ŽAN PJER ŠEVENMAN Horizont istorije nisu tržišta, već nacije

Razgovarao

Miloš Jovanović

Žan-Pjer Ševenman (1939) je jedna od najeminentnijih političkih figura francuske Pete republike. Politički put Žan-Pjer Ševenmana, dug preko četrdeset godina, može se opisati kao neprestana borba protiv „dominantnih vetrova“.

„Došao sam i iz simpatija prema srpskom narodu. Ne zaboravljam da su se tokom duge istorije, Francuska i Srbija našle jedna uz drugu. Mnogim Francuzima je poznato junaštvo srpskog naroda“. Ovim rečima je Žan-Pjer Ševenman (1939), francuski senator i bivši ministar odbrane i unutrašnjih poslova započeo razgovor sa novinarima. Boraveći prošle nedelje u Beogradu na poziv Fonda Slobodan Jovanović, gospodin Ševenman je održao predavanje na temu „Evropska unija, mondijalizacija i mesto nacija“. Prisustvo jedne od najeminentnijih figura francuskog političkog života smo iskoristili za razgovor o aktuelnim pitanjima poput NATO-a, EU ali i situacije u Francuskoj.

Bili ste oštar kritičar odluke o Francuskom povratku u združenu NATO komandu. Koji su konkretni razlozi vašeg protivljenja toj odluci?

Kao prvo, to nam niko nije tražio, čak ni Amerikanci. Mislim da je predsednik Sarkozi hteo da zadovolji predsednika Buša, ali je tu već bio Obama. Sarkozi je kasnio za jednog predsednika. Postojao je i argument da će francuski povratak smanjiti uzdržanost ostalih Evropljana kada je u pitanju izgradnja evropske odbrane, a zapravo su se druge zemlje plašile težnji Francuske za nezavisnošću. Videćemo, aktuelna vlada je ponovila da će zadržati autonomiju u donošenju odluka, čak i okviru NATO-a, i apsolutnu nezavisnost kada je u pitanju nuklearni arsenal.

Nije le ta nezavisnost ipak dovedena u pitanje, prvenstveno mislim na nezavisnost u vođenju spoljne politike?

Čini mi se da jeste jer ova odluka ipak ima snažnu simboliku. Na francuskoj vladi ostaje da održi jednu nezavisnu političku liniju. To je teže kada se nalazite unutar združene komande nego kada ste spolja, jer ne možete uvek reći ne. U teoriji naravno, to nije nemoguće. Nemačka je na primer rekla ne u trenutku napada na Irak 2003. godine…

...Ali zato što je Francuska prva rekla ne…

… Da, zato što je Francuska rekla „ne“ i zato što je Rusija takođe rekla „ne“. Ali je činjenica i da se Nemačka pridružila i da je Gerhard Šreder rekao „ne“. Doduše, tačno je da se to dogodilo tokom izborne kampanje.

Kakva je uloga NATO-a u svetu danas, nakon završetka hladnog rata?

 

Dogovor koji je postignut na kraju hladnog rata, kada sam bio ministar odbrane, je da se NATO neće širiti ka istoku. Nemačka bi ostala u NATO-u ali bi američke trupe ostale u zapadnoj Nemačkoj. Posle toga su druge zemlje ušle u NATO, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska, Rumunija, Bugarska, Slovenija… Iako u principu tamo nema američkih baza, sve je to u suprotnosti sa duhom sporazuma koji su tada postignuti i naročito sporazuma 4 plus 2. To je bila politika Buša. Današnja politika, politika Obame je malo promenjena. Odustalo se od ideje raketnog štita, barem u onom inicijalnom obliku, a pitanje ulaska Ukrajine i Gruzije u NATO više nije na dnevnom redu. Ja se inače protivim njihovom ulasku. Smatram da ne treba ponovo da stvorimo zonu konflikta u srcu Evrope. Mnogo više verujem u partnerstvo između Evrope i Rusije.

 

U čemu je onda uloga NATO-a danas?

 

Amerikanci žele da podele teret. Hoće da pošaljemo vojnike ne samo u Avganistan već svuda gde je to neophodno da bi se podržao njihov napor. Evropske vlade su ipak, poprilično uzdržane tako da će biti vrlo malo deljenja tereta, a još manje deljenja odgovornosti.

Znači li to da je uloga NATO da štiti američkih interesa?

