Amanet odavno nije svetinja

Piše Radica Momčilović

I Milan Kujundžić Aberdar i Ilija Milosavljević Kolarac radili su posvećeno na polzu naroda svog, svako prema dubini svog džepa. O prvome ni u toliko mu dragoj Akademiji nauka nema više pomena. Kolarčev univerzitet tavori, ali od povratka imanja još nema ni abera. Zna li još iko ovde ko je taj kapetan Miša, ili ko behu Luka Ćelović, Nikola Spasić, Sima Igumanov?

Otačestvu je s ljubavlju i verom zanavek poklanjano, potom je od naroda oduzimano i pojedincima darovano ili nacionalizovano. U novije vreme čak je i rasprodavano, kao da im je, „tamo njima“, od rođenih očeva ostajalo!

Kad je krsna slava stavljena iza vrata, a badnjak zabranjen i zadužbinarstvo je izgubilo karakter srpskog nacionalnog obeležja, kovanog tokom duge istorije, sve od Nemanjića.

Zadužbinarstvo je srpska reč koja se prvobitno izgovarala zadušje, što je značilo – za dušu. Gubilo se samo u dva navrata, za vreme ropstva pod Turcima i posle Drugog svetskog rata. Danas zadužbinara, naravno, nema. Sankiloti koji su u Beograd dopuzali u belim čarapama i s jednim zubom u glavi, nikogovići koji su Knez Mihailovom šetali u pocepanim „starke“ patikama i ini „bizmismeni“ što su fabrike kupovali za po tri evra, svi izmileli iz petooktobarskog mulja, baštine raskošne vile i glamurozne jahte, ali za narod ne brigaju. Šta je narod do „pučina jedna silna“?

 

I ŠUME I ZLATO

Istina je da tek poneko zna kako je Karađorđev sin Aleksandar započeo sa zaveštavanjem znatnih suma u dobrotvorne svrhe. Zatim se nižu imena drugih znamenitih zadužbinara: kapetana Miše Anastasijevića, Nikole Ćupića, Velimira Mihaila Teodorovića, Milana Kujundžića Aberdara, Mihaila Pupina, Nikole Spasića, Luke Ćelovića Trebinjca, Nikole Kikija, Sime Andrejevića Igumanova, dr Nikole Krstića, Vladimira Matvejevića, Bogdana Dunđerskog, Alekse Krsmanovića, Vlajka Kalenića, braće Kamenka i Pavla Jovanovića, Ilije Milosavljevića Kolarca…

Svi su oni ličnim radom stekli ogromna bogatstva, koja su svom narodu ostavili delimično ili u celini, radi potpomaganja privrede, podizanja bolnica, školovanja siromašnih đaka, ali ipak najčešće za potrebe kulture.

Među zadužbinarima je bilo vrlo malo intelektualaca. Štaviše, behu to uglavnom polupismeni ljudi, ponikli iz naroda, najčešće rođeni u najzaostalijim krajevima, koje su krasile radinost, upornost i štedljivost. I svi su oni umeli da cene značaj kulture, a naročito knjige za razvoj svog naroda. Otuda su najveći broj dobrotvora stekli upravo Srpska akademija nauka i umetnosti i Univerzitet u Beogradu. Ovaj potonji je između dva svetska rata bio najbogatiji univerzitet u Evropi, najviše zahvaljujući zaveštanjima i dobročinstvima.

Nekad bilo, a sad se pominje. Na Univerzitetu je svojevremeno bila osnovana specijalna komisija koja se stara o legatima, zadužbinama i fondovima, s namerom da se obnovi njihov rad. Samo u Beogradu je evidentirano četrnaest „zadušja“: Leposave i supruga joj Drag V. Todića (zgrada u Filipa Kljajića 42), Ljubice Zdravković (Sinđelićeva 26), Gliše i Marije Rakić (Bežanijska 58 i Oračka 53), Olge i Milana Panića (Dalmatinska 95), Luke Ćelovića Trebinjca (Kraljevića Marka 1, Gavrila Principa 14-16, Zagrebačka 3-9 i Karađorđeva 65), Gašića dr Živana (Srpskih vladara 56), Milana Stevanovića Smederevca (Terazije 39), Vlajka Kalinića (Svetogorska 12), Milivoja Jovanovića i Luke Ćelovića (Andrićev venac 12), Veselina Lučića (Đorđa Jovanovića 5 i Gundulićev venac 39), Đoke Vlajkovića (Vlajkovićeva 5) i Magdalene Vidaković (Gospodar Jevremova 55).

