Nekulturna mafija

Piše Aleksandar Dunđerin

Privatizacija društvenih izdavačkih preduzeća pokazala je da su za kupovinu nekada velikih giganata iz ove branše biznismeni zainteresovani samo zbog atraktivnih prostora koje ove firme poseduju, dok oni privatnici koji ne žele da menjaju osnovnu delatnost privatizovanih kuća insistiraju na promeni izdavačke politike, u skladu sa komercijalnim zahtevima tržišta. I u jednom i u drugom slučaju nekada značajne kulturne institucije nalaze se ili pred gašenjem, ili pred gubljenjem epiteta izdavača koji je objavljivao dela od šireg društvenog i kulturnog značaja

Proces privatizacije preduzeća koja su se bavila kulturnom delatnošću do sada je dao katastrofalne rezultate, koji se uglavnom svode na nestanak nekada značajnih institucija sa kulturne mape Srbije. O tome pre svega svedoče neuspešne privatizacije velikih izdavačkih kuća, poput beogradskog BIGZ-a i Nolita, ili niške Gradine i Prosvete, ali i aktuelna dešavanja u nekadašnjim izdavačkim gigantima, kao što su Filip Višnjić, Prosveta i Rad, u kojima je priprema za vlasničku transformaciju obavljana kroz obračun sa njihovim dotadašnjim direktorima i urednicima, u cilju da se oni optuže i degradiraju.
Imajući u vidu da su u pitanju izdavači koji su tokom prošlog veka obogatili kulturno-umetnički kontekst naše zemlje brojnim kapitalnim delima iz svetske i domaće književnosti i stručne literature, postaje više nego jasno da je dosadašnji model privatizacije ovih preduzeća nedopustiv, te da je njihov prelazak iz društvenog u privatno vlasništvo veoma štetan ukoliko ne korespondira sa odgovarajućim zakonom o kulturi, koji bi koliko-toliko spasavao ustanove kulture od uništavanja. Jer u suprotnom, kako je pokazala dosadašnja praksa, za kupovinu izdavačkih preduzeća u Srbiji biznismeni – čiji poslovi do tada nisu imali ama baš nikakve veze sa proizvodnjom knjige, i o čijem je sluhu za kulturne vrednosti iluzorno govoriti – zainteresovani su uglavnom zbog atraktivnih lokacija na kojima su se nalazili njihovi maloprodajni objekti.

KNJIGA U RUKAMA TRGOVCA ODEĆE
Da novi vlasnici ovih preduzeća nisu zainteresovani za unapređenje izdavačke delatnosti, a kamoli za nastavak kulturne politike koja, u slučaju navedenih kuća, najčešće nije imala komercijalni predznak, nego da svoj interes pre svega vide u iskorišćavanju infrastrukture nekadašnjih izdavačkih giganata, najbolje svedoče dešavanja u beogradskom Nolitu. Ovo beogradsko preduzeće 2005. godine kupio je Dragan Đurić, vlasnik Zekstre, i to posle velike borbe sa zemunskim Veterinarskim zavodom i Miškovićevom Delta M. Svojevremeno je to veoma obradovalo male akcionare, jer je privatizacija Nolita bila jedna od najuspešnijih, pošto je vrednost akcija na berzi dostigla neverovatnih 19.022 dinara, pa je ovo preduzeće prodato za rekordnih 2,85 miliona evra.
Ipak, radost zaposlenih kratko je trajala, jer budućnost Nolita na surovom tržištu nije bila nimalo svetla. Izdavač, koji je svojevremeno publikovao, u čuvenoj biblioteci „Književnost i civilizacija“ najznačajnija dela iz oblasti teroije umetnosti i filozofije, svakako nije mogao takvom kulturnom politikom da obezbedi novom vlasniku dovoljan profit. Usledilo je ono što se moglo i očekivati, i zbog čega je, nema sumnje, Đurić i kupio jednog od najznačajnijih beogradskih izdavača. Naime, vlasnik Nolita počeo je da izdaje u zakup atraktivne prostore u Beogradu i drugim gradovima Srbije, u kojima su nekada bile smeštene knjižare ove renomirane izdavačke kuće. Ruku na srce, to mu je dozvolila država, jer po Zakonu o svojinskoj transformaciji koji je važio kada je 2005. godine Đurić kupio Nolit, vlasniku je data potpuna sloboda da se bavi bilo kojim poslom unutar prostorija firme, čak i da izmeni osnovnu delatnost preduzeća. Dragan Đurić je to, naravno, i učinio, tako da je knjižare na Novom Beogradu, u Užicu i u Aranđelovcu izdao u zakup mobilnom operateru Vip, a najatraktivniji prostor u centru Beograda, u Terazijskom prolazu, iznajmio je Maks Mari, pa se sada u njoj, umesto knjiga, prodaje odeća.
Iz svega rečenog, zaista je teško pretpostaviti da će Nolit, bez prostora gde bi prodavao svoja izdanja, moći da izdrži tržišnu utakmicu sa komercijalnim izdavačima. Očigledno je da će se ovo preduzeće ili okrenuti štampanju jeftine trećerazredne beletristike, ili da će, jednostavno, obustaviti izdavačku delatnost. Ministarstvo kulture po svemu sudeći nije imalo nameru da pomogne Nolitu, jer da jeste verovatno ne bi dozvolilo da ovaj nekada reprezentativan izdavač padne u ruke biznismena koji nije u stanju da prepozna šansu za uspeh u negovanju one vrednosti po kojima je beogradski izdavač decenijama bio prepoznatljiv.
Uostalom, koliko je država pogrešila kada je dopustila „divlju“ privatizaciju preduzeća čija je delatnost imala i širi društveni i kulturni značaj, pokazuje primer kupovine niške Prosvete. Nju je kupio biznismen Nini Stefanović, poznat po skandalima iz zrenjaninske Jugoremedije, otvoreno pokušavajući da poznatog izdavača pretvori u štampariju koja bi radila ambalažu za duvansku industriju. Samo zato što se ispostavilo da takve ambicije ne deli i potencijalni poslovni partner, niška Prosveta nije pretvorena u sestrinsku firmu proizvođača duvana, ali je zato prestala da postoji, jer Stefanović nije ispoljio interesovanje za ulaganja u izdavaštvo.

