Ćuti stoko i radi

Knjige “Propadanje radničke klase” (2007) i “(Dez)integracija radničke klase druge Jugoslavije” (2008) Nade G. Novaković podsećaju nas da smo ipak bili

toliko glupi i uništili jedan svet u kojem je lepo bilo osećati se radnikom.

Kada је “US Steel”, 2003. godine, kupio “Sartid” za 23 miliona dolara  – koliko je, u to vreme, koštao jedan jedini fudbaler Crvene Zvezde, Goran Drulić – nove gazde su radnicima dale platu od 0,30 dolara po satu (bruto!). Radnici su čuli da zaposleni “US Steelа” u železari u Košicama imaju 3,74 dolara na sat, a u Pitsburgu 16,98 dolara. Zato su stupili u štrajk, zahtevajući “fantastičnih” 0,90 dolara na sat. Posle 37 dana štrajka dobili su 0,60 dolara. I otišli kući pevajući.

KO IZMISLI RADNIČKU KLASU

Ali, zanimljiv je bio odnos srpske evroreformske javnosti prema ovom štrajku i prema radnicima. Čuveni stručnjak B92, Peščanika i Glasa Amerike za srpsku ekonomiju, Miša Brkić – da, baš onaj  “ekspert” koji pred svake izbore Srbe plaši da će izgubiti svoje stanove i automobile, samo ako se usude da glasaju pogrešno – e pa, dakle, taj Miša Brkić je u Vremenu (16.10.2003) objavio tekst u kome je smederevske štrajkače nazvao “jadom i čemerom ekonomske pameti prosečne srpske ‘radničke klase'”. Brkić je sa oduševljenjem citirao direktora “US Steelа” za Srbiju, Tomasa Kelija, koji je drskim radnicima poručio “da će imati veće plate jedino ako budu više radili”. Takođe je sa radošću naveo reči Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika “US Steelа”, koji je sindikalnim prvacima u Smederevu poručio da su “nevaspitani i arogantni”. “Ko nije shvatio poruku, a pravi strategiju da pobedi američki kapital, morao bi bar da pročita nešto literature o ishodima pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina”, podučio je radnike naš šampion ekonomskog novinarstva. A cela njegova poduka mogla se sažeti u rečenicu: “Ćuti stoko i radi

E, upravo ta “stoka” je nekada, i to ne baš tako davno, nosila časno ime radničke klase. Te reči, ako ste primetili, Miša Brkić piše sa navodnicima. Jer, osim što je ekspert za ekonomiju i politikologiju, Brkić je valjda i doktor sociologije. Zato on tačno zna da tako nešto kao što je radnička klasa ne postoji i da nikad nije ni postojalo. Naša će deca u  “reformisanim” školama i na “bolonjizovanim” univerzitetima verovatno učiti da su radničku klasu izmislile “retrogradne i dogmatske snage”, koje su se borile protiv “slobodnog tržišta i evroatlantskih integracija”. I da su, zahvaljujući “nadčovečnim naporima NATO, EU, B92 i ekonomskog stručnjaka Miše Brkića”, srpski radnici konačno oslobođeni. I još, da smo sada svi srećni u potrošačkom carstvu Globalnog Šoping Mola, u kome svakoga čeka konzerva Coca-cole, njegov Mac Donald’s hamburger i njegov B92 Veliki brat.

U TOJ IZMIŠLJENOJ ZEMLJI…

Ako u tom svetu još uvek budu postojale biblioteke i ako u njima ne bude završena lustracija “retrogradnih” i “politički nekorektnih” knjiga, možda će neki neprilagođeni student, neki potomak “gubitnika tranzicije” pronaći dve knjige Nade G. Novaković. Dve knjige o radnicima u zemlji koja se zvala Jugoslavija. Ali, odmah će mu biti jasno da je bibliotekar pogrešio, i da je, umesto u “fantastične romane”, ove knjige omaškom stavio u “sociološku literaturu”.

