zemlje? Čini mi se da je karakter vašeg glavnog junaka pre ispisala stvarnost u kojoj živimo, nego što ste ga vi oblikovali.

Verovatno se mnogo ljudi prepoznaje u njemu. Međutim, teško je potpuno se identifikovati sa njim, zato što on postupa na veoma različite načine, tako da ponekad liči na pripadnike jedne stranke, a ponekad nalikuje pripadnicima druge. A, zapravo, i jedni i drugi gnušaju se Šojića kao predstavnika neke Treće Srbije, od koje svi beže. Ipak, svi oni imaju dosta njegovih osobina, samo donekle sofisticiranije. Jedino im se retorika razlikuje.

Dakle, „Belom lađom“ pokušali ste pokazati kako je višestranačje u Srbiji samo prividno, pošto suštinske razlike između političkih aktera zapravo i ne postoje?

Pa, meni se čini da ne postoje. Zato u nastavku ove serije postoji rečenica „ja više nemam za koga da glasam“. Ljudi su danas zbunjeni. Zato što iza retorike političara najčešće stoji manipulacija. Osim toga, sve su se „retorike“ istrošile. Pogledajte sa kojim je elanom posle Prvog svetskog rata stvarana Prva Jugoslavija, pa posle Drugog svetskog rata Druga Jugoslavija. Tada sam bio dete, ali sećam se sa kojom smo mi nadom ulazili u novo doba. Imali smo osećaj da se jedno veliko zlo nikada više neće ponoviti. To je bilo vreme istorijskog optimizma, kada se verovalo da je trenutno siromaštvo i težak život samo privremen, da će se neizostavno ići napred, u bolju budućnost. Danas te nade više nema.

Budući da se u većini ostvarenja koje potpisujete kao scenarista, uočava ne samo kritika našeg mentaliteta, nego je vaš kritički bodež sa jednakom žestinom upućen i na konkretne aktere našeg savremenog političkog života, da li ste tokom svih ovih decenija, koliko istrajavate kao pisac, nailazili na otpore, kako kod producenata, tako i kod nekih drugih struktura koje su odlučivale i odlučuju o sudbini kulture i umetnosti?

Od onoga što sam ja radio imali su koristi i producenti i direktori televizije, pa sa te strane problema nije bilo. Kod svih generalnih direktora televizije, osim kod jednog, koji je zaustavio „Porodično blago“, a promenilo se njih osam, nalazio sam podršku, pa je naša saradnja bila na visokom nivou. Njima je bio cilj da televizija na čijem su se čelu nalazili bude uspešna, gledana i da ima kvalitetan program. Kako je funkcionisao informativni program posebna je priča. U igranom programu, koji su pravili autori, bilo je ovako. Postojalo je nešto što bi se moglo nazvati prikrivenim tržištem. Od gledalaca dobijate televizijsku pretplatu, pa u informativnom programu saopštavate ono što želi vlast, a u igranom nudite ono što žele gledaoci.

Da li je izbor glumaca za serije i filmove koje ste potpisali kao scenarista, prema vašem mišljenju uvek bio adekvatan?

Ne možete uvek biti sigurni prilikom izbora glumaca. Sve zavisi od rediteljskog čitanja: vaš tekst može biti pročitan i na način na koji vi to ne želite. I od samog načina izgovaranja replike zavisi značenje određene scnene. Mora tu mnogo stvari da se poklopi. Ja učestvujem u izboru glumaca, i veoma sam srećan što sam uticao da neki od njih dobiju ulogu. Na primer, toliko sam verovao u Danila Lazovića da sam počeo čak i da pišem za njega, uzimajući u obzir njegov mentalitet i karakter. Bilo je i slučajeva kada smo omanuli, ali ne bih o tome.

Malo pre ste pomenuli da je izbor glumca u vezi sa rediteljskim čitanjem teksta. Kakav je vaš odnos prema novom čitanju tradicije i rediteljskim slobodama, prisutnim, istina, češće u pozorištu, nego na filmu?

