Homer, gusle i evropska Srbija

Piše Aleksandar Dunđerin

Dok je Zapad zahvaljujući srpskom narodnom pesništvu i guslarima otkrila mogućnost da rekonstruiše prirodu pesničke tradicije Homerovog doba, gusle su u Srbiji (p)ostale samo simbol za patriotizam ili za sprdnju

„Kulturni rat“, koji se već bezmalo dve decenije u intelektualnim krugovima Srbije vodi između „nacionalista“ i „evropejaca“, kako vreme odmiče, nažalost, sve više nas udaljuje od mogućnosti da shvatimo i prihvatimo značenje i značaj naše tradicije i istorije, te da izgradimo svest o našim tradicionalnim vrednostima kao nezaobilaznom delu vrhunske evropske kulture, odnosno kao elementu izgradnje moderne evropske civilizacije. Kao ilustrativni primer za ovu tvrdnju mogao bi sasvim dobro da posluži i odnos naših elita (kulturnih, naučnih i političkih) prema usmenoj tradiciji, odnosno narodnom stvaralaštvu, a pre svega prema epskim narodnim pesmama i guslarima.

HOMER NA BALKANU
Srpskoj javnosti verovatno malo poznati hrvatski klasični filolog Neven Jovanović nedavno je objavio knjigu eseja „Noga filologa“ (Zagreb 2006), u kojoj se nalazi i tekst „Radio Homer Đemajil“. U njemu autor podseća kako je zahvaljujući profesoru sa Harvarda, Milmanu Periju (Milman Parry) – koji je, uz pomoć sredstava nekoliko američkih naučnih ustanova, 1934. godine snimao guslare sa područja Hercegovine (Gacko) i Raške oblasti (Novi Pazar) – zapadna civilizacija na sasvim nov način počela da misli o Homeru. Naime, te 1934. godine Milman Peri, koristeći čudo tehnike tridesetih godina prošlog veka (fonograf), došao je na ideju da u središte proučavanja stavi Homerovu usmenost. Do tada, usmena književnost, pa i Homerovi epovi, proučavala se isključivo u pisanoj formi. Peri je želeo da ode korak dalje, da približi čitacoima Homera, da im omogući da osete dah Homerovog doba. Pošto nije mogao da snimi Homera uživo, tragao je za adekvatnim ekvivalentom i našao ga upravo na području Balkana, i to u srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj usmenoj tradiciji, narodnom pesništvu jugoslovenskih naroda! Snimio je čak 13.000 guslarskih izvođenja narodnih pesama i tako omogućio njegovom nastavljaču Albertu Lordu da na osnovu snimljenog materijala napravi komparaciju između velikog Homera i malih guslara iz Gackog i Novog Pazara.

„Nema sumnje da su nam uvidi Milmana Perija, zasnovani na posmatranju južnoslovenskih pevača, omogućili da u određenoj meri rekonstruišemo prirodu pesničke tradicije i pesničke izvedbe Homerovog doba“, stoji doslovce u „The Cambridge Companion to Homer“ (ur. Robert Fowler, 2004).

Od tog vremena zapadna civilizacija shvatila je razliku između usmene i pisane literature, saznala da je usmeno pesništvo bliže po karakteristikama pozorišnoj umetnosti ili muzici, nego književnosti (jer tekst nije fiksiran, svako izvođenje razlikuje se, čak i ukoliko je u režiji jednog te istog pevača-guslara), uočila da je formulativnost, odnosno ponavljanje stihova glavno obeležje kazivača, njegovo osnovno, a jedisntveno i originalno umetničko sredstvo, primetila da je usmena literatura neponovljiva, da je deo tradicije, da se u zavisnosti od trenutnih istorijskih okolnosti, konkretne publike, gradi, menja tokom vremena. I sve to Zapad je naučio od srpskih, hrvatskih i muslimanskih narodnih pevača, odnosno guslara. Oni su za Evropu i Ameriku predstavljali most prema Homeru, i više, jedini mogući put za upoznavanje antičke civilizacije.