Bezmalo petnaest godina traje sudanija, šalju se molbe, pregovara se i dogovara. Ništa ne biva. Slično je i sa Univerzitetskim oglednim dobrom „Natalijino“ u Majdanpeku, koje je „Nj.V. kraljica Natalija, kao zakonska naslednica pok. kralja Aleksandra I Obrenovića“, poklonila Univerzitetu u Beogradu. Reč je, kako se kaže u testamentarnom pismu ondašnjem rektoru, „o jugozapadnom delu Majdanpečke državne Domene“. Tim aktom naglašeno je da se na ovom terenu, odvojenom rekom Pek i rečicom Veliki Pek, nalazi i rudište poznato pod imenom „Blagojev kamen“. To je posed od 750 hektara šume sa dve jame iz kojih se i danas vadi ruda zlata.

I da nije natpisa na onoj baroknoj građevini, gde je danas rektorat Univerziteta u Beogradu, malo ko bi pominjao ime podunavskog Rotšilda. Ovako, zdanje na beogradskom

Studentskom trgu bar nosi ime kapetana Miše Anastasijevića. Jer, to je zapravo njegova zadužbina. Jedna od retkih koja još traje i služi visokom školstvu.

„Dokle god bude srpskog naroda, ime kapetan Miše blistaće kao alem-kamen ne na onim stranama gde se boj bije, gde barut magli, nego gde onde božanska kći prosvete, civilizacija, čini među ljuima carstvo videla“, zapisao je M.Đ. Milićević o ovom dobrotvoru i meceni u svom „Pomeniku znamenitih ljudi srpskog naroda“.

Doista, više nego na crkve, konake, i drugo, kapetan Miša je trošio u prosvetne svrhe. Dakako, poklonio je 2000 dukata Narodnom pozorištu, bio osnivač i dobrotvor Beogradske čitaonice, pomagao Vuka Karadžića i Iliju Garašanina…

Negde 1857. započeo je izgradnju svog velelepnog zdanja na Velikoj pijaci, prema projektu arhitekte Jana Nevole, da bi već 12. februara 1863. napisao i zaveštajno pismo ministru prosvete, kojim ovu građevinu poklanja „svome otačestvu“. Knez Mihailo će svojeručnim pismom zahvaliti kapetanu Miši na velikom daru, da bi 2. marta i obišao to zdanje. Potom su tu bile smeštene Velika škola, Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i Muzej.

Danas još počiva u zemljotresom (1977) ruiniranoj zadužbinskoj crkvi u rumunskim Knežanima, potpuno zaboravljen od „svog otačestva“, mada je još 1909. osnovan Odbor koji je imao zadatak da se zemni ostaci velikog dobrotvora srpske prosvete i kulture prenesu u Beograd.

DA MLADA SRBIJA NE LUTA

Kad u rektoratu Univerziteta u Beogradu kažu: „Naša je cela leva i desna strana Karađorđeve ulice“, greše ne samo u vremenskoj odrednici. Taj deo Savamale jeste bio zaveštan Univerzitetu, ali je vremenom raskrčmljen, nacionalizovan ili rasprodat, bezmalo budzašto.

Time je amanet velikog dobrotvora Beogradskog univerziteta Luke Ćelovića Trebinjca pogažen. Zaslugom svih danas bezimenih utamanjivača tradicije, korena i testamentarnom voljom zapečaćenih zaveštanja ljudi.

Luka Ćelović potiče iz sela Pridvorice kod Trebinja. U Beograd je došao već kao zreo trgovac s iskustvom ratnika. Izuzetno ćutljiv i usamljen čovek retko je za života pripovedao o svom šegrtovanju po bosanskim kasabama, još manje o svom vojevanju pod zastavom Đoke Vlajkovića kod Ljubinja i Stoca, u blizini Utve ili u luci Klek.

Retki dokumenti pokazuju da je napredovao brzinom munje od sitnog trgovca žitom i šljivama do liferanta ovsa za vojsku i hleba za opštinske stražare.