Mislim da takva iščitavanja nisu korektna prema piscu. Vi možete antičke drame, da njih uzmemo kao primer, prebaciti u savremeno doba, ali ne sećam se da se to ikada pokazalo uspešnim. Takve vremenske adaptacije po pravilu nisu uspešne. Pisac koji napiše o svojoj epohi remek delo, u njega unosi sve boje tog razdoblja, zbog čega ono i postaje veliko, značajno, epohalno. Kada pročitate Nušićeve dramske tekstove, kada uočite mentalitet njegovih junaka, način na koji su oni razgovarali, probleme sa kojima su se suočavali, vi primećujete da to jeste ovaj narod, da je mentalitet gotovo isti, ali da ritam života nije identičan, a on utiče i na način razmišljanja, na psihologiju likova. Nušićev svet je apsolutno drugačiji nego ovaj današnji. Kada vi Nušićevu radnju izuzmete iz njenog prirodnog okruženja, izbacite sve te kaldrme i čaršije, vi ste izgubili Nušića. Isto tako je nemoguće premestiti u savremeni kontekst Čehova, jer u današnjem vremenu njegov pogled na svet, njegov senzibilitet, plemeniti odnos prema čoveku – prosto ne mogu da egzistiraju. Delo neće biti autentično, gledalac mu neće verovati.

Vi ste veoma uspešno prisutni na našoj umetničkoj sceni već više decenija. Sve više umetnika, pogotovo iz pozorišnog i filmskog života, a među njima i neki velikani naše umetničke scene, govori, međutim, da danas, više nego bilo kada ranije, postoji podela na podobne i nepodobne. Da li vi tu podelu u našem kulturno-umetničkom kontekstu osećate?

Postoje umetnici koji nisu bili rado viđeni ni za vreme SFR Jugoslavije, koji su takođe bili kritični prema stvarnosti. Uvek postoji namera da se kontroliše intelekt, da stvaralac ne bi bio previše kritičan. Bilo je ljudi koji su zbog toga čak završavali i u zatvoru. Uglavnom su bili u pitanju oni stvaraoci koji su želeli da se direktno suoče sa političkim sistemom, da se obračunaju sa njime. Ipak, u ono vreme čak su i disidenti radili na televiziji, kao i u ostalim važnim institucijama. Međutim, i tada da bi se u javnom životu učestvovalo punom snagom trebalo je biti član te jedne jedine partije. Navešću vam primer iz mog ličnog iskustva. U SFRJ je bilo poželjno da sudija bude član Partije. Ja nisam bio, iako su moja shvatanja bila levičarska. Tada su mi rekli da je ipak bolje da postanem član, jer dogodiće se, kako su govorili, mnoge situacije kada ću morati da sudim nekom članu Partije, makar on bio u parničnom postupku i sa svojim komšijom. I tada može da nastane problem, rekli su, ako on jeste član partije, a ja nisam.

Da li vam se čini da nam je višepartijski sitem iznova porodio igru stranačkih kultura i kulturnih monopola?

