Kako je „Pečat“ sprečio pesnike da uđu u VANU

Piše Vasilije Subotić

I pored toga što je čak i Egzit morao da prizna popularnost i kvalitet doajena vojvođanskog pesništva, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti i dalje se, zahvaljujući tekstu „Kad utihne prepelica huj“, oglušuje o zahteve ljubitelja poezije Nenada Grujičića, Selimira Radulovića i Blagoja Bakovića da ovi nenadmašni stihotvorci postanu makar i njeni dopisni članovi

Poštovano uredništvo,
u prošlom broju vašeg cenjenog lista, u tekstu „Kad utihne prepelica huj“, Aleksandar Dunđerin je neopravdano, a čini mi se u pojedinim trenucima i zlurado, označio, makar i implicitno, neke od naših najvećih živih pesnika odgovornim za odlazak prepelica iz Vojvodine. I pored toga što sam istinski zgrožen činjenicom da je monaški bruj rasterao prepelice sa Obedske bare, moram da uzmem u odbranu Nenada Grujičića, Selimira Radulovića i Blagoja Bakovića (bivajući siguran da govorim u ime hiljade ljubitelja njihovih stihova), koje čak i Dunđerin, naravno ispravno, naziva „velikom trojkom vojvođanskog pesništva“. Naime, zar je jedini greh naših pesnika – u čijem se stvaralaštvu, podsetiću vas, oseća dah prošlih vekova, odzvanja eho Njegoševih, Radičevićevih, Kostićevih, Rakićevih Dučićevih, Šantićevih stihova – samo to što nisu bili inspirisani dabrovima i prepelicima?
A svako ko je čitao poeziju ovih velikana, susretao se u njoj sa obiljem vojvođanske flore i faune; koliko je samo u stihovima Grujičića raznoraznih vrsta trava, drveća, žbunja, puzavica, koliko samo miomirisnih cvetova i leptirova; zar nije Bakovićeva poezija ispunjena zečevima, fazanima, teladima i ždrebadima, guskama i patkama, zmijama otrovnicima (takvo životinjsko carstvo nije prisutno čak ni u čuvenoj Orvelovoj „Životinjskoj farmi“); koliko je samo mladih pesnikinja i pesnika bilo nadahnuto opisima lipa, breza, hrastova, oraha, dudova, žalosnih vrba u pesmama Blagoja Bakovića…
Zbog toga iznosim opravdanu sumnju da je autora pomenutog priloga na optužbe protiv  navedenih pesnika (izrečenih, istina, na perfidan način, u formi navodnog priznanja njihovih estetskih vrednosti, zbog kojih su oni, kao, odgovorni što ne uzmu u zaštitu ugrožene ptičje vrste) nagnala zavist i ljubomora. Jer gospodin Dunđerin, budući da je rodom iz Novog Sada, svakako zna da je doprinos vodeće vojvođanske trojke pesnika nemerljiv, ne samo u istoriji vojvođanske poezije (estetski i umetnički kvalitet njihovih stihova više nijedan kritičar ne može da ospori, pa to, naravno, ne čini ni Dunđerin), nego i, što je jednako važno, u njihovom društvenom angažmanu i javnom kulturnom radu.
