MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ Antiglobalisti će uskoro voditi svet

 Razgovarao Uglješa Mrdić

Rođena je u Beogradu. Po zanimanju je klinički psiholog i pisac. Doktorirala je na Sorboni. Borac je za prava Srba u svetu i u matici, u okviru Zajedinice Srba Francuske i Svetske srpske dijaspore. Vodi srpsko-evropski antiglobalistički pokret SEDEP. Autor je više knjiga na srpskom i francuskom jeziku. Dobitnik je “Velike povelje” svih zavičajnih udruženja Srba sa Kosova i Metohije.

Da li srpsko društvo danas počiva na principima socijalne pravde?

S punom moralnom odgovornošću mogu da tvrdim da u Srbiji danas nema socijalne pravde, te da ne postoji ni želja da se ona uspostavi. Mnogi više ne mogu da plate školovanje, penzioneri su ni na nebu ni na zemlji, hrana je nekvalitetna i skupa, cene odeće su više nego u Evropi, lečenje je preskupo, psihologija raslojavanja zastrašujuća, iako ne živimo u vremenu rata, već u osmogodišnjem periodu mira. Jednostavno, u vulgarnom smislu je prihvaćen neoliberalni koncept, pa se smatra da pravedna deoba više ne treba ni da postoji, da je važna samo kompeticija i dizanje proizvodnje. Naravno da niko nije protiv povećanja proizvodnje, i da je ona nužna da bi društvo bilo bogato, ali, kao neko ko je oko tri decenije živeo na tržišno razvijenom Zapadu, sasvim odgovorno tvrdim da je model koji se u Srbiji danas primenjuje u Evropi prevaziđen još u pretprošlom veku. Međutim, u Srbiji se taj surovi društveni model sprovodi ne samo zbog siromaštva, već zbog potpune nesvesti! Razvijena evropska zapadna društva ipak su shvatila da u ljudskoj zajednici mora da opstane i pojam zasluge, kao i pravedna raspodela na sve delove društva. Važan je još jedan princip – oni koji mnogo zarađuju moraju državi da plaćaju i visok porez.

Zbog čega smatrate da je taj princip odlučujući?

Pa zato što je svaki isuviše imućan čovek to upravo zahvaljujući društvu, odnosno sistemu koji mu je to omogućio, koji mu je dozvolio da zadržava za sebe, da mu se novac ne odliva, ili da, jednostavno, dođe do neke situacije u kojoj može da zgrne ogromna materijalna sredstva. Izuzetno bogat ne postaje se na pustom ostrvu, nego u zajednici koja svojim zakonima pojedincima to omogućava; a u ovakvim sistemima određene struke posebno su privilegovane. Naravno da postoje ljudi koji su sposobniji od drugih i koji samim tim treba više da stiču, ali kao profesor psihologije tvrdim da nema tog čoveka koji može baš toliko da bude sposobniji od drugog ljudskog bića da bi, recimo, sto puta više zarađivao. Prosto, ljudi su obdareni za različite stvari, a i oni koji su ispod prosečne inteligencije, iz etičkih razloga moraju da ostanu u životu. Oni nisu krivi što su rođeni sa nekom anomalijom, a osim toga upravo takvi ljudi daju svoj maksimum zajednici.

Stoga i zaslužuju dostojanstven život.

Da. Zaslužuju da im društvo obezbedi da dostojanstveno žive. U te grupe ljudi se, naravno, ubrajaju i bolesni, stari i ugroženi – svi oni koji nisu svojom krivicom dovedeni u određenu nezavidnu situaciju. U etičkom smislu čovek mora da bude nagrađen u odnosu na to koliko se u zajednici trudi; nije njegova krivica ako za nešto ima, a za nešto nema sposobnost. Takođe, jedan od uvreženih neoliberalnih mitova jeste taj da su poslovi u vezi sa manipulacijom i obrtanjem novca važniji i vredniji od drugih, visokoumnih ili moralnih delatnosti; zaboravlja se da je od izuzetne važnosti za opstanak jednog društva da ima i dobre naučnike, lekare, hirurge, profesore, socijalne radnike, rudare.

Šta još prema vašim saznanjima podrazumeva neoliberalni vrednosni sistem, za koji tvrdite da je zasnovan na pogrešnim premisama?