Nakon dolaska višestranačkog sistema nastao je problem sasvim druge vrste. Ta podela danas postoji, ali u jednom drugom vidu. Vi, naime, danas nećete moći da radite ako niste “politički korektni”. Zapravo, vi možete da radite šta god želite, ali je pristup novcu koji omogućava stvaranje umetničkih dela otežan onome koji nije blizak aktuelnom političkom establišmentu. Zato danas i postoji toliki broj umetnika koji dozvoljavaju sebi da budu pri vlasti, da se politički angažuju, da se svrstavaju uz neku političku opciju, agituju na predizbornim skupovima, i da posle to naplaćuju, da dobijaju poslove, da im komisije odobravaju projekte. Nijedna politička opcija neće vam otvoreno reći da vi ne možete da stvarate, ali postoji način da se to sprovode. To se pogotovo uočava u skupljim umetnostima, kao što je, na primer, film. U našoj zemlji tržište za film uopšte više ne postoji, jer je biopskopska mreža uništena. Dakle, novac se ne ulaže u našu kinematografiju zarad tržišne isplativosti. Mi nemamo, kao u Sjedinjenim Državama, producente koji će reći reditelju, evo ti pet miliona dolara, a ja očekujem da mi filmom obezbediš zaradu od još pet, ili deset. Ovde se novac, navodno, dodeljuje za projekte koji imaju veliku umetničku vrednost, stvara se na taj način privid konkurencije, pošto komisije, kao, odlučuju ko će dobiti novac a ko ne. Ali kada bi se malo jače zagrebalo po površini, uočilo bi se kako isti ljudi uvek dobijaju sredstva, i kako opet neki drugi ljudi nikada ne mogu da računaju na novac, iako iza njih stoji veoma respektabilno stvaralaštvo. Za stvaraoca nije dobro da bude blizak vlastima, jer vlast sa ovim poslom kojim se mi bavimo nema nikakve veze. Vlast, ma koje činio, uvek želi da čoveka kreativnog, jakog, popularnog, potčini i iskoristi. Od umetnika se ne očekuje da učestvuje u banalnoj svakodnevnici. Najviše što se od njega može očekivati jeste da stvori takvo delo koje će, između ostalog, osvetliti našu političku situaciju, pokazati šta je u vremenu u kojem živimo pošteno, a šta je nemoralno.

Na osnovu vaših reči može se zaključiti da verujete kako umetnost nije izgubila društvenu funkciju, i da ona i dalje treba da ima društveni zadatak.

To nisam rekao, koncept po kojem umetnost treba da ima neki zadatak odavno je prevaziđen. Mislilo se da će umetnost i ideološki delovati na publiku. A onda veliki umetnici nisu želeli da stvaraju jer nisu hteli da deluju ideološki. Umetnik je oduvek želeo da ide za svojim kreativnim konceptom. Njegov jedini zadatak je da ono što nosi u sebi ispolji na najbolji mogući način, da uspostavi kvalitetnu komunikaciju sa drugim ljudima, čitaocima ili gledaocima, da stvori jedan svet koji za njih postaje zanimljiv. Ako je umetnik dovoljno talentovan i bogat duhom da može čoveku da osvetli život na jedan bolji, drugačiji način, da otvori u njemu zaturena osećanja, da ga oplemeni, ako ne i opameti – onda je on u potpunosti ostvario svoj zadatak. Umetnost ipak jeste buđenje emocija kod ljudi. A probuditi ljudske emocije, pogotovo je važno ovde i sada. Umetnost, dakle, treba da vrati čoveka ka njegovoj suštini, ka ljudskosti. Danas, kada se koristoljublje i pragmatizam nameću kao osnovni modeli života, umetnost bi trebala da se takvom konceptu suprotstavi, kao nekada ideološkom jednoumlju.

Ipak, naša umetnost, literatura posebno, svetski ugled sticala je najčešće onda kada je obrađivala velike istorijske tema, kada je bila odana modelu velike naracije.

Znate, ja sam pisao i „Banjicu“. Ona me je u potpunosti opsedala, konstantno sam razmišljao o njoj. Ta serija je bila veoma potresna, u pitanju je bila epopeja teške istorije našeg naroda. Seriju sam radio 1984. godine, na godišnjicu zatvaranja Banjičkog logora. Tada nisam mogao ni da pomislim da će za samo sedam godina ljudi ponovo biti vođeni u neke nove logore. Mislio sam da je to zlo iz Drugog svetskog rata ostavilo u ljudima nekog traga, da ih je naučilo pameti. Uzalud, ljudi nisu ništa naučili.

Danas sve više naših umetnika, i uopšte javnih ličnosti, ističe kako živimo u vremenu duhovne okupacije. Da li se slažete sa takvim konstatacijama, i da li srpska umetnost ima šansu da sačuva naš kulturni i nacionalni identitet, ako to uopšte jeste njena funkcija?

