Зона сумрака – УЈЕДИЊЕНИ У МРЖЊИ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Танка је, кажу, линија између љубави и мржње. У нашем случају протеже се негде од Бездана преко Батроваца до Јамене. Што се Руса тиче, та линија је у последњих неколико година постала врло флексибилна и променљива

Коинциденција је божји начин да остане непримећен, рекао је ономад Алберт Ајнштајн. У овом случају коинциденција је да су се истог дана у Београду и Загребу играле фудбалске утакмице у којима су се домаћини надметали са онима које, мање или више, сматрају „браћом“. У Београду су у суботу навијачи „Црвене звезде“ и „Спартака“ из Москве (дошло их је око 3.000) читав дан заједно славили братство два народа и два фудбалска клуба. Љубав која постоји између Срба и Руса била је, пре свега, демонстрирана многобројним заставама које су по пола красили национални симболи Србије и Русије. Оне су се вијориле не само на градским улицама, којима су заједно, певајући патриотске песме, пролазили навијачи оба клуба него и на стадиону, где је братимљење доживело кулминацију када је преко читаве северне трибине развучен транспарент са ликом медведа, националном животињом Русије.

[restrict]

У паралелном свету у исто време одвијала се потпуно супротна врста братимљења. Док су Загребом руку подруку пролазили навијачи националних репрезентација Хрватске и Украјине, за њима је остајала сасвим другачија врста националних симбола. Попут застава подељених напола у Београду, у Загребу су се навијачи дичили налепницама подељеним по сличном националном кључу. На једној половини налепнице налазила се хрватска застава уз поруку „Србе на врбе“, док је на другој половини испод украјинске заставе писало „Московљане на ножеве“. На Максимиру овога пута, зачудо, није било никаквих инцидената. Највероватније не због тога што навијачи задојени мржњом нису ове емоције хтели да пренесу и на трибине него зато што је ово први пут да хрватски навијачи могу да бодре своју репрезентацију у Загребу у последње две године због ФИФА казни донетих управо због непрестаних расистичких и шовинистичких, да не кажемо домољубивих, испада.

Божја промисао, што би рекао Ајнштајн који је од сличних емоција побегао из Немачке, хтела је да јасно буде уочљиво каква осећања красе ова четири народа. Док су Срби и Руси у свом националном заносу испољавали позитивне емоције, Хрвати и Украјинци су ишли на негативну страну, као што је обично и случај. У „Печату“ смо већ у више наврата указивали на суштинску разлику између национализама са ове и оне стране Дунава, као и на ону са две стране границе која се практично приближила Дњепру. Руска историчарка Наталија Нарочницка у недавном интервјуу изјавила је да је украјински „национализам зоолошки“ и да је још деведесетих година прошлог века упозоравала да ће он „неизбежно изродити српско-хрватски синдром“. Заиста, када се погледа кроз историју, у очи упадају сличности у менталитету, како између Срба и Руса, тако и између Хрвата и Украјинаца. Док српски и руски национализам карактеришу можда превелика и нереална љубав према самима себи, извесан комплекс више вредности, и Хрвати и Украјинци су обузети неодољивом потребом да се што више дистанцирају у односу на ове друге. Док Руси и Срби теже повратку матици и поновном успостављању сопствене империје, етнички Украјинци и Хрвати пате од историјског дефицита и њихова историја је у највећој мери била историја других, историја сила које их окружују.

Нарочницка је украјински шовинизам и мржњу лепо објаснила рекавши да они мрзе Русију „јер мисле да би, да није управо она постала тако велика и бројна нација, ’Украјинци’ могли бити оно што је Русија данас“. „То је попут Каинове љубоморе и зависти у односу на Авеља“, изјавила је она. То се, изгледа, сасвим може пренети и на хрватске шовинисте. И једнима и другима је време да схвате да се национализам не заснива на негативним осећањима него на позитивним. Не на мржњи према другоме него на љубави према своме. Ова љубав, истина је, некада може да буде и претерана, али и онда је то само љубав, а не љубомора и завист на којим се базира шовинизам.   

[/restrict]