Godine 1882. Luka je već kao ugledan trgovac učestvovao u osnivanju Beogradske zadruge, smišljene za međusobno pomaganje i štednju. Budući predsednik zadruge, Trebinjac je svoj honorar ulagao na knjižicu kod Državne hipotekarne banke. Novac je u početku korišćen kao pomoć za domove slepih u Zemunu i Inđiji, odnosno za delatnost Odbora gospođa za zaštitu slepih devojaka u Beogradu.

Zna se da je kao član Upravnog odbora Narodne banke Kraljevine Srbije pratio njen trezor od Kruševca preko Soluna, do Marseja, zajedno sa Đorđem Vajfertom i Markom Stojanovićem, koji su i sami bili dobrotvori Beogradskog univerziteta. Sve dragocenosti i vrednosti Narodne banke i Beogradske zadruge bile su sačuvane u marsejskom trezoru. Trebinjac se sa svim tim zlatnim teretom vratio u Beograd februara 1919. godine.

Sa životom se oprostio deceniju kasnije, u svojoj kući u ulici Kraljevića Marka 1. Sahranu je na najsvečaniji način organizovao Beogradski univerzitet, jedini pokojnikov naslednik.

Opraštajući se od Trebinjca, potpredsednik Beogradske opštine Vojislav Zađina izgovorio je: „Za Luku Ćelovića se govorilo da nije mnogo pobožan. Ali, Luka Ćelović se može uporediti sa jevanđelskim bogatašem. Luka Ćelović je bio bogataš, ali je razlika između njega i jevanđelskog bogataša u tome što je jevanđelski bogataš koristio bogatstvo za svoje lične potrebe, a Luka Ćelović je svojim bogatstvom pomagao druge“.

Danas bi se reklo da je radio za opšte dobro. Pored društvenih, humanih, trgovačkih i patriotskih aktivnosti, bavio se i estetskim uređenjem Beograda. U tada zapuštenoj i poplavljenoj Savamali, prvi je podigao svoju porodičnu kuću. Učestvovao je i u izgradnji palate Beogradske zadruge, velelepnog zdanja hotela „Bristol“ i Berze. Na svom imanju je podigao veliki, lep, prvi evropski park u Karađorđevoj ulici, prema železničkoj stanici. To je ono parče zemlje koje se sada, kao, uređuje, ali još važi za ozloglašeno mesto s lascivnim imenom.

Rano shvativši koliko mlada Srbija luta uz nepotrebne potrese samo zato što je siromašna, ostavljena sama sebi, bez mogućnosti da ima dovoljno inteligencije, već u svom prvom testamentu ostavlja svu svoju imovinu Beogradskom univerzitetu. Godine 1911. ovo zaveštanje je iznosilo 50 miliona dinara.

Posle njegove smrti pronađeno je i „Osnovno pismo o osnivanju Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca“, u kojem zahvaljuje „Bogu i svim dobrim prijateljima koji mu pomogoše da stekne imanje u Srbiji koja ga je primila kao svog građanina, uveren da nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuje kulturnu i političku budućnost naroda“.

A imovina beše: plac sa kućom u Javorskoj 7 i 9, dvospratna kuća u Kraljevića Marka 1, koja ima četiri stana i isto toliko dućana, palata na uglu Karađorđeve 65 i Zagrebačke 1 sa 24 stana, tri lifta i šest dućana, palata duž cele Zagrebačke ulice u koju ulaze brojevi 3, 5 i 7 i Bosanske (danas Gavrila Principa) 16 sa trideset jednim stanom i sedam dućana. Sav prihod od ovih imanja upravnik Zadužbine predavao je svakog meseca upravi Univerziteta. Godine 1930, to je iznosilo oko 260 hiljada ondašnjih dinara. Plata profesora, ministra ili generala tada je dosezala do pet hiljada dinara.

Za testament se dugo posle Drugog svetskog rata nije htelo znati. Bio je naprasno „zaturen“. Po oslobođenju je, doduše, zgrada u Zagrebačkoj ulici pretvorena u studentski dom „Milovan Đilas“, kasnije „14.decembar“. O postojanju ove Zadužbine potom se čulo samo još jednom. Tokom 1969. počeli su pregovori sa preduzećem „Metalservis“ koje je imalo nameru da kupi obe palate, vlasništvo Beogradskog univerziteta, pod motivacijom da su nepodesne za studentski dom. I pored opšteg protivljenja tadašnjeg javnog mnjenja, ove nepokretnosti su zamenjene za nekoliko useljivih stanova u naredne dve godine, nimalo ne hajući za volju ostaviočevu.

