VLADIKA IRINEJ Crkva nije stvar mode nego želje za životom

Razgovarao

Milorad Vučelić

Vaše Preosveštenstvo, bili ste u Moskvi na sahrani Patrijarha moskovskog i sve Rusije. Kakve utiske nosite iz te zemlje, u kojoj trenutno provejava mišljenje da je smrću Aleksija II završena jedna epoha ruske istorije?

Da, bio sam na sahrani blaženopočivšeg patrijarha Aleksija, a pre toga, krajem septembra, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem, u zvaničnoj poseti Patrijarhu moskovskom i sve Rusije. Potom smo ga opet sreli u Carigradu, polovinom oktobra, prilikom susreta poglavarã pomesnih Pravoslavnih Crkava. Tada nismo ni slutili da ćemo ga ovde na zemlji sledeći, i poslednji put videti na odru, u hramu Hrista Spasitelja. Inače, u toku dve poslednje decenije povremeno boravim u Moskvi, a povod su razni crkveni poslovi i međucrkveni susreti. Pre 1988. godine, kada sam bio izaslanik naše Crkve na proslavi hiljadugodišnjice krštenja Rusa, prilike u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i u ruskom – tada još sovjetskom – društvu pratio sam preko necenzurisane književnosti na ruskom jeziku, objavljivane najpre u takozvanom “Samizdatu”, a odmah zatim u „Tamizdatu“, na Zapadu, kao i preko većeg broja disidentskih listova i časopisa (“Ruskaja misl”, “Posev”, “Grani”, “Kontinent” i još neki). Možda zvuči neskromno, ali smatram da ne spadam u potpuno neobaveštene kad je reč o Rusiji ili o Grčkoj.

Iz moje perspektive, Sovjetski Savez iz svog poslednjeg perioda i današnja Rusija razlikuju se, u duhovnom smislu, maltene kao nebo i zemlja. Zadivljen sam brzim i sveobuhvatnim duhovnim preporodom ruskog naroda. Sovjetska era i najsurovije gonjenje Crkve, zapravo napor da se hrišćanstvo bespovratno iskoreni sa beskrajnih prostranstava najveće zemlje sveta, trajali su znatno duže nego mekša komunistička vladavina i ateistička indoktrinacija kod nas i u drugim zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope, pa ipak su se Pravoslavlje i hrišćanska kultura trijumfalno, takoreći preko noći, vratili i u dušu ruskog naroda i u javni život ruske države. Najveća zasluga za to pripada, prema mom mišljenju, upravo Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi pod mudrim i odmerenim rukovodstvom patrijarha Aleksija, ali odmah zatim i ruskom državnom vrhu, koji je, našavši i sebe u pravoslavnom hrišćanstvu, takođe shvatio, naročito u periodu posle Jeljcina, da budućnost Rusije nije u prvom redu zajemčena nuklearnim štitom nego pravoslavnom verom i hrišćanskom kulturom, posebno pak hrišćanskim vrednosnim i etičkim kodeksom.

Smrću patrijarha Aleksija zaista je završena čitava jedna epoha: kao episkop, on je delovao i u vreme Nikite Hruščova, za Crkvu teško vreme i u novim uslovima slobode, ali opet pod bremenom novih, ranije nezamislivih iskušenja i izazova, naročito raskolã. Evo kako u moskovskom dnevniku “Izvestija” od 7. decembra o tome govori novinar Boris Klin: „Crkva je prvi put bila prepuštena sama sebi. Nije više bilo pravoslavnoga cara sa kojim je trebalo usklađivati odnose oslanjajući se na iskustvo prethodnikã ili na vizantijsko nasleđe. Nije bilo ni državnog diktata ni nadleštva koje upravlja Crkvom – Sinoda ili CK KPSS. Nije bilo svirepih gonjenja. Ali zato je Aleksije II bio primoran da počne od nule pri izgrađivanju odnosã Crkve sa vlastima, društvom, sredstvima javnog izveštavanja…“

