ЗОНА СУМРАКА – О слободи

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Од давнина, а посебно у модерном свету постоје различита поимања слободе, при томе потпуно супротстављена, која се међусобно не разумеју и не прихватају. Либерална „слобода од“ и традиционална „слобода за“

Прослављени редитељ Горан Марковић оценио је за један београдски дневник да је „слобода у нашим крајевима гостовала сасвим ретко и увек била гушена од десничара, звали се они Савез комуниста или Српска радикална (напредна) странка“. У другом скорашњем интервјуу Марковић је рекао да су Срби „навикли да буду поданици“, те да у Србији не постоји свест да је „овај живот само наш и да не сме да служи неким другим животима“. Раније је изјављивао да је падом комунизма ова идеологија зла замењена другим злом – национализмом. С обзиром на ово и у уверењу да Горан Марковић није глуп човек, несвестан да су Срби народ који је само у прошлом веку за слободу дао више милиона живота, поћи ћемо од претпоставке да је Марковићево виђење слободе оно западно, либерално, те послуживши се њиме и његовим ставовима анализирати поимање слободе из угла данашњег либералног естаблишмента којем Марковић, желео то себи да призна, или не, недвосмислено припада.

[restrictedarea]

Глумећи социјалисту, односно левичара, Марковић и данашњи либерали непрестано говоре о некаквој солидарности, истовремено слободу посматрајући као искључиво индивидуалну, а не друштвену и органску ствар. Они тако сматрају да људи треба да се освесте да је „живот само њихов и да не треба да служи другим животима“. Они ту виде само слободу од, ону себичну, индивидуалистичку, материјалистичку, капиталистичку. Према њиховој слободи од, слободи која подразумева да мој живот припада само мени и да га као највећу вредност коју поседујем никако не смем дати за другога, они неслободним сматрају, на пример, српског војника који је искористио своју слободу за и несебично свој живот дао ради другога, некога кога и не познаје, некога ко још није ни рођен. Због оваквог поимања слободе Горан Марковић и његови истомишљеници заиста могу рећи да је слобода на овим просторима била изузетак, а не правило. Они други, они који слободу посматрају попут америчког песника Езре Паунда, који је рекао да је „роб само онај који чека да други дође и ослободи га“, свесни су да је слобода била срж српског духа кроз читаву његову историју, чак и када је био поробљен, јер Србин никада, за разлику од многих, није чекао другога да дође и ослободи га ропства него је сањао и чекао тренутак када ће имати снаге да се ослободи, па кретао у борбу. Дакле, није био „поданик“, као што то Марковић тврди. Управо зато је ту своју тешко стечену слободу знао бескомпромисно да брани. Људи либералног погледа, чији је животни циљ пензија, а не нешто више од живота, не могу да схвате да, ако желиш слободу, мораш бити спреман за њу и да умреш.

Овај поглед на свет слободу види у неспутаности нагона и порива и њему је највећи доказ те слободе, на пример, да се на улици исповеда своја сексуалност и независност од било каквих моралних начела. С друге стране, за традиционалисту је слобода нешто узвишено, духовно, човек је се чак може одрећи зарад неког вишег циља, идеје, и ускрати себи нешто. Слобода либерала, и Горана Марковића, најбоље се оличава у Кроулијевој максими „Чини што ти је воља и то нека ти буде једини закон“, док је слобода коју следи српски народ оличена у самртном узвику војника „За крст часни и слободу златну“. Зато не чуди да, због немогућности да је схвати, либерал традиционалистичку слободу мора да мрзи и сматра је примитивном и ретроградном. Ову слободу он мора да сматра нечим што угрожава његову слободу, пошто је разголићује и показује њен јад и беду.

Исто је и са национализмом који Марковић декларативно у целини одбацује, а у ствари делимично прихвата, под условом да није српски. Ово је показао својевремено испричаном анегдотом о инциденту који му се догодио 1993. када је био члан жирија на фестивалу у Монпељеу. Тада су против његовог присуства, како сам каже, само због тога што је Србин, протестовали Хрвати и Бошњаци. Са њима је поразговарао, и на крају се „збратимио у кафани“. Није му сметао њихов национализам против, национализам изграђен на негирању и мржњи према српском народу. Међутим, незамисливо је његово братимљење са српским националистом, националистом за који је свој национализам изградио на љубави према своме, или, ако хоћете, на комплексу више вредности. На крају, Марковић из свог угла не чини грешку када каже да је слобода у овим крајевима гостовала сасвим ретко. Срећа је наша, да не кажемо Богу хвала, што смо ту, његову, слободу најчешће одбацивали зарад ове друге.

[/restrictedarea]