SKIDANJE SA BUDŽETA
U javnosti se često, pored nezainteresovanosti državnih struktura, za situaciju u srpskom izdavaštvu prozivaju i kulturni poslenici koji, navodno, pružaju nedovoljan otpor bahatom odnosu novih vlasnika prema nekadašnjim institucijama od društvenog značaja. Da otpor postoji ali da je jalov, svedoče događanja u preduzećima Rad, Filip Višnjić i Prosveta, koja ukazuju i na to da se problem privatizacije izdavačkih kuća neće rešiti ni posle izmenjenog Zakona o privatizaciji od ove godine, na osnovu kojeg budući vlasnici još neprivatizovanih preduzeća neće moći da menjaju osnovnu delatnost pet godine posle kupovine.
Naime, nekadašnjeg direktora Rada Simona Simonovića, Agencija za privatizaciju optužila je da je svojevremeno opstruirao proces privatizacije, te da je osnivanjem dve ćerke-firme omogućio da se „isisava“ novac iz preduzeća, zbog čega su najavljene i krivične prijave. Ne ulazeći u eventualne Simonovićeve mahinacije, a imajući u vidu kako su prošli BIGZ, Nolit ili niška Prosveta, mora se priznati da je rukovodstvo Rada, odlažući privatizaciju, najverovatnije spasilo svoje preduzeće od uništavanja, i to posle skoro šest decenija uspešne delatnosti. Simonović je, kaže, čekao zakon o kulturi, koji bi sprečio uništavanje kulturnih institucija u koje se Rad svakako ubraja, pogotovo budući da su njegovi projekti i prethodnih godina finansirani, ne samo novcem Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata za kulturu grada Beograda, nego i sredstvima drugih država. Zbog toga su zaposleni u ovom preduzeću imali plate veće od prosečne. Slučaj Rada tako pokazuje da država uopšte ne namerava da zbrine nekadašnja velika društvena preduzeća, već da panično želi da ih se otarasi.
Privatizacijom izdavačkih kuća država se u velikoj meri oslabađa i obaveze da finansijski pomaže velike institucije. Međutim, čini se da time upada u sopstvenu zamku koju će osetiti tek buduće generacije. Naime, čak i ukoliko se pojavi neki biznismen koji posle kupovine izdavačkog preduzeća želi da nastavi njegovu osnovnu delatnost (a po novom zakonu biće i u obavezi da to čini bar pet godina), on, da bi opstao u tržišnoj utakmici, mora iz korena da menja izdavačku koncepciju, koja se u slučajevima pobrojanih izdavača, ostvarivala pre svega zahvaljujući donacijama državnih struktura. A koliko će to biti bolno ilustruju događanja u Filipu Višnjiću.