 

To je organizacija koju vodi američki general. Postoji i jedan francuski general, ali se on bavi razmišljanjem o budućnosti (uz osmeh). Mislim da će se SAD ipak manje zanimati za Evropu u budućnosti i da će mnogo više biti zainteresovan za Srednji istok gde je zaglavljen i za Aziju jer je njegov pravi konkurent Kina. U istočnoj Aziji, sa problemom Koreje, u jugoistočnoj Aziji sa problemom Tajvana, tu su zatim zemlje ASEAN-A koje zaziru od Kine, sa Indijom koja takođe zazire od Kine, sa problemom južne Azije, tu mislim na odnose između Indije i Pakistana koji su opet povezani sa Avganistanom, SAD ima težak zadatak jer je svuda u ulozi sile koja donosi ravnotežu. Već su povukli dobar deo svojih snaga iz Evrope. I u budućnosti će po mom mišljenju Evropa morati mnogo više da računa na samu sebe. Vrlo je malo evropskih zemalja koje su to razumele. Osim Francuske i Velike Britanije, nijedna ne čini dovoljan napor u oblasti odbrane. Francuska i Velika Britanija ulažu 2 odsto bruto nacionalnog dohotka u odbranu, Nemačka 1 odsto, a ostale zemlje još manje.

 

Kako u tom kontekstu komentarišete zvaničnu politiku Srbije koja se zasniva na vojnoj neutralnosti? Ovo pitanje čini složenijim činjenica da  je većina zemalja u okruženju već u NATO-u, ali i činjenica da je NATO pre deset godina izvršio agresiju na Srbiju?

Ja sam i sam bio protiv bombardovanja Srbije tako da razumem da Srbija nema razloga da juri u NATO. Sve zemlje imaju svoje dostojanstvo. A Srbe bije glas da su vrlo zahtevni kada je u pitanju njihovo dostojanstvo. Može se biti član Evropske unije, a da se ne bude član NATO-a. Austrija je neutralna još od 1955. godine. Finska, Švedska, Irska, Malta, Kipar, nijedna od tih zemalja nije članica NATO-a. Pri tom, ne vidim da može doći do nekih ozbiljnih tenzija u Evropi. Mislim da sa Rusijom možemo imati odnose od poverenja. Naravno, moramo da vodimo računa o ravnoteži snaga kako bi sprečili moguće incidenti koji bi mogli da se tiču problema manjina. Ali mi se čini da je neutralnost Srbije sasvim prihvatljiva sa aspekta evropske bezbednosti. Kao što sam prethodno rekao, ni sam nisam bio pristalica povratka Francuske u združenu NATO komandu. Uvek smo bili članovi saveza ali nas je general De Gol izvukao iz vojnog dela. Ovaj povratak će omogućiti lep završetak karijere našim generalima i njihovim suprugama.

 

Vi kritički posmatrate i evropski razvoj i izgradnju evropskih institucija. Vodili ste kampanju protiv Mastrihtskog sporazuma 1991. godine, a bili ste i protiv usvajanja Evropskog ustava 2005. godine. Kakvo je vaše mišljenje o Lisabonskom sporazumu i kako komentarišete činjenicu da francuski građani nisu bili u prilici da se o njemu izjasne?

Odbijanje Evropskog ustava u Francuskoj je bilo masovno jer je preko 55 odsto Francuza odbacilo taj ustav. Holanđana je bilo čak 60 odsto. Rekao bih da nema takvog presedana da jedan referendum naroda koji je po definiciji suveren, Francuski narod je ipak, nosio ideju narodne suverenosti još od Rusoa krajem 18. veka, dakle nema primera da je jedan referendum poništen na jedan vrlo diskutabilan način tako što se stvar zaobišla parlamentarnim putem. Gospodin Sarkozi je najavio da će dati skupštini na potvrdu minisporazum, ali Lisabonski ugovor nije minisporazum. On, uz nekoliko izmena, sadrži suštinu Evropskog ustava. Rekao sam pre tri dana u Senatu da Lisabonski sporazum ima urođenju manu i da će uvek biti sumnjivog legitimiteta. Doduše, verovatno će stupiti na snagu, ali su evropske institucije veoma udaljene od demokratije. Čak je i nemački Ustavni sud, sud iz Karlsruea, u mišljenju od 30. juna ove godine naglasio da se legitimitet nalazi u državama, u narodima, u nacijama i da ne postoji evropski narod. To je napisano crno na belo u odluci Ustavnog suda koji predstavlja najviši sudski organ u Nemačkoj. U zaključku se iznosi stav da Evropski parlament nije pravi parlament i da ne može predstavljati legitimnu volju. Po prirodi stvari, nemački parlament mora dati svoje mišljenje o nizu odredbi, kao što su one koje proširuju domen u kojem se odluke donose kvalifikovanom većinom. Ovaj zaključak je veoma važan sa aspekta filozofije prava i potvrđuje da se legitimitet nalazi isključivo u okviru nacija. Nema legitimiteta u okviru Evrope jer ne postoji jedan evropski narod, ima barem trideset evropskih naroda, možda i više. To od Evropske unije čini političku konstrukciju koja ima karakter međunarodne organizacije. Pominjem odluku nemačkog Ustavnog suda jer o njoj uopšte nije bilo reči u medijima. Istovremeno, filozofija koja se nalazi u osnovi te odluke je meni veoma bliska. To je republikanska filozofija. Ja sam veoma skeptičan kada je u pitanju budućnost Lisabonskog sporazuma jer ćemo morati da uskladimo jednog stalnog predsednika, biranog na dve i po godine, jednog visokog predstavnika za spoljnu politiku, predsednika komisije, rotirajuće predsedavanje zemalja članica, jer svaka država predsedava šest meseci.

