Зона сумрака – Параинтелигенција и парадржава

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Последње скарадне изјаве верско-политичких хрватско-муслиманских лидера, од бискупа Комарице преко реиса Кавазовића до параинтелигентног Бакира Изетбеговића, показују да се, после година несугласица, поново оживљава антисрпски савез створен Вашингтонским споразумом марта 1994. године

Као и много пута до сада, а то је посебно видљиво било током грађанског рата, хрватско-муслимански односи прелазе из фазе непријатељства у фазу удруживања против Срба. Време добрих српско-хрватских односа у БиХ, када су се Хрвати борили за формирање свог ентитета, а Срби их из разумљивих разлога подржавали, завршено је и на снази је ново формирање бошњачко-хрватског антисрпског фронта. На свим нивоима – од политичког до верског.

На верском фронту наступили су бискуп бањалучки Фрањо Комарица и реис Исламске заједнице у БиХ Хусеин Кавазовић. Бакљу је на политичком плану преузеo председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић. „Ми смо овде (у Бањалуци) Блајбург. То је мука и то сам желео у Блајбургу да поручим“, рекао је Комарица који је 14. маја у овом пограничном аустријском месту одржао мису за побијене „хрватске домољубе“. Шта је, заправо, Комарица овим поручио? Пошто је опште место, што чак ни Хрвати који тамо сваке године иду на ходочашће не негирају, судећи макар по њиховој иконографији, да су ту побијени усташки злочинци, да ли је онда Комарица и неколике хрватске жртве у Бањалуци током грађанског рата поистоветио са усташама? Ако је тако, онда за људима таквог соја нико не треба да жали и они нису били недужни. Или су недужне биле и усташе у Блајбургу? Заборавио је Комарица какве су све злочине починили ти убијени у Блајбургу у и око Бањалуке, међу којима је и клање његовог хришћанског „сабрата“ владике бањалучког Платона. Треба подсетити да је Комарица цео рат провео у Бањалуци под заштитом полиције и уживао потпуну слободу кретања. Поврх тога, како говоре бројни сведоци, посредовао је замени кућа и станова између Хрвата и Срба. Ни после рата, то јест до данас му није било много теже: од председника Милорада Додика добио је Орден части РС, а Хрвати у Српској имају гарантована три министра и потпредседника владе, као и потпредседнике РС и Скупштине. Доиста Блајбург. Реис Кавазовић је отишао даље и позвао своју сабраћу да не дозволе да „Влах влада Сребреницом“, јер би у супротном морали да „сваких 20-30 година лију крв“. И његова биографија је доста речита. У то време био је хоџа у Градачцу и тамо организовао паравојну јединицу „Хоџе“ у којој су били муслимански имами, а провео је и шест месеци у заробљеничком логору ХВО, наравно, у тренутку када су односи са Хрватима били у минус фази. Запажену улогу одиграо је и 2007. ватрено штитећи Нусрета Имамовића, светски познатог терористу који се налази и на листи Стејт департмента.

[restrictedarea]

Ту на сцену (поново) ступа Бакир, који да није Син, никада не би имао већи значај од параинтелигентног парамецијума. На самиту „Брдо-Бриони“ у Сарајеву, који је требало да служи „помирењу“, Изетбеговић је стао у одбрану Комаричиног става и назвао Републику Српску „парадржавом“ која је „систематски одстранила Хрвате и Бошњаке“. Није се упитао шта је са Србима који су можда „несистематски“, али темељно протерани из свих крајева који нису под контролом Републике Српске, укључујући и 160.000 из Сарајева. Друго, он је „парадржавом“ назвао РС, међународно признати ентитет утемељен у Дејтонском споразуму, који има своја представништва поред осталог и у САД, и у Русији. Да није син који стриктно следи догму оца Изетбеговића изнету у Исламској декларацији да „нема мира ни коегзистенције између исламске вере и неисламских друштвених и политичких институција“, Бакир би се можда запитао није ли БиХ оваква каква је у ствари „парадржава“, пошто је њен устав наметнут као део међународног споразума, а не израз воље њених грађана, а она саздана као асиметрична федерација чије кризе по правилу решавају странци. Или би можда требало да се запита није ли Косово, чијег је „парапредседника“ Хашима Тачија позвао на самит, парадржава с обзиром на то да нема никакав међународно-правни легитимитет који признају Уједињене нације, за разлику од РС.
Поред РС, предмет својеврсног омаловажавања на овом самиту био је и прави председник праве државе – Томислав Николић. И то иако је био у друштву пи-ар старлете произведене у председницу Хрватске за коју и бројни Хрвати кажу да је на то место доведена како би била портпаролка Томислава Карамарка, и председника Црне Горе Филипа Вујановића, који никада у свом животу није донео никакву самосталну одлуку и који Мила Ђукановића мора да пита и за дозволу за одлазак у тоалет. Сина Бакира и Змију Тачија да не коментаришемо. Спрам свих њих Николић делује као прави горостас, иако је заправо сасвим обичан, да парафразирамо Драгоша Калајића кад је говорио о себи у односу на своје супарнике.

[/restrictedarea]