Postoje jake kulture koje imaju tendenciju širenja na male narode, i to bez prisile. Okupacija o kojoj vi, pretpostavljam, govorite, sastavni je deo pre svega tih tendencija. Ja bih to pre nazvao infiltracijom nego okupacijom, tihim puzanjem drugih uticaja. To je neminovan proces. On se najčešće ogleda na planu jezika. Ako je fudbal nastao u Engleskoj, normalno ga je nazvati fudbalom, ako je kompjuter rođen na Zapadu, sasvim je logično nazvati ga tim imenom. I to je u redu. Problem nastaje kada opušteno pristajete na gubljenje sopstvenog identiteta i nekritički prihvatate sve što nosi marku „velikog, razvijenog sveta“. A onda se snimaju naše „Mućke“, naš „Seks i grad“. A to nije naše i može biti samo lošije od originala. Na terenu umetnosti ta vrsta epigonstva pogubna je. Da ne govorim o nametanju raznih rijaliti-šoua. To već jeste okupacija, okupacija prostora u medijima, okupacija vremena u televizijskom programu, okupacija razumnog čoveka besmislom kojem treba da se prepusti. Veliki svet je gotovo u svemu ispred nas: u civilizaciji života, tehnologiji, ekonomiji, pa u tim oblastima može da nas okupira, ali u oblasti duha, niko nas ne može porobiti, ako sami na to ne pristanemo.

A pristajemo li?

Neko će pristati na duhovnu okupaciju u želji da sebe prikaže kao deo strane, navodno jače kulture, ali to je stvar pojedinačne odluke umetnika. Ali, da budemo otvoreni. Pravi umetnik svestan je da je on jedini, i da je njegovo delo neponovljivo, tako da neće želeti da bude ni epigon domaće ni strane kulture. Ako umetnik nije ubeđen da poseduje dar da stvara novi svet, autohton i autentičan, onda on nije za taj posao. Umetnik mora da bude ubeđen u svoje poslanstvo, u svoju misiju. Ponekad je to zabluda, ali to je neophodna pretpostavka. Samo originalni duhovi, oni koje slede život svog naroda, ali o njemu ne pišu apologetski, već iznose i sve loše, bez obzira na političku i ideološku premisu, samo takvi imaju šansu da opstanu.

Vaše serije i filmove prati milionski auditorijum. Kako vam se u tom kontekstu čini zapažanje Andreja Tarkovskog, koji je, kada su ga pitali da li ga deprimira činjenica da je gledanost njegovih ostvarenja statistička greška u odnosu na tada aktuelnu holivudsku produkciju, odgovorio: „Vi niste dobri matematičari. Moje filmove će za 100 godina odgledati više ljudi nego ijedan holivudski hit?“ Kakva je, da uprostim, po vašem mišljenju relacija između gledanosti i umetničkih vrednosti?

Stalo mi je do toga da moje delo pretraje vreme. Do sada jeste, a o budućnosti je pretenciozno govoriti. Nisam siguran da će pisac kakav sam ja u budućnosti uopšte biti potreban televiziji. Mene je odlikovala posvećenost poslu, samodisciplina, bdenje nad svakim detaljem. Kao da sam pisao za večnost, da kažem u šali. Danas se mnogo toga što sam ja postizao radom, postiže marketingom. Sve je manje strpljenja za ozbiljan rad, sve manje onih koji od televizije očekuju nešto više od obične, pa i banalne zabave. U takvoj opštoj klimi javni servis drži se odlično. Ali, što se budućnosti tiče, nisam veliki optimista. Neko ko tek treba da postigne neke standarde, govori da je njegovo delo već prekoračilo određene granice, probilo horizont očekivanja. Problem je što o tome govore sami autori. Pravi umetnik mora da sumnja u svoje delo, u suprotnom neće ništa stvoriti.