SEKS NA EKS
Dugogodišnji direktor Filipa Višnjića, Jagoš Đuretić, na zahtev Dejana Mastilovića, vlasnika 49 procenata akcija ove firme, smenjen je prošle nedelje na sednici Upravnog odbora, iako je i sam najavio svoje povlačenje krajem 2008. godine. Kako „Pečat“ saznaje razlog za ovu, na prvi pogled začuđujuću žurbu, bila je želja Mastilovića da neometano postane većinski vlasnik Filipa Višnjića, ali i namera da se redakcija Filipa Višnjića osveži novim urednicima, koji će, u saglasnosti sa duhom vremena, promeniti izdavački plan za 2009. godinu, osavremeniti sajt i pojedine edicije. Predlog Mastilovića, kojem se Đuretić oštro suprotstavio, bio je da se u Filipu Višnjiću ubuduće objavljuju knjige tipa „seks na eks“.
Mastilović namerava da u bitnoj meri komercijalizuje Filip Višnjić, a da mu nikakve zakonske prepreke ne stoje na putu, da problematizuje i u istoriju pošalje visoko postavljene standarde društvene kritike i odgovornosti koju je Đuretić postavio još od trenutka kada je 1967. godine na čelo preduzeća koje je tada objavljivalo samo knjige za slepe. Dakle, slučaj Filipa Višnjića pokazuje da izvesni Mastilović, ukoliko to želi, može da izbriše četiri decenije Đuretićevog truda i napora njegovih saradnika, čiji je rezultat bio stvaranje jednog od najuglednijih jugoslovenskih i srpskih izdavačkih kuća sa jasno profilisanim edicijama u kojima su objavljivana vrhunska dela iz umetničke literature, teorije, kritike i filozofije.
Država, na žalost, ne stoji iza Jagoša Đuretića, ne stoji ni iza Filipa Višnjića, niti iza svih kapitalnih izdanja koje je ovo renomirano preduzeće izdalo za prethodnih četrdesetak godina; ona, očigledno, štiti finansijske interese heroja novog doba, čiji je Mastilović dobar reprezent.
A na dušu Mastilovića, bar prema rečima smenjenog direktora Đuretića, stavlja se i to da je, u saradnji sa Jelenom Tinskom, Naftnom industrijom Srbije i njegovim dugogodišnjem dobavljačem hartije i poslovnom prijateljem, oštetio Filipa Višnjića za oko tri miliona dinara, zbog čega je račun ovog preduzeća prvi put u istoriji blokiran, te radnici neće na vreme dobiti plate. Đuretić, takođe, optužuje Mastilovića da je falsifikovao njegove potpise (ovo je tim degutantnije, budući da je Đuretić slep), te navodi da je lažno obaveštavao medije o dešavanjima u Filipu Višnjiću. Jednu od tih laži objavila je i agencija SRNA 2007. godine. Naime, tada je Mastilović obavestio agencije da je na prošlogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga na štandu Filipa Višnjića održana promocija knjige „Terorizam u BiH“, na kojoj je prisustvovao, između ostalih, i predsednik Srbije Boris Tadić; ta promocija, međutim, uopšte nije održana.
Ukoliko su neki od navoda Jagoša Đuretića tačni, Dejan Mastilović bi trebalo da završi iza rešetaka, ali ne samo da istražni organi povodom ovog slučaja ne čine ništa, nego vlasnik Filipa Višnjića neometano nastavlja svoj pohod na velike srpske izdavačke kuće, ovoga puta na beogradsku Prosvetu.
Naslednik tradicije Gece Kona, ove godine bio je opterećen veoma lošim odnosima između direktorke Zorice Mijić i glavnog urednika Dejana Mihailovića. U trenutku kada je direktorka Zorica Mijić trebalo da bude smenjena, Mastilović je, poput Robina Huda, ušao na sednicu Upravnog odbora Prosvete, lažno se predstavivši kao opunomoćenik kabineta ministra Olivera Dulića i poručivši da će na sledećoj sednici Vlade svi biti smenjeni. Kako se kasnije ispostavilo, Mastilović je želeo da spreči smenu generalne direktorke jer je sa njom prethodno ugovorio podzakup dve Prosvetine knjižare u Beogradu (u Kosovskoj ulici i na Obilićevom vencu), za koju iz Prosvete tvrde da je na štetu njihovog preduzeća.
Inače, ovo ugledno beogradsko preduzeće nalazi se pred stečajem jer većina njegovih izdanja uopšte ne može da nađe kupca (remitenda za pojedine knjige iznosi i neverovatnih 98 procenata). Ipak, među tim izdanjima nalazi se i poneko čije bi štampanje, ako ništa drugo, država bar trebalo da podrži, jer predstavlja delo od „šireg značaja za razvoj kulture i umetnosti u zemlji“.