Zastupnici Lisabonskog sporazuma navode kao svoj argument da će nacionalni parlamenti imati veću ulogu u odlučivanju.

Odgovarajuće odredbe daju nacionalnim parlamentima samo konsultativne prerogative kao i mogućnost da upute sudu tekstove koji im se ne sviđaju. Sud pravde će odlučiti da li su nadležnosti država članica bile povređene. Treba shvatiti da Evropa funkcioniše na osnovu tri institucije koje nemaju nikakve veze sa opštim izborima. Evropska komisija koja će imati jednog predstavnika po državi članici, danas 27 sutra možda 35, to je organ koji ima monopol predlaganja ali kojim uopšte neće moći da se upravlja. Zatim Centralna banka, koja ne prihvata nikakav nalog demokratski izabranih vlada, čak ni od evropskog saveta. I konačno, Evropski sud pravde, koji se sastoji od sudija koji su imenovani, a ne izabrani. Radi se o fantastičnoj tehnokratskoj konstrukciji. Ne može se zamisliti mašina koja je u tolikoj meri zasnovana na ideji da se volja naroda mora zaobići. Može se reći da će Lisabonski ugovor ojačati Savet EU zbog navedenih razloga. I kao što znate, Lisabonski ugovor uvodi jedno demografski ponderisano predstavljanje. Postoje kompleksna pravila, potrebna je većina država i 65 odsto stanovništva. Naravno, veće države će imati mnogo veći uticaj nego manje. Na primer Nemačka će imati 200 puta veću težinu od Malte. Krećemo se ka Evropi u kojoj će velike države imati dominantnu ulogu.

 

Kako vidite u tim uslovima budućnost Evropske unije?

Mislim da ćemo ići ka jednoj Evropi asimetrične geometrije. Sve zemlje članice nisu i članice evro zone. Šengen zona se tiče nekih desetak zemalja. Evropska odbrana se može napraviti samo sa zemljama koje odbranu imaju, a ni to nije dovoljno, one moraju da žele da se zajedno i iz istih razloga brane. Ima mnogo toga da se uradi u oblastima industrije i energetike. Zapravo, mislim da je budućnost Evrope u nekoj vrsti zadruge nacija i to je ono što je najpoželjnije. I sve to se zasniva na demokratiji koja je smislena samo u okviru nacije. A naravno, ako je demokratija mera onda samo može biti reči o Evropi asimetrične geometrije. Evropska izgradnja će se nastaviti samo sa narodima koji žele da idu dalje. Mislim da ćemo takođe naći partnere koji se danas ne nalaze u Evropskoj uniji ali koji su veoma važni u očuvanju mira na našem kontinentu, tu mislim na Rusiju. Postoje i značajni potencijali za saradnju u oblasti industrije, energije i kulture sa Rusijom. Predsednik Sarkozi je uradio dobru stvar kada je išao u Moskvu i Tbilisi 2008. godine da bi prekinuo rat koji je mogao da postane ozbiljan uzrok neslaganja između EU i Rusije. Dakle, budućnost bi izgledala ovako: asimetrična geometrija unutra i pojačano partnerstvo prema našim velikim susedima, Rusiji naravno, Ukrajini, Turskoj i zemljama južne obale mediterana. Voleo bih da pragmatizam u službi političkog projekta odnese prevagu. On bi poslužio Evropi da brani svoje interese u svetskom takmičenju  nasuprot nelojalnoj konkurenciji dolara s jedne, i azijskim zemljama s niskom cenom rada s druge strane.