Pa ipak, uprkos dubokim ožiljcima na telu Crkve iz tek okončanog sovjetskog perioda i novim, ranije potpuno nepoznatim istorijskim okolnostima, Aleksije II je izvršio podvig i čudo – očuvao je duhovno jedinstvo i celovitost Crkve u uslovima razbijanja (ili raspada, svejedno) države, tačnije Imperije, svugde osim u Ukrajini, ali je i tu ogromna većina ostala za njega i uz njega; podigao je ugled Crkve do nezapamćenih i neslućenih visina i uspostavio odnos poverenja i saradnje sa novim, hrišćanskim, demokratskim i patriotskim vođstvom države; vratio je veru, nadu i duhovnu bodrost narodu i društvu; uza sve to, očuvao je i ojačao poverenje pripadnikã drugih religija i konfesija prema većinskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Vreme Aleksija II jeste vreme velikog povratka Rusa svojoj Crkvi i velike obnove vere i duha. U Moskvi je za vreme Sovjetã bilo maksimalno četrdesetak „dejstvujućih“ (otvorenih) hramova; danas ih ima 872. Tada je u Moskvi postojao samo jedan manastir, a sada ih ima osam, plus šesnaest manastirskih podvorja. Godine 1987. u čitavoj Rusiji bilo je registrovano 6.800 pravoslavnih parohija; danas ih je 29.268. Bilo je devetnaest manastira; danas ih je 804, a sa podvorjima i isposnicama preko hiljadu. Bilo je nekoliko desetina episkopã; danas ih ima dvesta tri arhijereja. Bile su po tri duhovne seminarije i akademije; danas ima osamdeset sedam viših i visokih bogoslovskih škola. Tu je još 11.051 nedeljna škola pri parohijama. I tako redom…

Važniji od ove impozantne statistike jeste, ipak, Aleksijev duhovni put i putokaz. Dočekavši slobodu Crkve, jedni su od njega očekivali Crkvu u novom izdanju, modernističku, ultraliberalnu, a drugi Crkvu kao mnogoljudnu sektu, konzervativnu, pogromasku. Umesto svega toga, on Rusiji i svetu ostavlja Crkvu vernu sebi, svom Predanju i naznačenju, ali otvorenu za sve – stare i mlade, desne i leve, „konzervativce“ i „liberale“.

U kojoj meri upokojenje poglavara Ruske Pravoslavne Crkve može uticati na jedinstvo Pravoslavlja u celini? Jer, postoji utisak da je ono u velikoj meri ugroženo povremenim sukobima između Carigradske i Moskovske Patrijaršije. Kakva je uloga Srpske Pravoslavne Crkve u rešavanju svepravoslavnih problema, a posebno spornih pitanja na liniji Fanar – Moskva?

Patrijarh Aleksije je bio veliki pobornik i veliki pregalac jedinstva Crkve najpre u okvirima Rusije, zatim u ravni čitave pravoslavne vaseljene i, najzad, na polju zalaganja za jedinstvo svih hrišćana u istini i ljubavi. Tačno je da je bilo, s vremena na vreme, većih ili manjih nesporazuma i razmimoilaženja između Carigradske i Moskovske Patrijaršije po nekim pitanjima, isključivo kanonskim i jurisdikcijskim, nikada dogmatskim, suštinskim. Pri tom, moram da naglasim da ti sporovi i razmirice nisu nikada doveli do prekida evharistijskog i kanonskog opštenja među dvema Crkvama i da se oni strpljivo, mada možda sporo, postepeno prevazilaze bratskim dijalogom. Moram da naglasim još nešto: priroda sporova ili, ako hoćete, sukobã u Crkvi nije ni izdaleka ista kao priroda svetskih, političkih, međunacionalnih, ideoloških i sličnih konflikata. Time nikog i ništa ne amnestiram niti minimalizujem štetnost međucrkvenih trvenja, ali želim da ukažem na štetnost i neadekvatnost njihovog prizemnog tumačenja, tako čestog u sekularnim medijima i tako omiljenog među samozvanim verskim analitičarima i novokomponovanim inkvizitorima u ime lične anticrkvene ostrašćenosti, zaogrnute u ruho lažne principijelnosti.