Na osnovu ovakvog neoliberalnog koncepta podrazumeva se da je relativno parazitski posao nekog brokera na berzi važniji, cenjeniji i skuplji od posla hirurga, rudara ili, recimo, onoga pojedinca, sposobnog da u nauci pomeri neke granice. Neoliberalni sistem vrednosti podrazumeva da je ljudsko društvo preduzeće. Međutim, preduzeće se konkurentski, prirodno, takmiči sa drugim preduzećem, a ljudsko društvo se ni sa kim ne takmiči, već je ono živ i složen, celovit organizam, u kojem mora da postoji ravnoteža moći, ali i ravnoteža bogatstva. Drugi veliki mit neoliberalizma, pored onog da finansije i zakoni ekonomije rešavaju sve u vasioni, jeste taj da je obrazovanje luksuz. To su dva velika mita surovih društava, koja mi socijalno orijentisani i angažovani ljudi i naučnici već decenijama pokušavamo da oborimo.

Drugim rečima, neoliberalna mitologija počiva na principu po kojem su zakoni ekonomije iznad svega.

Upravo tako. Slušajte kako govori aktuelni ministar ekonomije. On kaže da su zakoni tržišta neumitni. Naravno, on nije dovoljno obrazovan da bi shvatio šta tačno govori, ali takve reči ne bi izgovorio nijedan moj student. A taj čovek koji o funkcionisanju društva ne zna očigledno ništa, koji nije čuo za etiku, sociologiju, psihologiju i istoriju, koji nije čuo ni za šta, ima izuzetno visoka primanja, veća nego mnogi obrazovani ljudi. Ili, kad, onaj drugi ministar tvrdi da je pošteno zaradio milijarde. Takve reči može da izgovori samo neko ko ne zna šta je etika, ko ne zna šta je to ljudska zajednica. Šta znači biti direktor neke bankarske grupe za jugoistok Evrope? Ništa. To samo znači da je imao motiva za neke finansijske manipulacije, i da ga je to u životu privlačilo. Pa šta? Zašto da mu plata bude toliko visoka? Ovo sada ne pitam tog čoveka koji očigledno ništa ne razume, već pitam, kao neko ko ima francuski pasoš, moju francusku banku. Zašto je toliko plaćala svoje službenike, ako ih je uopšte toliko plaćala? Zašto zemlja Montenja, Dekarta i Rusoa toliko plaća nekog čuvara sefa? Tu je problem. Oni ovde u Srbiji kažu: tako je uobičajeno u svetu. A ja njima odgovaram da bi se Atinjani smejali njihovom argumentu: “uobičajeno”.

Tvrdite da je u Francuskoj situacija po ovom pitanju bitno različita?

Pola Francuske se na demonstracijama digne protiv ovakvih finansijera, spekulatora, bankara i lopova. Da je taj čovek koji se hvali tom svojom platom bankarskog službenika ili direktora ikada stvarno živeo u francuskom društvu, njega bi bilo sramota da se tako nečim hvali, jer bi se sećao svih štrajkova u ovoj zemlji protiv te plutokratije koja je njega nezasluženo plaćala. Ljudi u Srbiji ne shvataju da Evropa nije stanje, nego proces! Borba, stalna borba slobodnih ljudi protiv američkih lihvara, ja o tome pričam i pišem, tome učim svoje studente.

Smatrate da su obrazovanje i demokratija nerazdvojni?

Obrazovanje ne samo da nije luksuz, nego je uslov svake demokratije, kako su nam još Grci, a kasnije Žan Žak Ruso u amanet ostavili. Grci su, naime, smatrali da je svaka demokratija neobrazovanih ljudi čista laž i privid. Ja sam prosvetiteljski apsolutista i za mene u tom domenu ne postoji nikakva demokratija. Da li vi malo dete demokratski pitate da li hoće da jede viljuškom ili prstima, ili ga prosto učite da jede služeći se escajgom? Da li ga pitate hoće li da piški i kaki po kući ili ga prvo učite da to ne čini. Tek posle toga dolazi demokratija. Mi smo visoko civilizovani ljudi 21. veka. Obrazovanje nije luksuz nego nužda, osnova svakog života i osnova postojanja pravednosti. Bez obrazovanja, i to nužnog obrazovanja, sve je laž i iluzija. Da li se neko spori oko genijalnosti Nikole Tesle? Da li neko poriče medicinu? Poriče li neko Emanuela Kanta? Ili istoriju hrišćanstva? Kao što vidite, stvari su mnogo jednostavnije nego što se misli.