Kakvo mesto vidite za Srbiju u takvoj Evropi?

 

Mislim da će Srbija igrati ključnu ulogu na Balkanu u budućnosti. Vi ste jedan veliki narod. Vi ste kičmeni stub svake buduće konstrukcije. Mislim da bi u jednoj panevropskoj viziji, Srbija povećala svoj manevarski prostor. Ali istovremeno ne treba praviti od Evropske unije jednu lažnu sliku. Spolja ona često liči na tigra, ali se radi o tigru od papira. Srbija prirodno može postaviti svoje uslove za pristupanje Evropskoj uniji. U potpunosti razumem da Srbija ne želi da njeno pristupanje Evropskoj uniji znači i njeno rasparčavanje. To je prirodno. Sve države bi reagovale na isti način.

Kako komentarišete više puta pomenutu tendenciju da se zaobilazi volja naroda kao što je to slučaj u vezi sa Lisabonskim sporazumom u Francuskoj. Šta to govori o demokratiji danas?

Postoji ozbiljna volja za konfiskovanjem vlasti od strane naših rukovodećih elita. To je tačno u okviru finansijske mondijalizacije koja je inicirana anglosaksonskim kapitalizmom, naročito od kada su Margaret Tačer i Ronald Regan došli na vlast u Velikoj Britaniji i SAD-u. Ali kriza finansijske mondijalizacije vraća nacije u prvi plan, tako da verujem u budućnost demokratije i mislim da elite neće moći trajno de konfiskuju demokratiju.

Da li mislite da danas postoji raskorak između rukovodećih elita i građana odnosno nacija?

Da, i to znatan. Ali, doći će dan kada će demokratija povratiti svoja prava, jedna građanska demokratija tj, jedna politička volja koja će doći iz baze, sa dna, tada će se podići velika prašina. Mada je borba teška. Ako uzmem primer svoje zemlje mogu vam reći da je francuska levica jako podeljena…

…Pominjete levicu, a i sam se deklarišete kao levičar. Da li politička podela na levicu i desnicu danas uopšte ima smisla? Nisu li francuska dominantna levica i francuska dominantna desnica na istim talasnim dužinama kada su u pitanju najvažnije političke orijentacije?

Pokazale su da jesu izglasavanjem Lisabonskog sporazuma. Često prave iste analize. Naši socijalisti su zapravo socijal-liberali, poklonici „trećeg puta“. Ali taj „treći put“ se pokazao, u kontekstu krize finansijskog kapitalizma, kao ćorsokak.

 

Nije li onda politička podela na levicu i desnicu veštačka?

Danas da, sutra možda ne. Još uvek ima mesta za levicu koja je zahtevna i ambiciozna na intelektualnom planu i verna svojoj borbi za jednakost i pravdu. Ta borba neće prestati.

 

Da li je moguće zamisliti desnicu koja se zasniva na tradicionalnim vrednostima i samim tim se protivi liberalnoj mondijaliziaciji koja te vrednosti dovodi u opasnost? Takva desnica bi se takođe borila protiv Lisabonskog sporazuma. Da li ta borba mora obavezno biti definisana kroz kategorije levice i desnice?

Desnica koju opisujete odgovara slici Golizma koja je odavno izbledela. Žak Širak je bio nadahnut tom slikom 2003. godine, kada se usprotivio američkom napadu na Irak ali je sem toga pravio mnogo kompromisa sa duhom vremena. Vi Srbi o tome dovoljno znate. Takva desnica danas ne postoji. Gospodin Vilpen bi hteo da bude njeno oličenje ali gospodin Vilpen danas ima mnogo problema.

Niste li upravo bliži takvoj desnici nego levici kakva danas postoji? Niste li Vi i takva desnica, kao protivnici liberalne globalizacije, suštinski antisistemske partije?

Ne mogu da vam odgovorim potvrdno na to pitanje jer takva desnica ne postoji. Ne mogu da kažem da sam blizak nečemu što ne postoji. Voleo bi da postoji jer bi bilo potrebno. Ja sam pozivao republikance obe strane, jer sebe prevashodno definišem kao republikanca. Na desnoj strani političkog spektra postoje republikanci koji sebe definišu kao Goliste. Ja sam pomalo originalan političar koga u njegovoj matičnoj političkoj porodici, među socijalistima, više smatraju za golistu, a među golistima, više za socijalistu. Dakle ja sam, ili republikanski socijalista, ili golista levičar. Možete da birate. Levica se borila protiv De Gola kada se ovaj vratio na vlast 1958. godine. Mislim da je grešila. Moj ogranak u Socijalističkoj partiji, Socijalistički centar za studije, istraživanja i edukaciju je bio, kada su u pitanju spoljna politika, odbrana i institucije, u potpunosti golistički. Bili smo socijalisti u odnosu na ekonomska i socijalna pitanja. Bili smo dakle mešani proizvod.