Poslednjih godina odnose dveju jednovernih Crkava potresao je uglavnom spor oko jurisdikcije nad Estonijom. On je, manje-više, rešen uzajamnim priznavanjem dveju paralelnih jurisdikcija, carigradske i moskovske. Još uvek je nerešeno pitanje kanonskog statusa tamošnjih crkvenih poglavara – Carigrad priznaje jednog arhijereja za autonomnog arhiepiskopa Estonije, a Moskva jednog drugog arhijereja za autonomnog estonskog mitropolita. To, do daljnjeg, ostaje predmet spora i dogovora, ali nije bilo prepreka za sasluživanje obojice arhijereja prilikom susreta pravoslavnih crkvenih poglavara u Carigradu prošlog oktobra, kao što, naravno, nije bilo prepreka ni za sasluživanje patrijarha Vartolomeja i počivšeg patrijarha Aleksija istom prilikom.

Nadam se da će problem u doglednoj budućnosti biti prevaziđen. Ma ko bio naslednik patrijarha Aleksija, njegov kurs po tom pitanju teško da će se menjati. Zanimljivo je, pri tom, da je on sãm rođen u Estoniji, da je bio nemačko-estonskog porekla, da je oko trideset godina bio episkop u rodnoj Estoniji, da je spasao istorijski Pjuhticki manastir od Sovjetã…

Naša Crkva i po ovom pitanju, kao i inače, stoji u službi svepravoslavnog sabornog jedinstva. Da li i koliko mu doprinosi, o tome bi trebalo pitati druge i drugde, možda, između ostalog, i u Carigradu, odnosno u Moskvi.

Događanja proteklih meseci upućuju na zaključak, možda pogrešan, da ni u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ne postoji puno jedinstvo, bar ne među crkvenim velikodostojnicima. Vi ste, Preosvećeni, i sami uzeli ne malo učešća u raspravama na Saboru po pitanju izbora novog patrijarha. Da li je, po Vama, razmimoilaženje među arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve samo posledica njihovih različitih stavova u rešavanju akutnih crkvenih i društvenih problema ili su, možda, ipak tačne spekulacije da je i Crkva postala poprište borbe različitih necrkvenih struktura, čak i obaveštajnih službi?

Šta znači razmimoilaženje, a šta puno jedinstvo? Počeću od ovog drugog: puno jedinstvo postoji, čak i među arhijerejima, kliricima i vernicima koji zastupaju veoma oprečne stavove. Jer, crkveno jedinstvo nije ni ideološka monolitnost, ni autoritarna uravnilovka, ni čovekocentrična datost: ono je ontološko, bogočovečansko, blagodatno jedinstvo, jedinstvo koje izvire iz opštenja u jednoj Evharistiji Crkve. Tom jedinstvu ne škodi sloboda i „pluralizam“ mišljenja.

Naprotiv! Ono je dato, ali i zadato. Od njega se polazi, ali se ono i izgrađuje u duhu sabornosti. Da nije tako, da li bi uopšte bio potreban dijalog u Crkvi? Da li bi postojala institucija crkvenih sabora? Da li bi sabori bili svedeni na dekorativna savetodavna tela jednog jedinog koji odlučuje, ma ko on bio i ma kakvu istorijsku titulu nosio?

Različita gledišta ne ugrožavaju jedinstvo. Ona ga učvršćuju ukoliko dovode do saborne pobede najcrkvenijeg, a samim tim i najspasonosnijeg gledišta. Zlo nastaje kad pojedinac ili grupa apsolutizuje svoje viđenje stvarnosti i ne pokazuje spremnost na ustupanje ni pred sabornom punoćom Crkve. Tako se rađaju jeresi (reč jeres prvobitno i znači odabir delimične istine umesto potpune istine). Imamo paradoks da ponekad u praksi najpapskije postupaju neki koji su inače iskreno protiv apsolutizma u Crkvi, oličenog, već vekovima, u pretenzijama rimskih episkopa.