Osim što predajete na univerziztetu, radili ste i u centru za siromašne pored Pariza. Kakva ste tamo iskustva stekli?

To iskustvo nikada neću zaboraviti. Pomagati ljudima, i to sa svih kontinenata, onda kada im je najteže, potpuno promeni vašu ličnost. Postanete osetljiviji na neke stvari. Ja danas mahinalno, čim mi se neko javi telefonom kada sam u Francuskoj, pitam: “Gde si ? Imaš li šta da jedeš?” A kada zovu iz nekih tzv. “preduzeća” spontano mi “izleti” pitanje: “Ko plaća taj razgovor?”.

Da li je, prema vašim saznanjima, naša dijaspora na Zapadu socijalno osvešćena?

Gotovo svi naši ljudi u svetu mukom su stekli ono što imaju i znaju sve mane i teškoće, čak i razvijenih kapitalističkih društava. Na pet kontinenata nisam srela nijednog Srbina kojem socijalna prava nisu bila važna. Prosto, ko je prešao taj put borbe za opstanak, ume da ceni humani oblik društva. Našu dijasporu čine vredni i pošteni ljudi koje mangupi u matici uvek pokušaju da prevare.

Čini li vam se da je Ministarstvo za dijasporu Srbije svesno te situacije?

Uzgred budi rečeno, sadašnje Ministarstvo za dijasporu od narodnog novca u Srbiji finansira, zajedno sa Bernarom Kušnerom, nekoliko antisrpskih sajtova. Niko od nas koji smo živeli u svetu nije protiv privatne svojine, ali niko od nje ne pravi ni hipostazu. Oblici vlasništva treba da budu mešoviti, na taj način bar funkcionišu najrazvijenije zemlje. Svaka privatna inicijativa je dobra, ali upamtite da su najviše i najvažnije one odluke i akcije koje donosi i sprovodi celo društvo. Pomoć privatnih organizacija je svakako poželjna, ali pravo na socijalnu zaštitu u ravni države niko ne može da zameni. Čovek ne sme da bude u situaciji da traži i prosi, on mora da ima određena prava koja se automatski ostvaruju, kako se ne bi ponižavao. Mojoj pokojnoj majci, teško bolesnoj, socijalno osiguranje dva puta je odbilo banjsko lečenje. Iako sam ja to mogla da platim, za nju koja se ceo život borila za socijalnu pravdu i za siromašne ljude, to je bila velika povreda. Hrišćanska kategorija milosrđa, jaka naročito u našoj tradiciji, izuzetno je važna, ali mi antiglobalisti, i borci za socijalnu pravdu, borimo se da se milosrđe podigne u ravan zakona. Naravno, i čovek mora da doprinos zajednici – to i jeste suština njegovog života.

Šta bi, u kontekstu koji ste opisali, trebalo da bude srpski nacionalni interes?

Srpski nacionalni interes je bez sumnje to da Srbija sačuva teritoriju, da sačuva Kosovo i Metohiju, Vojvodinu, i druge delove, da sačuva svoj jezik i svoje pismo, da ne ulazi u američke lihvarske i vojno-industrijske ratove, ali i da uspostavi socijalnu pravdu. Ono što se kod nas često ne razume, to je da je nemoguće biti nacionalan, a ne biti socijalan. Apsolutno je nemoguće ne štititi socijalno sopstveni narod, a govoriti da ste nacionalno osvešćen čovek. Stranke koje nikada ne pominju siromašne ljude ili socijalnu pravdu, nisu nacionalne stranke desnice, kako to one možda misle. To su pojmovi iz 19. veka. Danas, ako ste nacionalan, morate da budete antiglobalista, inače džabe vam čitava konstrukcija. To što ćete staviti na glavu nacionalnu kapu, svirati nacionalnu muziku, a onda multinacionalnim kompanijama bez ikakvog kriterijuma prodati sve što je stekao vaš narod, tako da to koristi neko u Briselu ili Vašingtonu, to samo znači da nemate pojma šta je nacionalno. Bez uspostavljanja socijalne pravde, nemoguće je poneti epitet nacionalnog. Ljudi moraju da nauče tako da razmišljaju, a ne da ih opsenjuje estetski paravan. To je suština.

Koji političari su, po vašem mišljenju, shvatili tu suštinu?