 

Što je ipak, prevazilazilo klasičnu podelu na levicu i desnicu…

Da, može se reći da smo tu podelu od samog početka prevazilazili.

 

Nije li i vaša koncepcija nacije kao zajednice građana danas dovedena u pitanje ako se u obzir uzme veliki broj imigranata poreklom iz severne Afrike, dešavanja u francuskim predgrađima kao i učestale javne rasprave na temu šta je francuski nacionalni identitet?

Francuska se po prvi put u svojoj istoriji, suočava sa izazovom imigracije koja dolazi sa drugog kontinenta, geografski bliskog ali različitiog, Afrike, i čija je populacija pretežno islamske vere. To jeste izazov jer su njihove vrednosti, na primer kada je reč o jednakosti između muškaraca i žena, različite od naših. Ne mislim da postoji odbijanje, već se više radi o jednoj reakciji netolerancije francuske populacije prema ljudima koji imaju problema da se usklade sa našim fundamentalnim vrednostima. To je u osnovi antropološki problem. Biće potrebno vreme da te populacije prihvate emancipaciju svojih žena. Uostalom možemo da računamo i na te žene. Devojke poreklom iz Magreba pokazuju čvrstu volju da se oslobode tradicionalnih porodičnih okvira. Mladići i devojke iz te populacije, u istim socijalnim uslovima u školi uspevaju podjednako dobro ako ne i bolje od Francuza koji su tu oduvek. Dakle, škola, šta god se govorilo, još uvek omogućuje određen socijalni napredak i to pokazuju statistike. Poznajem mnogo mladih poreklom iz zemalja Magreba koji su napravili vrlo pristojne karijere. Dakle, za to je potrebno vreme. Ali znate, Francuzi su dosta netolerantni, čak i prema Italijanima koji su jedan blizak narod. U 19. veku su pokazivali veliku netrpeljivost prema njima, krivili su ih za uzimanje radnih mesta. Prosto, uvek je postojao talas nerazumevanja koji je nakon nekog vremena nestajao. Treba imati jedan dugoročan pogled na pitanje imigracije, ništa se tu ne dešava brzo.

 

Ne mislite dakle, da pitanje imigracije iz zemalja Magreba predstavlja neki veći problem?

 

Problemi koji se postavljaju su problemi identitarnih tenzija i politizacije postojećih razlika u odnosu na spoljne krize kao što su sukobi na Bliskom istoku. Zbog toga treba biti veoma oprezan. Francuska Republika je svetovna i unitarna republika koja proklamuje ravnopravnost svih njenih građana i koja ne može dozvoliti identitarne tenzije koje se manifestuju kroz incidente koji se kasnije koriste u političke svrhe. Sve u svemu, mislim da je francuski republikanski model čvrst. Mi smo evropska zemlja sa najvećim brojem mešovitih brakova. Napravio bih možda izuzetak kada su u pitanju Turci.

 

Zašto Turci?

 

Zato što se Turci ne venčavaju u Francuskoj ili to rade vrlo retko. To je najzatvorenija zajednica. Idu u Anadoliju da sebi nađu žene. Recimo da se radi o zajednici koja živi dosta autonomno. Ali to nije slučaj sa ljudima iz Magreba, koji se naravno često venčavaju između sebe ali su ipak, mnogo otvoreniji za mešovite brakove.

 

Na početku ovog razogovora pomenuli ste da dolazite zbog simpatija koje gajite prema srpskom narodu, kao i to da mnogi Francuzi znaju za srpsko junaštvo. I Srbi su tradicionalno bili naklonjeni Francuskoj ali su devedesetih godina dobili Bernar-Anri Levija i „Nove filozofe“ koji su bili nosioci antisrpske kampanje. Sa njima je bio i Bernar Kušner koji se danas nalazi na mestu ministra spoljnih poslova. Kako objašnjavate da ti ljudi imaju dominantan položaj na francuskoj javnoj sceni?  