Sve ovo, naravno, ne znači da se crkveni etos ili poredak može izjednačiti sa ovozemaljskim demokratskim načelima i da se do istine stiže preglasavanjem ili nadglasavanjem. Ali još manje se „istinuje u ljubavi“ ukidanjem ili omalovažavanjem saborne prirode života Crkve. Ta saborna priroda Crkve, primenjena u praksi, obično se projavljuje kao saborska metodologija: sabor episkopã posle svih diskusija, razmimoilaženja, sporova, sposoban je i dužan da izrazi, Duhom Svetim, samu Crkvu kao istinsko i istinito javljanje Carstva Božjeg ovde i sada, u nama i među nama.

Kao što je opštepoznato, među saborskim Ocima naše Crkve postojala su – a i dalje postoje – dva stava u vezi sa stanjem nastalim usled duboke starosti, iznemoglosti i bolesti Njegove Svetosti Patrijarha. Prema jednom, treba – radi same Crkve, radi njenog punog i pravilnog funkcionisanja – uvažiti Patrijarhovu molbu da se povuče iz aktivne službe i izabrati novog, što ne bi bio presedan ni u istoriji vaseljenske Crkve ni u praksi naše pomesne Crkve. Prema drugom pak, treba – iz poštovanja prema zaslugama Njegove Svetosti za Crkvu u smutnim i skrbnim vremenima i radi izbegavanja raznih oblika nezadovoljstva, sumnjičenja i nesloge – do daljnjega sačekati.

Preovladao je ovaj drugi stav. Zna se, otprilike, šta koji episkop, u tom broju i moja malenkost, misli o ovoj stvari. Ali da li je to razlog za verbalne obračune i medijsku buku? Mislim da nije. Budućnost je pred nama; ona će tek pokazati, „majstorskim rešetom“ vremena, da li smo mogli bolje, a nismo hteli ili smeli, ili smo ipak uradili najviše što smo u datim uslovima mogli. A ni Bog od nas ne traži više od mogućega, kako je često isticao upravo naš Patrijarh. Ne znamo, uostalom, kakva još sve iznenađenja donosi sãm život.

Inače, ne verujem da bilo kakve vancrkvene sile ili „centri moći“, pa ni famozne tajne službe, mogu da nam ukinu ili ugroze slobodu kojom nas je Hristos oslobodio, jednom zauvek. Moguće je da pojedinac ili pojedinci zaborave svoju odgovornost i brigu za sve Crkve Božje, ali Crkva se kao bogočovečanski saborni organizam uvek većma pokoravala Bogu nego ljudima, po reči Svetoga Pisma. Mi, uostalom, ne filozofiramo o Crkvi: mi u Crkvu verujemo jer verujemo u Trojedinoga Gospoda.

I Vi ste dobili pismo episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija, a poznat Vam je i čitav niz njegovih izjava i intervjua. Stiče se utisak da se i u našoj Crkvi odvija izborna kampanja kakva je do sada postojala samo u dnevnopolitičkom životu Srbije, a na koju teško možemo da budemo ponosni. Da li nameravate da odgovorite vladici Grigoriju?

Samo lično, u neposrednom susretu, a nikako preko štampe. Njegovo pismo sam dobio lično, a ne preko medijã. Moji eventualni komentari na njegovo pismo bili bi suvišni, pa i neumesni, jer je on sãm javno obrazložio sve što je želeo da postigne svojim pismom. O tome svako ko je zainteresovan već ima izgrađeno mišljenje.

Da li, po mišljenju Vašeg Preosveštenstva, i aktuelna događanja u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi mogu da se posmatraju kao pokušaj određenih struktura u društvu da uruše najvažnije institucije naše zemlje, kako u Srbiji ne bi ostao ni kamen na kamenu?