KUD SE DEDE SPASIĆEVO BLAGO

Međunarodno pravo, ali ni savremena civilizacija ne poznaju paradoks nacionalizacije imanja koja su već vlasništvo naroda. Ovaj fenomen rođen je na tlu Titove Jugoslavije, a njegov pelcer, koliko se zna, nigde u svetu nije zasađen. Iz prostog razloga što ni logika, ni zdrav razum ne mogu da pojme kako je to moguće uzeti od naroda ono što je narodno.

A to se desilo sa mnogim zaveštanjima naciji, pa i sa Zadužbinom Nikole Spasića, nekadašnjeg beogradskog veletrgovca. Sva njegova imovina poklonjena narodu, potpala je najpre pod Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji godine 1945, a zatim i pod Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta leta 1960.

Zadužbina Nikole Spasića izašla je iz Drugog svetskog rata gotovo neoštećena. Nijedno bombardovanje Beograda, kako nemačko, tako ni savezničko, na sreću, nije nanelo znatnija oštećenja nepokretnostima. I pogromi su štitili narodno. Zato su nove vlasti sve učinile da razvlaste Spasićevu ostavštinu.

Kada je sačinio testament, Spasić nije poznavao instituciju nacionalizacije, tako da od nje nije ni mogao da zaštiti svoju imovinu. I dogodilo se da neko zatre sav njegov trud i muku. Potomcima ostaje samo da se pitaju kud se dede i na šta se troši Spasićevo, iliti sveopšte srpsko blago. A ono je bilo pozamašno. Opančar iz Vasine ulice, potom trgovac platnom i prerađenom kožom, južnjački oprezan, skroman i štedljiv, Spasić nije imao svoju decu, ali je zdušno brinuo o mališanima čiji su roditelji nadnačili od jutra do sutra. Najpre je osnovao Društvo dečjih skloništa, a potom u dvorištu palilulske osnovne škole podigao i kuću za „đačko sklonište“. Davao je određenu godišnju novčanu pomoć i nagrade najboljim đacima.

U teškim danima, na početku Prvog svetskog rata, supruga Naka mu predlaže: „Spasiću, nemaš u vojsci ni sina, ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima“. Spasić već 24. avgusta 1915, između ostalog, piše ministarstvu prosvete i crkvenih poslova: „Zato hoću srpskoj vojsci da zahvalim na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez Mihailove i Vuka Karadžića 37 kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog narodnom invalidskom fondu ‘Sveti Đorđe’“.

Testamentom od 9. februara 1912. naložiće da se od njegove imovine „kad bude podignut hram Sv. Save na Vračaru kupi najveće zvono i toj crkvi pokloni kao moj dar; da se iz pokretne imovine izdvoji 350 hiljada dinara i podigne bolnica za bolesti koje odredi sanitet; da se podignu još dve bolnice gde je najpotrebnije i jedan dom za iznemogle i sirote građane sa natpisom ‘Podigao Nikola Spasić’“… Izričito će napomenuti i crvenim podvući da se nepokretno imanje ne sme zadužiti i prodati.

UGASILA SE SJAJNA ZVEZDA MILANA ABERDARA

Dug je i predug spisak dobročinstava koja je za života činio Nikola Spasić. Još je duža lista njegove imovine. Silne akcije i mnogo pokretnog imetka, ali i tri velike, takozvane „Spasićeve kuće“ u najužem trgovačkom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici 19, 33 i 47 sa trideset šest dućana, četrdeset šest stanova i dve kancelarije samo su delić onoga što je ostavio srpskom narodu.

Prema njegovoj želji, a od njegovog novca, naravno, izgrađene su: Gradska ili Opštinska bolnica, jedno vreme u narodu poznatija ka Spasićeva (danas KBC Zvezdara), bolnice u Kumanovu i Krupnju, zatim Dom za iznemogle i siromašne građane Knjaževca. Napokon je nikla i zgrada same Zadužbine u Knez Mihailovoj 47, na kojoj i danas stoji natpis kakav je naručio.