MINIMALAC ZA KULTURNE VREDNOSTI
Kako država očigledno ne želi da pomogne ni Prosveti, već je, naprotiv, primorava da se uhvati ukoštac sa tržišnim poslovanjem, ruka podrške ovih dana neočekivano je stigla iz Novog Sada, pružena od strane Boška Blažića, vlasnika Stilos grupe u čijem sastavu posluje i matična izdavačka kuća Stilos art (nekada Stilos izdavaštvo), ali i preduzeća koje je, poput Građevinske knjige, Blažić ranije kupio. Naime, kako „Pečat“ saznaje Stilos grupa već je viđeni novi vlasnik Prosvete. Da li bi ova mogućnost trebalo da obraduje zaposlene u Prosveti?
U ovoj branši, Boško Blažić slovi za retkog biznismena koji – iako poput ostalih nema nikakve veze sa literaturom, zaista ulaže u štampanje i distribuciju knjiga, među kojima su se, bar za vreme direktovanja Franje Petrinovića, mogli naći i naslovi kapitalnog značaja (edicija posvećena antičkoj književnosti, sabrana dela Isidore Sekulić). Veoma je značajno istaći i to da je Stilos grupa sama finansirala štampanje knjiga i da nikada nije dobila novčanu pomoć od nadležnih državnih institucija. Međutim, zbog velikih gubitaka koju je takva izdavačka koncepcija nanela Stilos izdavaštvu Petrinović je smenjen, plate većine radnika u preduzećima koje je Blažić kupio, a koje su do tada odlično poslovale (recimo beogradska Građevinska knjiga i novosadska AMB grafika), svedene su na minimalac. Na čelo Stilos arta došao je Srđan Krstić koji je napravio koncepcijski zaokret koji podrazumeva kompromis između popularisanja vrhunskih dela i književnih hitova. Zahtev da se „zapošljavanjem ljudi i podsticanjem kulturne industrije dokaže da uspešne kompanije mogu da pokažu društvenu odgovornost i u sferi očuvanja kulturnih vrednosti“, transformisao se u puku frazu.
Imajući u vidu da je Stilos art trenutno opterećen najavama tužbi zbog neisplaćenih autorskih honorara, te zbog štampanja knjiga bez saglasnosti autora (među kojima su čak i neka veoma značajna, poput „Latinsko-srpskog rečnika“), čini se da se Prosveta ničemu dobrom ne može nadati.
Možda ovaj primer najbolje govori o tome da privatni izdavači u Srbiji nisu još uvek sazreli da se, čak i kada to u retkim trenucima požele, uhvate ukoštac sa projektima koji imaju veći intelektualni potencijal, jer nisu u stanju da obezbede sredstva, pa time i angažuju dovoljan broj stručnjaka za izdavanje kapitalnih dela. Ukoliko se to ima u vidu ne bi trebalo žuriti sa privatizacijom društvenih izdavačkih preduzeća. Država, ukoliko i dalje želi da obezbedi kontinuitet u štampanju vrednih knjiga, mora da nađe sredstva, kako bi pojedini izdavači preživeli isključivo na njenom teretu. Od Đurića, Mastilovića i Blažića, ipak se ne može očekivati da spasavaju kulturne institucije. Na žalost, to se izgleda ne može očekivati ni od vlasti koja je u toliko izvikanu bolju budućnost odlučila da krene bez balasti koju sa sobom nose kultura, umetnost i nauka.