Po mom mišljenju, ne mogu tako da se posmatraju. Nisam, nadam se, toliko naivan da ne znam da postoje „određene strukture“, kako ih Vi delikatno nazivate, kojima javno delovanje i društveni uticaj Crkve, makoliko kod nas bio minoran, smeta većma od svega na svetu i koje bi najradije, kad bi mogle, Crkvu prognale u dublje i dalje katakombe nego što je to pošlo za rukom ranijim antihristima i crkvoborcima, od Nerona i Dioklecijana do Hitlera i Staljina. Ali, na njihovu žalost, a na našu radost, one to ne mogu.

Ne treba ih, doduše, potcenjivati, jer klevetaju našu Crkvu pred moćnim strancima i, krijući se iza floskulã o demokratiji i „civilnom društvu“, pozivaju ih da našu Crkvu preziru i optužuju. (Kao najotužniji primer navodim skorašnju nesuvislu optužnicu Sonje Biserko i njene organizacije, sročenu u maniru egzemplarnog „govora mržnje“.) Ali one su, ipak, jake samo onda kada smo mi hrišćani slabi – slabi u veri, slabi u bratoljublju. Da bismo im odoleli, moramo pobediti sebe, a ne njih; svoje maloverje, a ne njihovo bezverje.

Vernici i čitav srpski narod u velikoj su meri zbunjeni zbog toga što je Srpska Pravoslavna Crkva navodno morala da po hitnom postupku izabere novog patrijarha.

Nije morala, pa zato nije ni izabrala. Vi se, pitajući, s pravom ograđujete prilogom navodno. Svašta se zbiva “navodno”, ali ne i “realno”. Lično sam sklon mišljenju da bi bilo korisnije za Crkvu da smo izabrali novog Predstojatelja – naravno ne „po hitnom postupku“ niti zbog nečijeg diktata spolja nego zbog potrebe Crkve iznutra – ali to se nije desilo. Sabor je odlučio kako je odlučio. To je sada realnost, u njoj živimo, krećemo se i jesmo, bez malodušja i roptanja, sa verom i nadom. Mi hrišćani moramo biti blagodarni Bogu za sve što On o nama promišlja, bilo po Svome blagovoljenju bilo po Svome dopuštenju, odnosno snishođenju prema našim mogućnostima i, ne retko, slabostima. Mi se molimo: „Oče naš…, da bude volja Tvoja!“ – a ne: „Oče naš…, da bude volja moja!“ ili „Oče naš…, da bude volja naša!“

Sve češće se govori o „nedopustivoj politizaciji Srpske Pravoslavne Crkve“. Ipak, ukoliko se posmatra, na primer, Ruska Pravoslavna Crkva, onda se uočava da su u Ruskoj Federaciji u poslednje dve decenije državna i crkvena diplomatija delovale u mnogim oblastima jedna uz drugu. U našoj zemlji, pak, preovladava mišljenje da je SPC praktično jedina institucija u Srbiji koja danas štiti nacionalne interese. Šta predstavlja kočnicu da u Srbiji pripadnici crkvenih i svetovnih vlasti dejstvuju udruženim snagama, bar kada su u pitanju vitalni državni i nacionalni interesi?

„Politizacija“ naše Crkve, kao i „klerikalizacija“ našeg društva, jedna je od notornih – na žalost svesnih – laži kojima se služe njeni protivnici. U našem narodu kao celini oni su mislena imenica, prosto ih nema (u procentima, prema zvaničnom popisu, pola procenta stanovništva, uz četiri i po odsto onih koji, iz ličnih razloga, nisu želeli da se izjasne), a i u takozvanoj intelektualnoj eliti predstavljaju beznačajnu manjinu. Iz neobjašnjivih (ili, možda, ipak objašnjivih?) razloga oni suvereno vladaju medijskim prostorom Srbije – baš kao da su apsolutna većina i da, sasvim demokratski, izražavaju većinsko raspoloženje.