U nju je ugrađena i povelja koja glasi: „Danas 30. juna 1929. godine, za vreme vladavine Nj. V. Aleksandra Prvog Kralja Srba, Hrvata i Slovenaca, položen je osnovni kamen ovoj Zadužbini, koju podiže Zadužbina Nikole Spasića“.

Pokojni Nikola Spasić zaveštao je Srbiji sve što je stekao, za dobrobit naroda. Narodu od svega toga nije ostalo baš ništa.

Milan Kujundžić Aberdar pesnik, filozof, profesor, ministar prosvete Srbije, predsednik Narodne skupštine, diplomata, akademik, zadužbinar…

Aberdareva ulica u Beogradu. Mala, pre sokačić, vodi od ulice Georgi Dimitrova pa sve do… Zapravo, ta uličica ne vodi nikud. Ima smo jednu kuću i nekoliko građevinskih kontejnera. Na njenom kraju je stepenište, pa pozorište „Duško Radović“. Dalje je Tašmajdanski park. To je Beograd dodelio Aberdaru. A Aberdar Beogradu?

Njegova životna zvezda se rano ugasila. Baš kao i njegova vila „Zvezda“ na Topčiderskom brdu, zaveštana Srpskoj kraljevskoj akademiji, uza sve ostalo što je posedovao.

Umro je u pedeset prvoj godini života. Osećajući nezadrživo napredovanje bolesti, napisao je testament 16. februara 1891. godine s naslovom „Moj zaveštaj“. U ovoj poetski sročenoj poslednjoj volji kaže: „Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju koja je i mojim dragim prijateljima u srcu, a to je da čovečanstvu napreduje moj srpski narod koji sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo“.

Tu je još zaveštao svoje rukopise i knjige Stojanu Novakoviću, a pesničke beleške Čedomilju Mijatoviću. I reći će još: „Molim svoju premilu Srpsku kraljevsku akademiju da primi kao svojinu, po starom običaju mudraca, moj letnjikovac ‘Zvezdu’ na brdu Topčiderskom“. Naredio je i da se od ostalog imanja odvoji 1.500 dukata za održavanje i opravke letnjikovca.

Po ustaljenom srpskom običaju, sporovi sa srodnicima i Akademijom trajali su predugo, sve do 1907. godine. Za to vreme „Zvezda“ se totalno urušila. Na kraju je i prodata, a novac je unet u fond Aberdareve zadužbine, s pravilima o korišćenju koje je propisala Akademija.

U Arhivu Srbije postoji dokument iz 1929. u kojem se nabraja sva njegova imovina uneta u Zadužbinu: vinograd na Topčiderskom brdu u vrednosti od 500 hiljada dinara, 290 komada obveznica koje vrede 29 hiljada dinara, pride gotovina od oko 300 hiljada dinara. Cilj Zadužbine bio je nagrađivanje radova u Akademijinim izdanjima.

Zadužbina je otpočela rad tek 1931. godine, pošto su njeni fondovi, do Prvog svetskog rata obračunavani u zlatnim dinarima, prevedeni u srebrne. Uz njenu pomoć izdato je oko 130 značajnih knjiga. Između ostalih i „Etika i politika u Eshilovoj tragediji“ dr Miloša Đurića, pa „O počecima vere i o drugim etnološkim problemima“ dr Jovana Erdeljanovića, „Srpski državni sabori u srednjem veku“ Nikole Radojčića…

Sa početkom Drugog svetskog rata na tlu Kraljevine Jugoslavije prestale su sve aktivnosti Akademije. Tek 6. maja 1942. Akademija je od feldkomandature dobila akt s porukom da može obavljati izvesne delatnosti. I tako ostaje sve do jeseni 1944.

Ovih dana, listajući godišnjak SANU, više se ne može naići ni na jedan pomen Zadužbine Milana Kujundžića Aberdara, mada je materijalna vrednost Zadužbine 1931. godine, kada je počela rad, iznosila oko 780 hiljada dinara u srebru, sa godišnjim prihodom od 45 hiljada dinara, takođe u srebru. Zadužbinski fond je 1948. godine, posle objavljene konverzije, sveden na vrednost od jedva 1.900 ondašnjih dinara.

Svejedno. Ni ta sumica se nigde ne beleži. U čijem je džepu završila? Gde joj se izgubio trag?