__________________

NIN u naručju Blica

Kako „Pečat“ nezvanično saznaje, NIN najverovatnije neće podeliti sudbinu velikih društvenih izdavačkih kuća u Srbiji. Naime, njega će kupiti švajcarska kompanija Ringier, koja, između ostalog, poseduje i dnevni list Blic. Kao što je poznato, za naš najstariji politički nedeljnik bila je zainteresovana Šabačka mlekara, ali je Agencija za privatizaciju objavila da pravo učešća na tenderu imaju samo kompanije koje se bave izdavanjem novina ili časopisa, i čiji je prošlogodišnji prihod iznosio najmanje 30 miliona evra. Izvori „Pečata“ tvrde da je ovaj uslov „izmišljen“ kako bi se iz trke izbacila Šabačka mlekara, te da je tender namešten Ringieru, jer nijedna druga kompanija koja se bavi izdavaštvom u Srbiji nema takav godišnji prihod. Inače 87 odsto NIN-a je društveni kapital, 10 odsto je udeo preduzeća Politika, a 3 odsto je vlasništvo zaposlenih. Prema našim izvorima, Ringier već vrši pripreme za preuzimanje NIN-a, te namerava da bitno promeni koncepciju lista. Angažovao je sasvim novu ekipu urednika i novinara, u cilju stvaranja „profitabilnijeg i atraktivnijeg nedeljnika“. Zbog toga je neizvesna sudbina 35 zaposlenih u ovom preduzeću, od kojih njih 17 ima visoku stručnu spremu.

__________________

Jovan Zivlak, književnik, izdavač i predsednik asocijacije izdavača (Novi Sad):

Tržište interpretirano dogmatski postaje sablast

Naš zakonodavac ignoriše značenje knjige za malu nacionalnu zajednicu kao što je naša. On ne prihvata da se univerzalne forme tržišnih zakona ne mogu primenjivatu svuda i na isti način. U Srbiji se država ne obazire na negativne posledice koje tržišne sile mogu da proizvedu u polju male kulture. Osim toga, tržište interpretirano dogmatski postaje sablast koje u skladu sa okolnostima može postati izvor destrukcije. I za kulturu i za obrazovanje i za knjigu itd. Jasno je da srpsko izdavaštvo u velikoj krizi. Neka se samo uporede parametri pre dvadeset godina sa današnjim. Za drugačije ponašanje ima više razloga, to se može videti i praksama mnogih zapadnih zemalja u koje sa izuzetnim razumevanjem podržavaju knjigu i izdavaštvo, od donacija do specifičnih oblika zakonske zaštite.  Svaka zapadna kultura je, takođe, u prednosti u odnosu na nas i zbog veličine tržišta i zbog viših ekonomskih i kulturnih standarda i zato ne smemo sve prenositi kao imitanti. A i pored toga u Francuskoj, recimo, ako Sej bude preuzet od većeg sistema, onda se na pritisak intelektualne javnosti novi vlasnik obavezuje da neće menjati profil kuće, niti tradicionalne biblioteke. Ili u SAD-u, univerzitetski izdavači su raznim merama, pa i sistemom dotacija i donacija, izuzetno zaštićeni od ćudi tržišta. Oni su vrhunski amblemi američke kulturne dominacije, npr. Čikago juniverziti pres. O malim zemljama da ne govorimo: Holandiji, Danskoj, Norveškoj… gde se od strane države socijalizuje i štiti nacionalno izdavaštvo.
Šta možemo da dobijemo ovakvim nespecifiziranim načinom privatizacije. Potpunu kulturnu agoniju. Od privatnog izdavača ne možete tražiti da čuva kapital kulture na svoju štetu. Ako se od svakog preduzetnika, svakog aktera tržišta očekuje da se ponaša u skladu sa tržišnim zakonima, onda ne postoji sila koja će ga motivisati da radi za himere kulture. U Francuskoj ili Nemačkoj, procenat prevodne literature je izuzetno nizak, dominiraju visokokvaliteni izdavači koji u središtu imaju francusku ili nemačku knjigu, a kod nas je tendencija da domaća knjiga zbog tržišta padne na 10 odsto ukupne proizvodnje, a da većinu čini prevodna knjiga sa tendencijom da dominira trivijalna literatura. Da li bi trebalo da pristanemo na to ili da nađemo rešenje koje će pomiriti kulturu i tržište. Podržati tržište, svakako, ali i zaštititi se od dekulturalizacije i od mentalne agonije. Da li je već kasno kad su već devastirani potencijali BIGZ-a, Nolita, Vuka Karadžića, Svetova… a na putu su Prosveta, Rad, Filip Višnjić…