Odvojenost Crkve i države – danas, u Evropskoj Uniji, u Evropi i u demokratskom svetu – ne znači, kao što oni misle ili barem tvrde da misle, izgon Crkve iz društva ili njenu veću ili manju marginalizaciju nego znači priznavanje odvojenih nadležnosti („autonomnih ingerencija“) i unutrašnje samostalnosti Crkve i moderne laičke države, kao i potrebe za njihovom saradnjom na svim poljima od opšteg značaja i u službi opšteg dobra.

U pravu ste što se tiče Rusije. Današnja Rusija, kad je reč o odnosu Crkva-država, može da posluži Srbiji kao primer za ugled. A ona nije jedini primer nama za ugled. Tu je i Nemačka, tu i Austrija, tu su i mnoge druge evropske zemlje – čak i Francuska.

Imamo primerã i u najbližem susedstvu. Navodim, namerno, susednu Hrvatsku, orijentisanu, bez sumnje, prema Evropskoj Uniji. (Dođe, eto, vreme da i mi, stari državotvorci, bez zlobe pozavidimo Hrvatima…) A zar nam treba bolji i bliži primer od modela koji nam pruža jednoverna i jednokrvna Republika Srpska?

U poslednje vreme konstantno se govori o različitim mišljenjima crkvenih velikodostojnika povodom pitanja ekumenizma. Zbog čega neki krugovi upravo sada ovo pitanje predstavljaju kao gorući problem Srpske Pravoslavne Crkve kada je poznato da ona u ekumenskom dijalogu učestvuje već duže vremena?

Ovo pitanje zaslužuje poseban razgovor. Zasad odgovaram kratko. Pojam ekumenizma je dvosmislen. Za jedne on u prvom redu označava oblik versko-crkvenog relativizma i sinkretizma, teoriju o „granama“ u hrišćanstvu i slično, i zato oni od takvog ekumenizma zaziru – s pravom, uostalom. Drugi ga shvataju prvenstveno kao kulturu dijaloga i imperativ svedočenja o veri drevne Crkve, u službi vaspostavljanja crkvenog jedinstva (maksimalistička perspektiva) ili međuhrišćanskoga zbližavanja, obnove poverenja i saradnje na polju zajedničkoga svedočenja onoga što je zajedničko (minimalistička perspektiva).

Naša Crkva prihvata, u duhu vernosti Jevanđelju, ovu drugu verziju ekumenizma, odnosno ikumenizma, a odbacuje onu prvu. Angažuje se koliko god može na planu zbližavanja, saradnje i sada ostvarivoga svedočenja, a pogled upire ka viziji jedinstva kakvo je postojalo u prvom hiljadugodištu, ističući upravo drevnu Crkvu svetih Otaca i vaseljenskih sabora kao pravilo vere i života.

Stiče se utisak da su u pokušaju urušavanja ugleda Srpske Pravoslavne Crkve ključnu ulogu odigrali naši mediji. Ipak, u kojoj meri su sami crkveni velikodostojnici odgovorni što je Crkva postala predmet novinarskog senzacionalizma?

Saglasan sam sa Vašom konstatacijom o neslavnoj ulozi mnogih medija u pokušaju urušavanja ugleda Crkve, a na Vaše pitanje odgovaram lakonski: odgovorni su i izvesni predstavnici Crkve. Neki su neoprezni, neki naivni, a ima, na žalost, i pojedinaca koji uopšte nisu naivni.

Čini se da između Srpske Pravoslavne Crkve i svetovnih medija nikad u novijoj istoriji nije postojalo razumevanje. Na koji način je moguće odnos između Crkve i medija učiniti kvalitetnijim?

Tako se čini, ali nije baš tako. Bilo je i ima svetlih izuzetaka i časnih primera. Pominjem, odoka, pisanje Mirjane Kuburović ili Milorada Ćirilovića u “Politici” na crkvene teme (današnji kurs “Politike” u odnosu na Srpsku Crkvu radije ću počastvovati ćutanjem), a mogao bih pomenuti i druge. Je li neumesno da istaknem Vaše negdašnje zasluge za višegodišnju seriju “Bukvar Pravoslavlja”? Bez Vašeg razumevanja i podrške ni čitava prijateljska ekipa ni ja sãm ništa ne bismo postigli.