I dok je Zapad iskoristio naše guslare da približi sebi duh antičkog vremena, guslanje je u Srbiji, u zavisnosti od ideoloških matrica, ili simbol zaostalosti, primitivnosti i ruralnosti, ili, pak, okamenjeni epitet koji, najčešće semantički prazan, ponekad ukrašava pojam patriotizma. Međutim, ni evropjeci ni nacionalisti, čini se, nisu upoznati sa dostignućima Perija i Lorda, pa samim tim ne poznaju u dovoljnoj meri ni guslare, a kamoli umetničke domete našeg usmenog pesništva. Definišući na sličan način problem u hrvatskom društvu, Neven Jovanović njegove uzroke vidi u pojavi „novokomponovanih guslara“, odnosno pseudo-tradicije. S jedne strane pevače koji improvizuju (a improvizacija je takođe jedna od osnovnih odlika usmenog pesništva) zamenili su pevači koji uče tekst napamet, a sa druge strane udžbenici i zbirke narodnih pesama nisu mogli sačuvati bitne karakteristike usmene tradicije, kao što su, recimo, fluidnost i vokalno-instrumentalno izvođenje.

GUSLE U EVROPI
I zaista, kao i u Hrvatskoj, i u Srbiji je došlo do drastičnog pojednostavljivanja guslarske tradicije, koje je iz naučno-umetničkog aspekta lako presađeno na polje ideologije. U pokušaju da kroz usmeno stvaralaštvo, i guslare, objasni nacionalni identitet, „patriotska Srbija“ prenebregnula je činjenicu da suštinska vrednost usmenog pesništva nije samo u virtuoznosti izvođača (iako je guslar koji u isto vreme i peva i proizvodi muziku, i to na samo jednoj žici, pri tom na pauzi posle svakog stiha ubacujući po koju stilsku figuru, razmišljajući o onome što će kazivati dalje – uistinu nenadmašni umetnik) koji izaziva rodoljubivi zanos kod publike, svedočeći o herojskoj prošlosti srpskog naroda. Savršenstvo usmenog pesništva, na strukturalnom, metričkom i stilskom nivou, pa i tematskom i idejnom, rezultat je toga što je jedna pesma brušena decenijama i vekovima, što joj je svaki narodni pevač, svaka publika, svaki istorijski trenutak, dodavao po jedan sloj, što, dakle, nije samo trag jednog vremena, nego trag u protoku vremenu, tradicija koja živi, traje; i koja se menja, sticajem istorijskih okolnosti pravi otklon od Homera, ide korak dalje, transformiše i modifikuje se, postaje od nadnacionalne izrazito nacionalna, a kasnije, kao takva biva okamenjena u pisanoj formi.
Druga, evropska Srbija, nije ni želela da zagrebe ispod površine pseudotradicije. Jedino što je videla u srpskoj usmenoj tradiciji jeste opasnost koja preti da ugrozi evropske vrednosti. Tako su veličanje srpskog junaštva, herojstvo izuzetnih pojedinaca, kolektivna borba za nacionalni opstanak, bitka na Kosovu, povezani sa novokomponovanim guslarima, postali za većinu srpskih evroreformatora predmet sprdnje i izrugivanja, izraz povratka srpskog društva u „mračni srednji vek“, u mitomaniju, rečju politički nekorektan elemenat. A da ne egzistiramo u mestu i vremenu apsurda, bilo bi sasvim logično da pomislimo kako bi evropejci trebalo da prigrle našu usmenu tradiciju, da iskoriste Peri-Lordova istraživanja, da povežu guslare sa Homerom, a od gusala naprave srpski brend, ističući kako su one direktna veza na osnovu koje je Zapad stupio u živi kontakt sa antikom. Jer, ne treba zboraviti, antička dostignuća bila su temelj za izgradnju moderne evropske civilizacije, presudno su uticali na evropsku filozofiju, kulturu i nauku, duhovnost i ideologiju.

Tragajući za Homerom, Zapad je pronašao najautentičniji, a možda i najoriginalniji produkt južnoslovenske umetnosti, spoj tradicije (i to one koja traje) i individualnog talenta – usmeno pesništvo, gusle i guslare. A mi bismo, tragajući za Zapadom, mogli otkriti da smo upravo uz pomoć gusala već odavno utkani u sistem evropskih vrednosti.