DOK JE SRPSTVA I SRBIJE

„Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, a da ne može ove moje naredbe preinačavati ni zakon, ni vlasti države, ni ma koje druge. Ostavljam amanet učenim ljudima, patriotama Srbima koji će odbornici bivati, da ovaj amanet sačuvaju kroz sva vremena, i da se staraju kroz sva vremena za ove fondove, da ih održavaju u dobrom stanju i da s njima u granicama ovog testamenta čine tako da narod srpski najviše koristi od njih ima“.

Ovo je samo delić opsežnog teksta poslednje volje Ilije Milosavljevića Kolarca, znamenitog dobrotvora i zadužbinara, napisan i uredno overen u Beogradu 25. februara 1877. godine.

Bila su to ona vremena kad su se amaneti poštovali kao božije zapovesti i kad ni kralj, ni sud, a kamoli rodbina, bliža i dalja, nisu hteli ni u snu da pogaze zavete, niti da se o njih ogluše.

Samo godinu dana posle smrti Ilije Milosavljevića, rođenog u selu Kolaru podno Smedereva oko 1800. godine, već formirani odbor uzeo je pod upravu njegovu zaostavštinu i sastavio uredbu od dvadeset jednog paragrafa, po kojoj Kolarčevu zadužbinu čine: Književni fond i Fond za podizanje srpskog univerziteta, sa taksativno nabrojanim obavezama i načinom

korišćenja nepokretne imovine i gotovog novca. Uredbu je odobrio i svojeručno potpisao ondašnji ministar prosvete i crkvenih poslova Stojan Novaković.

Zadužbinu su u to vreme činili gotovina u banci i imanja u Beogradu kao i unutrašnjosti, od čijih su prihoda formirana sredstva u vrednosti od oko 750 hiljada zlatnih dinara!

Ni ratovi, ni pogromi nad Srbijom nisu omeli ispunjenje Kolarčevog amaneta. Čak će i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević „proglasiti i objaviti svima i svakome da je Narodna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na svome četrnaestom redovnom sastanku, održanom 15. decembra 1927. godine, rešila i da smo Mi potvrdili i potvrđujemo Zakon o upotrebi univerzitetskog fonda Kolarčeve zadužbine na osnivanje univerziteta za narodno prosvećivanje, koji će po volji zaveštačevoj nositi ime Univerzitet Ilije Milosavljevića Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svog naroda“.

Baš kako je Kolarac i tražio, navodeći na početku testamenta, da sve svoje imanje zaveštava na korist svog naroda. Tražio je čak i da mu „saranjivanje bude obično“, da se grobnica drži u redu i da na spomeniku jedino piše: „Ovde počivaju Ilija Milosavljević Kolarac i supruga njegova Sinđelija Ilije Kolarca. Oni su celog svog veka tekli i čuvali da ostave spomen svom narodu“.

Glavni finansijski izvori Zadužbine pred Drugi svetski rat bili su: nepokretno imanje kod Kneževog spomenika i na Kraljevom trgu, kao i poljoprivredna imanja u Sipskoj i Ćuprijskoj opštini, poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, prihod od interesa na uloge kod banaka i hartije od vrednosti pojedinih fondova, kao i od raznih predavanja i priredbi na samom Univerzitetu.

Zadužbina je tokom okupacije dobila komesarsku upravu. Fondovi takoreći nisu ni korišćeni, jer hartije od vrednosti nisu donosile kamatu. Po oslobođenju, predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić potpisuje izveštaj iz kojeg se vidi da je „zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji, Zadužbina do početka rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se sada, 1945. godine, našla u takvom stanju da je njen dalji opstanak doveden u pitanje“.

Naravno, ne samo stoga što je rat učinio svoje: potpuno su uništene zgrade na sadašnjem Trgu republike u kojima je bila pošta i prvi srpski telegraf, bioskop i bezbroj stanova za izdavanje. Nove vlasti su po hitnom postupku eksproprisale i sam plac, sva imanja su nacionalizovana i agrarnom reformom data na upravu državi. Opet je uzeto od naroda, da bi bilo dato nekom soju sa petokrakom na čelu. Sad su tu nikle neke kičerajske skalamerije od gvožđa i stakla. Sankiloti si prigrabili za sebe najbolje komade zemlje i ukrasili ih kockarnicama, buticima i kafićima tipa „Do jaja“.

