Helsinški šlag na HDZ-torti

Neočekivano i iznenada u Hrvatskoj je otvorena javna rasprava o tome da li je Domovinski rat ustvari bio građanski rat. Umesto da takvu priču osnaži Helsinški odbor, u Zagrebu i Beogradu, sve čini da je zaustavi

Nakon što su Srbi u Hrvatskoj brojčano i statusno svedeni na nivo „kućnih ljubimaca“, koje domaćin sa zadovoljstvom pokazuje kad mu dođu gosti iz, na primer, Evrope ili Amerike, hrvatsko društvo nije više opterećeno pravoslavnim remetilačkim faktorom i sada se to društvo i ta država suočava sa dejstvom one strašne narodne kletve koja glasi: „Da bog da se bavio sam sa sobom“. Jedna od takvih mukotrpnih rabota otvorena je nedavno, a brešu je podigao Igor Mandić posle smrti Stipe Šuvara, jedini hrvatski intelektualac koji se bez ostatka i bez kompromisa bori protiv ustaštva i ustaški obojene istorije Hrvatske i srpsko-hrvatskih odnosa. Radi se o Domovinskom ratu.

Naravno, ni ta čorba nije bez srpskog začina ali pošto se Srbi u Hrvatskoj ni slučajno ne mešaju u bilo koju priču o Domovinskom ratu, zarad sopstvene bezbednosti, ovde ćemo se zadržati na hrvatsko-hrvatskom sporenju.

DOSOLJENJE TVRDNJE

Dakle, neočekivano i gotovo neobjašnjivo krajem septembra ove godine Hrvatska televizija, u emisiji Nedjeljom u 2, bez sumnje najgledanijem informativno-političkim formatom na HRT, ugošćuje Igora Mandića. Istina, i ranije je Mandić dobijao mogućnost nastupa na hrvatskoj državnoj dalekovidnici ali samo u emisijama sa temama iz kulture. Ovoga puta politika je bila osnovna tema i tu je Mandić bacio koplje koje je pogodilo zenicu oka Domovinskog rata i novije hrvatske istorije uopšte; rekao je da je u Hrvatskoj početkom devedesetih vođen građanski rat i da ne može biti govora o nekakvoj agresiji Srbije na Hrvatsku. Dosolio je tvrdnjama da je Tuđman istorijski nastavak Pavelića, da su on i njegova stranka (HDZ) planirali da asimilacijom, proterivanjem i ubijanjem reše srpsko pitanje u Hrvatskoj i da je, na žalost, u tome uspeo.

Do toga dana, 27. septembra 2009. godine, niko nikada na Hrvatskoj televiziji nije rekao da je Domovinski rat bio građanski rat već odgovor na agresiju iz Srbije. Ustvari, ako se ne varam, to je u hrvatskoj „Piramidi“ kazao Rade Leskovac ali pošto je on Srbin takav stav je iskorišćen za dodatno razvijanje teze o Srbima koji su se primirili i čekaju novu šansu da napadnu državu Hrvatsku.

USTAŠKE GRUPE

A zbog čega je Madić rekao to što je rekao? Dva su razloga; Mandić je potpuno nezavisan intelektualac, ne pripada nikome, uvek govori ono što misli i uvek se, a ovo je drugi razlog, drži činjenica.

I šta se dogodilo posle tog intervjua? Hrvatska politička i intelektualna elita, svesna da nema argumente za obračun sa Mandićevim tezama, primenjuje provereno efikasan metod; ignoriše Mandićev nastup na HRT-u. Reaguju neke opskurne ustaške grupe i na tome se završilo. Ali… ono što ovih dana provejava na hrvatskoj „znanstveno – povjesnoj razini“ navodi na zaključak da je Mandić ipak, otvorio više prozora i vrata nego što službena Hrvatska može da zatvori.

Neposredni povod bio je onaj ustaški urlator Tompson kojem su Švajcarci zabranili i nastup i ulazak u tu zemlju, uz obrazloženje da on, Tompson, pevajući o „građanskom ratu u Hrvatskoj“ veliča i propagira fašizam.

Već nabijeni besom zbog Mandićevog nastupa, dodatno motivisani nacionalnom obavezom da se o tome ćuti, neki intelektualci su novu epizodu sa Tompsonom iskoristili da vrisnu o „groznoj“ formulaciji „građanski rat u Hrvatskoj“. I tu se dogodi novo iznenađenje, po snazi skoro identično Mandićevom nastupu na HRT-u. Ugledni hrvatski istoričar, Neven Budak-vođa tima od 60-ak ljudi određenih od strane Vlade Hrvatske da napišu tekstove o Hrvatima koji su ostavili značajan trag u istoriji Evrope i sveta, odgovarajući na pitanje šta misli o švajcarskom tumačenju Domovinskog rata kaže: „Da, u praktičnom i naučnom smislu to je bio građanski rat“. O elementima građanskog rata govorio je i Hrvoje Klasić, mladi istoričar iz Zagreba što sve, sa onim Mandićevim tezama, nagoveštava novo bojno polje unutar hrvatske intelektualne misli.

U ovu priču, bez ikakvog povoda, uskočio je Ivo Banac, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora (HHO). Po njemu nema ni najmanjeg razloga da se uopšte raspravlja o karakteru Domovinskog rata. To je, poručuje Banac, bila klasična agresija jedne države, Srbije, na drugu državu, Hrvatsku. To što u vreme rata ni Hrvatska ni Srbija nisu bile međunarodno registrovane i priznate države, već je to bila samo Jugoslavija, Banca uopšte ne interesuje.

SPALJENI DOMOVI

A ko je Banac? Urbani ustaša. To je ona kategorija hrvatskog intelektualca koji umire za samostalnom Hrvatskom, grozi se krvi i leševa, spaljenih domova, odlučno je protiv fašizma, javno ne podržava ustaštvo ali tu ideju na teoretskoj ravni smatra legitimnom. E sad, što su ustaše činile i neke svinjarije (Jasenovac, Jadovno, Gradiška…) to jeste zločin ali, reći će svaki urbani ustaša, „rat je zločin sam po sebi“.

Malo ko u Srbiji zna da je Banac – rođen u Dubrovniku, poreklom iz Konavla – 1990. godine obezbedio Tuđmanu da održi predavanje na prestižnom Jejlu i da je iste godine od HDZ-a tražio raspisivanje referenduma o nezavisnosti Hrvatske. Nikave nelogičnosti nema u tome što je ovakav čovek na čelu HHO. Helsinški odbor je samo jedna od tamnih strana novije srpske čemerne istorije. Na čelu te organizacije u Srbiji nalazi se Sonja Biserko.

Razlika između nje i Banca je u tome što je Banac prema Srbima za nijansu tolerantniji od Biserko. Čak i u tumačenju Domovinskog rata. Tu se Sonja ravnopravno nosi sa današnjim najtvrđim ustašama.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.