Recept za danas? Mediji treba mnogo ozbiljnije da shvate Crkvu, a crkveni ljudi veoma ozbiljno da shvate medije.

Biti episkop Eparhije bačke danas nije nimalo lako. Naime, sve su izraženije separatističke tendencije pokrajinskih vlasti. Da li Srpska Pravoslavna Crkva ima dovoljno snage da posvedoči narodu pagubne posledice podela kojima je izložen, pogotovo na prostoru Vojvodine?

Ima.

Kosovo i Metohija sastavni su deo života svakog pravoslavnog Srbina, kao što je i svaki Srbin neraskidivo povezan sa Kosovom i Metohijom. Da li sadržaj ove konstatacije, na kojoj Srpska Pravoslavna Crkva, sasvim logično, insistira oduvek, problematizuje činjenica da kolektivni duh naroda nagriza afirmacija subjekta i individualni izolacionizam?

Subjektivizam i izolacionizam postoje, ali negde u dubini, nevidljivo za svetogrdne oči uljeza spolja, pravoslavni Srbin i dalje živi kosovskim, svetolazarevskim Zavetom i idealom. Tako će i ostati. Ničiji zlobni podsmeh tu ne može ništa.

Uprkos tome, Srpska Pravoslavna Crkva je u poslednjih dvadesetak godina donekle vratila uticaj u društvu koji je nekad imala. Jedan od takvih rezultata je i vraćanje veronauke u škole. Ipak, čini se da obrazovni program koji podrazumeva izbor između veronauke i građanskog vaspitanja stvara nove podele u srpskom društvu, kojima je izložena i najmlađa populacija u našoj zemlji.

Veronauka je od ogromnog značaja za formiranje naših budućih naraštaja. Ona je temelj budućnosti i Crkve i naroda, ništa manje. Izbor između nje i alternativnog svetovnog predmeta nužan je jer i Crkva i država poštuju svačije pravo na veru ili na neverovanje. Taj izbor ne izaziva podele. Podela postoji već unapred. Na nama je u Crkvi da veronauku učinimo što poželjnijom, a ni „građansko“ vaspitanje (kao da vernici nisu građani!) nikom neće naneti štete ako se vrši ozbiljno. Pogrešan bi bio zaključak da „građansko“ treba da funkcioniše kao neka „antiveronauka“.

Da li se požurilo sa uvođenjem veronauke u škole? Naime, čak ni u eparhiji na čijem je čelu Vaše Preosveštenstvo ne postoji dovoljan broj veroučiteljã, pa versku nastavu drže, primera radi, i profesori srpskog jezika i književnosti. Da li je, gledano u celini, SPC bio spreman za ulogu koji mu je, sticajem različitih okolnosti, krajem prošlog veka dodeljen?

Sa veronaukom se nije požurilo. Pre će biti da se kasnilo. Broj veroučiteljã posle pedeset i više godina od nasilnog odvajanja Crkve i škole nije ni mogao biti dovoljan, ali će se taj problem brzo
rešiti – teologiju studira oko dve hiljade mladića i devojaka i veroučiteljski kadar je praktično već obezbeđen.

Ne treba prećutati ni to da ima profesorã srpskog jezika i književnosti i nekih drugih profesora humanističkog obrazovanja koji su bolji veroučitelji nego poneki teolog.

Srpska Pravoslavna Crkva uvek je spremna za svoju ulogu ili, tačnije, misiju.

I pored činjenice da ljudi (pogotovu mlađi naraštaj) sve češće posećuju hramove, određeni broj crkvenih velikodostojnika primećuje da procenat istinskih pravoslavnih vernika ne premašuje više od tri do četiri procenta. Da li povratak Srba u Crkvu iz „sentimentalno-psiholoških“ i „nacionalno-ideoloških“ razloga zabrinjava Vaše Preosveštenstvo?

Srbi su, kao i drugi narodi, u ogromnoj većini vernici. Nekoliko procenata su oni koji redovno učestvuju u liturgijskom životu Crkve, ali to ne znači da ostali nisu vernici. Nije naše nego Božje da se proceni ko jeste, a ko nije istinski vernik.