ZLOTVOR JE SVAKO KO TUĐE OTIMA I PRISVAJA

Čak i sama zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta, izgrađena 1932. godine, data na upravu Beogradu. Grad naprasno postaje osnivač Zadužbine i njen finansijer. Sve do 1963, kada je ishodovano da joj se u postupku denacionalizacija vrati u vlasništvo zdanje na Studentskom trgu broj 5, Univerzitet je služio svemu i svačemu samo ne onome što je Kolarac aminovao.

Pa i kad je 1978. proglašen spomenikom kulture i upisan u zemljišne knjige kao kulturno dobro, vlasništvo Zadužbine, nije bilo nekog pomaka. Od tadašnje uprave nisu se mogli dobiti nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju Zadužbine. Testament kao da je bio zatrt. Zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji, uz slike Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša, u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurile dela J. B. Tita, Lenjina i Kardelja. Uz njih se nije mogla videti nijedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda iz ma kog perioda njegovog postojanja. Mada je njima, ruku na srce, taj orman bio namenjen.

Napokon, Zadužbina je i formalno 1. aprila 1992. stala na noge. Dobila je status kakav je imala još davene 1878, kada je osnovana. Ni njena svrha prosvetne i kulturne delatnosti, nije promenjena. I organizacija je gotovo preslikana iz Kolarčevog testamenta.

Dakle, sve se može kad se hoće. I kad se imaju dobra leđa. Da li samo zato što se na njenom čelu tada našla Olga Milutinović (supruga potonjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića i jedinog haškog optuženika koji je iz Ševeningena izašao kao nevin, jer se, navodno, nije mešao u svoj posao), od sve silesije srpskih zadužbina samo je ova oživela.

Jedino su preostala Kolarčeva imanja ostala nečija, svačija ili državna. Zahvaljujući uredbi koju je 1945. potpisala Mitra Mitrović Đilas u svojstvu ministra prosvete, a overio tadašnji predsednik Vlade Srbije dr Blagoje Nešković na insistiranje akademika Aleksandra Belića, kao predsednika Zadužbine, Univerzitet ima pravni osnov da traži obeštećenje za sve što mu je oduzeto. Ovde su namerni da se bore do kraja: i za kuću i 60 hektara zemlje u Ćupriji, ali i za Trg Republike. Uostalom, odnekud je vaskrslo i svedočanstvo da je Kolarac kupio ovo mesto 1868. godine.

Zašto da ne? Ono što je Ilija Milosavljević Kolarac sa četiri razreda osnovne škole ostavio Srpstvu vredelo je onda više od početnog kapitala Narodne banke.

Ko je sve to pojeo? Ko uživa u njegovom znoju? Ko je sve prekršio njegovu poslednju volju?

„Ako je država pojela toliki kolač, moraće da ga plati. Ako su, pak, pojedinci, privatnici i novobogataši štrpkali od njega tužićemo se do neba da vrate narodu narodno. Otačeštvo nije njihova prćija, a Kolarac je sve što je imao ostavio otačeštvu, a ne tamo nekim individuama“, ogorčeni su u upravi popularnog „Kolarca“.

Uostalom, Kolarac u testamentu i kaže: „Sve imanje koje sam ovde izložio moja je isključivo svojina. Niko nema nikakva prava na isto imanje, jer ja nikad nisam bio u zadruzi sa mojom braćom. Ja nisam nikome ništa dužan i niko nema prava potraživati od mene ništa“.

Na novim, evropejskim vlastima je da iščitaju potanko Kolarčev testament i da se makar upoznaju sa drugim donatorima. U tom demokratskom svetu, kojem s toliko žudnje hrla, privatno vlasništvo je svetinja, a zadužbine, legati i donacije se vekovima čuvaju, obeležavaju i slave uz sve počasti i fanfare. I neka se sete da ništa nikome ne pada s neba jer u zakonima piše da je zlotvor svaki onaj ko tuđe otima i za sebe prisvaja. Nije Srbija rođena pre devet godina. Nisu je gajili tajkuni i samozvani vlastodržci. Njenom opstanku većma su doprineli ljudi poput Kolarca, Ćelovića, Save Igumanova, Miše Anastasijevića, Nikole Spasića i drugih znanih i neznanih patriota koji su radili za dobrobit svoje otadžbine, a ne za svoj džep, jahte i vile.