Zar je uopšte potrebno podsećati na zasluge koje Nenad Grujičić ima u razvoju kulture i umetnosti Novoga Sada, ali i čitave Vojvodine? Zar je malo 21 knjiga koju je objavio, malo li je što je dobitnik nagrada kao što su Milan Rakić, Brankova nagrada Matice srpske, Vukova nagrada, Kočićevo pero, Lazar Vučković, Grb Sremskih Karlovaca, Kondir Kosovke devojke, Stražilovo, Šušnjar, Pečat varoši sremskokarlovačke, Dnevnikova nagrada. Ali to, naravno, kada je Grujičić u pitanju, nije sve. Kao dugogodišnji direktor Brankovog kola Grujičić je, sa malo ili nimalo novca, odvajajući od svojih usta, omogućio da se Fruškom gorom, preko Sremskih Karlovaca, zatalasa moćni refleks iskonskog pevanja. Dok je bio predsednik Društva književnika Vojvodine, on je, u duhu tolerancije, i pre petooktobarskih promena, negovao poštovanje i ljubav prema stihovima ispevanim na jezicima nacionalnih manjina, a i sam je, počesto, spevao koju strofu na mađarskom, rumunskom, rusinskom ili slovačkom jeziku, umetnuo kakvu hrvatsku sintagmu u svoje briljantne poeme, bivajući pretečom multijezičnosti u srpskoj književnosti. Da li je gospodin Dunđerin možda zaboravio da je Nenad Grujičić bio i član uprave Odbojkaškog kluba Vojvodina, i to za vreme dok je ovaj sportski kolektiv desetak puta uzastopce osvajao šampionske titule? Ne seća li se gospodin Dunđerin kako se iz hiljade grla ljubitelja odbojke u Novom Sadu, velikom salom Spensa orilo Grujičićevo ime? Malo li je sve to za jedan život? A pritom, Nenad Grujičić je trenutno u najboljim godinama. I sada, kada vojvođanskoj poeziji treba da podari najviše, našao se „Pečat“ i Dunđerin da osporavaju značaj ovog našeg velikana.
A šta tek reći za takvu pesničku i moralnu gromadu kao što je Selimir Radulović? O njegovoj dubokomisaonoj lirici, čiji jezgroviti izraz uzleće sve do Njegoševih gnoma, svi koji imalo znaju o srpskoj poeziji već su odavno obavešteni. Osim toga, ovaj naš veliki pesnik i uzorni građanin, svoj doprinos kulturi i umetnosti, pokazao je kao član upravnih i nadzornih odbora gotovo svih relevantnih institucija kulture u vojvođanskoj prestonici. Nesebično je Radulović širio dah visoke literature kroz Kulturni centar Novog Sada, gradsku biblioteku, Zavod za kulturu Vojvodine, Mali centar kulture „Orfeus“, nalazeći u umetnosti ne samo duhovnu hranu, nego i egzistencijalnu nužnost. Odričući se svega, svodeći svoj život na golu egzistenciju, hraneći se samo Božjom molitvom i tradicionalnim uzdarjem, Radulović je, bukvalno golim rukama želeo da zaštiti od gašenja novosadski bioskop „Arenu“, poslednji bastion umetničkog filma u Novom Sadu. Nikada pre, a najverovatnije i nikada posle Selimira Radulovića, novosadski poreski obveznici neće moći da kažu kako nisu uzalud priložili nijednu paru u budžet za kulturu grada Novog Sada. A Radulović im se, između ostalog, odužio i na taj način što je u svoj „Orfeus“, dovodio i Radovana Karadžića (koji je na Orfeusovim večerima nastupao kao Radovan Dabić). Da li je možda to podstaklo gospodina Dunđerina da se okomi na Radulovića i njegove kolege pesnike?
Pomalo mi je i neprijatno što i o Blagoju Bakoviću moram da trošim reči, što je i ovaj doajen umetnosti reči, kojeg su još od ranog detinjstva obletale muze, dočekao da ga napadaju takvi poput Dunđerina. Napadati Blagoja Bakovića, čoveka kroz čije su umetničke radionice prošle na stotine mladih pesnikinja i pesnika, učeći azbuku poezije? Napadati čoveka koji je izdavao edukativne slikovnice koje su sve vojvođanske osnovne škole želele da poseduju, i to radije nego udžbenike istorije, zbirke zadataka iz matematike, ili čitanke? O tome je zaista nepotrebno govoriti, o tome već sve znaju i žitelji salaša na severu Bačke, iako ne poseduju ni televizor, ni internet, ni struju. Zato ću samo podsetiti i vaše čitaoce i zaboravnog Dunđerina na činjenicu da je zbog svojih pitoresknih pejzaža Bakovića svojevremeno za člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti predložio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić, obrazlažući da Bakovićeve deskripcije vojvođanske ravnice, pitomih sela i idiličnih salaša na najbolji mogući način podstiču ljubav prema autonomističkoj ideji. Istina, Baković je kasnije polemisao sa Gruhonjićem da je on u svojim pesmama opsivao kršne vrleti Crne Gore, ali ostaje činjenica da univerzalna, svedena Bakovićeva slika, asocira čitaoca i na crnogorske i na vojvođanske predele; Baković je, u stilu najvećih pesnika modernog doba svesno ostavljao „prazna mesta“, koja je mašta čitaoca mogla da nadograđuje.