U novijoj istoriji tu suštinu shvatio je Če Ge Vara, Huan Peron, Šarl de Gol, a danas narod Venecuele, Rusije i Kine. Nacionalno se brani tako što rad u jednoj zemlji i dobitak od tog rada koriste ljudi koji žive u toj zemlji, a ne stanovnici severne Amerike, ili njihove banke. Kada birači u Srbiji to budu prepoznali, više se neće povoditi za beznačajnim estetskim igrama.

Mišljenja ste da pravoslavna tradicija ima izuzetno izražen socijalni momenat.

Da, na kraju krajeva, biti nacionalan znači štititi i svoje nasleđe. A naše nasleđe istočnog Hrišćanstva bilo je uvek izuzetno socijalno, mnogo više nego, recimo, protestantsko. Ja sam u svojim knjigama te psihološke razlike dugo pratila. Poštujem, naravno, sve konfesije i sve tradicije sveta, ali one nisu iste. Protestanti su vekovima odgajani da žive u štedljivosti i relativnom sebičluku, odnosno individualizmu, a kod nas je bilo obrnuto. Oni imaju etiku rada koja je za svaku pohvalu, ali nisu u iskustvu imali tu vrstu pomoći, deobe i kolektivne solidarnosti koju je imala naša tradicija. Vezu protestantskog osuđivanja materijalnog siromaštva kao grešnog i razvoja kapitalizma, još davno je uočio otac Sergej Bulgakov, a posle njega Maks Veber. Naša tradicija je bila bitno drugačija. Kada psihološki uništavate neki vekovni psihološki arhetip, onda stvarate šizofrene, bolesne i nesrećne ljude. Ne zaboravite da je neoliberalizam izrastao iz protestantske tradicije, a ne iz naše.

Da li je, međutim, naša tradicija uvek bila “socijalna”?

Da. U suštini, biti izvorni hrišćanin, a ne biti za socijalnu pravdu, uopšte nije moguće. Ništa vam ne vredi da u tom slučaju stavite krst na vrat.

Nemoguće je, takođe, biti hrišćanin, a ne poštovati umne i starije ljude, “prenos” koji vam oni daju. Za pravog hrišćanina, ništa ne počinje njegovim individualnim životom – mi smo samo karike u dugom lancu naših predaka. Nemoguće je biti nacionalan a ne poštovati sve one koji su poginuli za Srbiju, koje god da su političke orijentacije bili. Kada ministar vojske ne zna ko je pola veka ili vek pre njega bio vojnik i imao ordenje za hrabrost – to je onda sumrak i urušavanje svega. To je američka škola: šta će nam istorija, sve počinje sa mnom. U Srbiji je danas sve urušeno. Ministri ne znaju ko su im bili prethodnici, a oko njih sede “ljudi bez svojstava”, kako bi rekao Muzil, koji ne mogu da donesu nijednu moralnu odluku nego se, tobože, kriju iza “zakona” kojih nema. Umni ljudi nigde nemaju pristupa, mediji su puni mediokriteta i kultivisanih šarlatana, časopisi ne žele nijednu stranu da posvete nauci.

A koji su uzroci tako loše situacije u medijima?

Misle da neće prodati časopis, novinarski urednici sebi daju prava koja im po prirodi njihovog znanja, statusa, umeća i pismenosti ne pripadaju, autori su često ismejani. To je slika društva “profi mana”, društva bez ikakvog moralnog okvira, društva u kojem je, kako bi Frojd rekao, uništen superego, društva i bez oca i bez majke. To je Srbija danas. Bilo je takvih poplava i ranije, ali ste bar mogli da imate nečiju zaštitu, a probajte sada nekoga da tužite. Sudovi ne donose presude, sve zavisi od bogatstva i novca, korupcija je svuda, odlučuju samo goli slučaj i mito. Ni sama država osam godina skupštini i narodu nije dala završni račun narodnog budžeta. Niko nikom ne odgovara. To se zove potpuna društvena horizontala, pogrešno shvaćena kao “tržište”.

Postoji li uopšte nada da će se u Srbiji promeniti trenutno stanje?

Važno je samo da se ljudi ne plaše. Srbi su hrabar narod koji je prošao kroz mnoga vekovna iskušenja. Treba verovati nama koji pričamo proživljena iskustva iz sveta, a ne ugojenim činovnicima. Ući ćemo u borbu i biće nade. Stvorićemo nadu. Antiglobalisti će uskoro voditi ovaj svet, ili ga neće ni biti.