Bernar-Anri Levi nije reprezentativan primer kada su u pitanju francuski intelektualci. Čovek poput Režisa Debrea je daleko reprezentativniji. Radi se o čoveku koji ozbiljno radi. Bernar-Anri Levi se ne libi da krade druge autore, radi se o preverantu koji je zahvaljujući novcu sebi prigrabio vodeću ulogu. To je čovek koji uživa neverovatnu podršku u svetu izadavaštva, štampe i televizije. Rekao bih da je određena amerikanizacija francuskog društva omogućila Bernar-Anri Leviju, koji zaista ima moćne veze i kontakte, da preuzme tu preteranu pa čak i smešnu ulogu. Mogu vam reći da Bernar-Anri Levi ima vrlo lošu reputaciju kod svih pravih intelektualaca koji ga ne smatraju za svog. Naravno, umeo je poslednjih 30-40 godina da stvori dobre kontakte koji su mu omogućili da bude više nego prisutan u medijima. Kao što znate apsolutno se ne slažem sa njegovim idejama ali priznajem da utakmica nije laka jer on ima podršku establišmenta. Ipak, on zaista ne predstavlja Francusku. Što se tiče Bernara Kušnera, on nikada nije dobio nijedne izbore. I ja sam doprineo njegovim porazima. To što je sada ministar u desničarskoj vladi samo je posledica Sarkozijevog računa da može povoljno da ga pridobije. Uostalom, Kušner je došao na stranu kojoj je uvek naginjao. Ne znam ni zašto je ikada bio u levičarskoj stranci.

Kako ocenjujete vaš dosadašnji politički angažman dug preko četiri decenije i koji ste sami opisali kao „borbu protiv dominantnih vetrova“?

Kada sam počinjao, krenuo je vrlo snažan ciklus nezadovoljstva šezdesetih godina. Mogao sam odlučujuće da utičem na stvari u okviru francuske levice. Reforma stare partije kroz stvaranje nove socijalističke partije 1971. godine, zajednički program levice sa komunističkom partijom, socijalistički program s kraja sedamdesetih godina. Vrlo brzo sam došao u prve redove političkog života jer smo još uvek bili u jednom istorijskom ciklusu završavajućeg „nju dila“. Nije nam naravno promaklo da su krajem sedamdesetih godina, na svetskom nivou, gospođa Tačer u Velikoj Britaniji, gospodin Regan u SAD-u, gospodin Kol u Nemačkoj, došli na vlast. Francuska levica ne samo da se nije borila nego je i sama učestvovala u izgradnji osnova koji će obezbediti razvoj finansijskog kapitalizma kroz usvajanje Jedinstvenog evropskog akta i Mastrihtskog ugovora. Tada sam, na važnim temama poput liberalnog zaokreta francuske vlade 1983. godine ili prvog zalisvskog rata 1991. godine, postao disident. Osnovao sam i sopstvenu stranku, „Pokret građana“. Borili smo se protiv struje i dominantnih vetrova što nije bilo nimalo lako. Mislio sam da je još moguće ustrojiti levicu 2002. godine kada sam bio kandidat na predsedničkim izborima. Bez stranačke mašinerije, sa sopstvenim resursima sam na kraju osvojio više od milion i po glasova što nije potpuno zanemarljivo. Konstatujem da francuska levica, skoro osam godina posle, još uvek nije izvukla pouke svoje istorije i liberalnog zaokreta iz 1983. godine. Ona je podeljena i ostavlja desnici otvoren put. Ne znam da li će ta situacija moći da se popravi do 2012, kada se održavaju sledeći predsednički izbori.

Za kraj, ima li nade da se stvari ipak promene, u Francuskoj, u Evropi, u svetu u odnosu na dominantni ekonomski i ideološki sistem liberalizma i finansijskih tržišta?

Mislim da će kriza finansijskog kapitalizma ipak omogućiti određen broj neophodnih ispravki. Ta kriza je nesretna jer uzrokuje velike socijalne patnje  ali je i prilika za ispravljanje određenog broja stvari. Finansijska tržišta ne predstavljaju horizont ljudske istorije. Njega predstavljaju nacije i narodi. To sam rekao i ponavljao 2002. godine, tokom predsedničkih izbora i pogledajte šta se dešava danas. U okviru nacija se nalaze resursi za prevazilaženje krize i sve akcije upravo potiču od nacija. Govorio sam maločas o ciklusu koji su započeli Tačer i Regan 1980. godine. Taj ciklus je iza nas. Počeće jedan novi ciklus pun mogućnosti i novih perspektiva.