Ako je ta polemika donekle i uticala na to da VANU ne primi Bakovićeva u svoje redove, ostaje zaista nejasno zbog čega Grujičić i Radulović nisu postali, zbog svega gore navedenog, barem dopisni članovi ove organizacije.
Možda Aleksandru Dunđerinu smeta i to što su ove godine selektori Egzita uvrstili u sporedni program festivala (pod nazivom „Tri šešira“) i poeziju Nenada Grujičića, Selimira Radulovića i Blagoja Bakovića. Iako su svoje najbolje pesme recitovali na skrajnutoj bini, skoro u podgrađu Petrovaradinske tvrđave, doajeni vojvođanske pesničke scene privukli su na stotine mladića i devojka koji su oduševljeno pratili njihovo čitanje (o čemu svedoči fotografija koju sam vam poslao u koverti sa ovim pismom). U vremenu kada se naša omladina odala alkoholu, drogi, nasilju i seksu, da li je moguć veći doprinos borbi za socijalizaciju mladih, od onog koji su velikani vojvođanskog pesništva nesebično pružili. Iz svojih dubokih grla, Grujičić, Radulović i Baković, svi obučeni u crna svečana odela, sa šeširima na glavama, sat i po vremena nadjačavali su zaglušujuće urlike koji su dopirali sa okolnih stejdževa. Lirika je tako u Novom Sadu uspela da nadglasa trešteće zvukove roka, regea i tehno-muzike.
Selektori su očigledno shvatili da je pojavljivanje maestra vojvođanske pesničke scene, zbog rejtinga Egzita, na ovom festivalu neophodno. Njihov, slobodno se može reći istorijski nastup na Egzitu, naterao je Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti da ponovo razmotri mogućnost da ih primi, i to kao redovne članove. Zato je i sumnjivo da u trenutku kada se sve to dešava „Pečat“ objavljuje tekst Aleksandra Dunđerina, koji u svojoj pozadini, očigledno ima cilj da osujeti ulazak Grujičića, Radulovića i Bakovića u VANU, i da ih, pre svega u moralnom smislu, degradira. A da je moja pretpostavka tačna, svedoči i činjenica da je već pominjani predsednik NUNV-a Gruhonjić, po sugestiji vojvođanskog premijera Bojana Pajtića, naložio svojem članstvu da pažljivo iščita celokupnu poeziju Nenada Grujičića, Selimira Radulovića i Blagoja Bakovića, kako bi Nadeždi Gaće iz NUNS-a pomogao u prikupljanju materijala za pokretanje istrage protiv odgovornih lica za istrebljenje prepelica sa prostora Vojvodine. Posle ovoga, članstvu VANU-a biće mnogo teže da donese odluku o prijemu u svoje redove pomenutih pesnika. Nažalost, tako je oduvek bilo, političke fraze često su zvučnije od pesničkih metafora.
Naravno, ne želim ovom prilikom da sputavam Dinka Gruhonjića da savesno obavlja svoj islednički posao za koji je plaćen, ali bilo bi dobro i njega podsetiti kako je svojevremeno lobirao za Bakovićev prijem u VANU. Takođe bi trebalo ukazati i Bojanu Pajtiću, da prilikom ove osetljive teme, ipak uzme u obzir činjenicu da je svojevremeno sedeo u prvim redovima na pesničkim večerima posvećenim Grujičićevoj poeziji, neretko uzimajući i sam učešće u njima, te da je bio redovan posetilac književnog programa u Malom centru kulture „Orfeus“, slušajući, između ostalog, i predavanja Radovana Dabića.
Ali pre svega, i Gruhonjić i Pajtić, a posebno Dunđerin, treba da ponovo pročitaju one čuvene Njegoševe stihove, koji na najbolji način opisuju koliko su oni mali i ništavni u odnosu na žive velikane koje nepravedno i neprilično, svako na svoj način, prozivaju:
Ko na brdu ak i malo stoji
Više vidi no onaj pod brdom
Ja poviše malo od vas stojim
to je dala sreća al nesreća