Sãm Spasitelj je pohvalio veru jednog paganskog rimskog oficira, rekavši, štaviše, da ni u Izrailju nije naišao na takvu veru. A Srbi ipak nisu pagani (osim retkih, veoma retkih). Primere duboke vere onde gde je samozadovoljni „revnitelji“ i ne slute nalazimo u izobilju – u Jevanđelju, u Žitijama svetih, u istoriji Crkve, u našoj neposrednoj okolini.

Današnji Srbi vraćaju se u Crkvu iskreno, iz duhovne potrebe, a ne iz drugih razloga. Crkva nije više stvar mode nego želje za životom.

Kakav odnos SPC, a pre svega Vaša eparhija, zauzima prema određenim „nacionalističkim“ organizacijama koje su poslednjih meseci predmet mnogih javnih rasprava u našoj zemlji?

Ne znam o kojim se tačno organizacijama radi. U očima nekih nadobudnih branitelja Evrope i sveta od zločestih Srba i Matica srpska, čiji sam član, i Srpska akademija nauka i umetnosti, sa čijim predstavnicima često sarađujem, jesu nacionalističke organizacije. Još gore, razume se, misle i govore o pokretu “Svetozar Miletić” ili o Udruženju poštovalaca oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, čijim skupovima rado prisustvujem. A šta bi rekli o studentima iz “Dveri srpskih”, kod kojih sam više puta gostovao na Mašinskom fakultetu u Beogradu? (Sa ovim pokretom, doduše, sada ne želim kontakt zato što su se nepromišljeno upleli u saradnju sa grupama raskolničkog nastrojenja koje buntuju protiv nadležnog episkopa u Eparhiji žičkoj. Zaboravili su, izgleda, da biti član “Dveri” ne donosi sa sobom crkvenu službu učitelja vere – nju vrši episkop ili onaj kojeg on za nju ovlasti i blagoslovi.)

Jedan preterano revnosni autonomaš me je, štaviše, svojevremeno lažno optužio da Eparhija bačka daje prostorije nekakvom “Nacionalnom stroju”. Sve je to besmisleno. Mi volimo svoj narod, ali ta ljubav nam je i škola ljubavi prema drugim narodima sa kojima živimo i u kojima imam veoma mnogo iskrenih i dragih prijatelja. Svoju ljubav prema drugim narodima niti možemo niti hoćemo da dokazujemo na patološki način – mržnjom prema sopstvenom narodu.

Pojedini mislioci već duže vremena ističu kako će početak 21. veka biti obeležen „novim srednjovekovljem“, dakle povratkom čovečanstva duhovnim vrednostima. Da li Vaše Preosveštenstvo smatra da je globalna ekonomska kriza najava tih tendencija u svim svetskim društvima i da je upravo ona pokazala uzaludnost pogleda na svet na osnovu kojeg je u novijoj istoriji tržište osnovni zakon, a sticanje materijalnog bogatstva glavni cilj?

U Vašem pitanju već je sadržan ispravan odgovor, odgovor sa kojim sam potpuno saglasan: povratak veri i duhovnim vrednostima jeste jedina moguća reakcija na potrošačku civilizaciju smrti.

Danas se sve češće može čuti teza kako živimo u razdoblju predapokaliptičnog užasa. Budući da se približavamo jednom od najvećih hrišćanskih praznika, Božiću, to je i trenutak da podsetite naše čitaoce kako, i u najtežim vremenima, otkriti Gospoda Isusa Hrista u sopstvenim srcima.

Sva je istorija u znaku Apokalipse. Ali prava, pozitivna Apokalipsa jeste otkrivenje i otkrivanje bezmerne ljubavi Božje prema svima nama u ličnosti Gospoda Isusa Hrista i u događaju Njegova Rođenja. Mir Božji, Hristos se rodi! Čestit i srećan Božić Vama i čitaocima „Pečata“!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.