Jer, tamo će pročitati da je, u toj izmišljenoj zemlji, 1974-1977, posao dobilo – ne izgubilo! – 850.000 ljudi. Da je u Srbiji, 1980, bilo zaposleno čak 600.000 ljudi više nego 1974. Da je, 1974-1977, standard povećan za за 25 odsto, a realna primanja za 36 odsto. Da su štedni ulozi, istih godina, rasli po stopi od 30 posto godišnje. Da je 20 odsto investicija odlazilo na izgradnju novih stanova. Da je samo u razdoblju 1974-1977. u Jugoslaviji izgrađeno i besplatno podeljeno 580.000 stanova. Da je samo u Srbiji samo, tokom tzv. socijalizma, besplatno podeljeno pola miliona stanova. Da je prema nekim sociološkim istraživanjima, u Srbiji čak 40 odsto pripadnika srednje klase besplatno dobilo stan, kao i nekih 25 odsto radnika, dok je još toliko izgradilo sopstvene kuće.  Da se u zapadnim zemljama za zakupninu stanova trošilo i do 35 odsto porodičnog dohotka radnika, do je u Srbiji, 1979, četvoročlana radnička porodica na stanarinu trošila svega 4 odsto dohotka. Da je do 1979. svaka druga porodica kupila automobil. Da su u Srbiji, 1980-их, svi pripadnici srednje klase imali TV, kao i 93 odsto radnika. Da је zamrzivač posedovalo 93 odsto službenika i 82 odsto radnika, mašinu za pranje veša 97 odsto službenika i 75 odsto radnika. Da је, u Srbiji, u oko 60 odsto poljoprivrednih domaćinstava bar neko bio zaposlen u fabrici ili kancelariji. Da je srpsko selo prvi put u istoriji došlo do novca. Da su svuda, po seoskoj Srbiji, počele da se grade nove kuće, da se nabavljaju traktori, kamioni i druga vozila, da se kupuju poljoprivredne mašine…

ODBACITI SVE ZA 0,60$ NA SAT

Čitaće to naš student i misliti – “Kakva literatura! Kakva mašta! Izmisliti sve te podatke, sve tabele… Pa to je kao Hazarski rečnik!”. Tačno, ti radnici, njih 1,1 miliona samo u Srbiji, zaista su bili Hazari. Došli su niotkuda i u nigde su nestali. Nestala je čitava jedna civilizacija, čitava jedna osobena kultura. Sa radničkim odmaralištima, koja su bila negde na moru, tačno tamo gde su danas visoko ograđene vile ugojenih Nemaca i podnapitih Engleza, odmaralištima u kojima su radnici letovali neverovatnih 15 i 21 dan po smeni. Sa radničkim sportskim klubovima, iz kojih su ponicali vrhunski sportisti, pa nije bilo potrebno da vam otac bude vlasnik kafića ili direktor NVO da biste dospeli do stranica sportskog žurnala. Sa radničkim kulturno-umetničkim društvima, u kojima se pevalo i igralo, pisalo i slikalo, sa kojima se putovalo, i u kojima su se stvarno negovale kultura i umetnost, a ne masovna zabava tipa “Grand” i “Karaoka”.

“Ti ljudi sigurno nisu bili toliko glupi da tako nešto unište”, misliće naš student. “Odbaciti sve to da bi se argatovalo za 0,60 centi na sat? Da bi se živelo u stanu koji još treba otplaćivati 38,3 godina, pa će konačno biti tvoj? Da bi se sanjalo o letavanju u Bugarskoj, naravno na dvogodišnji kredit, i to u smeni koja iznosi “neverovatnih 7 dana”? Da bi se sav sport sastojao u popunjavanju tiketa, u kladionici na ćošku, i brizi “da li sam dobro odigrao par Unikaha-Litvas”? Da bi se sva kultura sastojala od beskrajnog buljenja u još jedan serijal Velikog brata B92, a sva umetnost u slušanju vesti kako je Biljana Srbljanović dobila još jednu “prestižnu evropsku nagradu” za svoju najnoviju dramu “Srpska svinja Nikolaj Velimirović”?

“Ne”, misliće naš student, “ti ljudi sigurno nisu bili toliko glupi da sve to unište. To nije bilo moguće. Zato je ovo fantazija. Ali, baš lepa fantazija”.

Ali, dragi naš potomče! Ti ljudi JESU bili toliko glupi da sve to unište. MI smo ti ljudi! MI smo ti koji smo sve uništili! I ne želimo više toga da se sećamo. Zato ove knjige Nade Novaković i ne treba da postoje.