ЗОНА СУМРАКА – Ђавољи адвокат и допинг

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Међународна антидопинг агенција представила је јавности извештај којим се, како тврди, доказује умешаност највиших руских државних структура у систематско допинговање спортиста. Осим тврдњи, међутим, у њиховом извештају нема ничега. Да ли треба веровати у њихову непристрасност и на њихову реч?

[restrictedarea]

Можете ли да замислите да тужилац случај за убиство изгради на чињеници да „зна“ да је оптужени „могао“ да почини злочин и жртву лиши живота, а да при томе нема ни леш, ни оружје којим је почињен злочин, нити једног независног сведока? Да има само сведока сарадника са очигледним мотивом да сведочи у корист тужилаштва. Да ли би се иједан правник који држи до свог достојанства појавио пред судом и рекао да зна да је оптужени починио убиство, пошто је у лабораторији експериментом доказано да пиштољ може да испали метак? Да ли би било који суд на свету (макар оном „демократском“) пресудио о нечијој кривици на основу тврдње тужилаштва да има необориве доказе, али да не може и да неће да их изнесе у јавност? Да ли можете да замислите окончање суђења уз пресуду о кривици а да оптуженом није постављено ниједно питање? Да ли можете да верујете у непристрасност суда за који се испостави да прима инструкције од тужилаштва?
Сва ова питања, колико год невероватно звучала, реална су и сва се односе на извештај Међународне антидопинг агенције о, како они то воле да кажу, „систематском програму допинговања руских спортиста“. Оно са чиме је шеф истраживачког тима, канадски адвокат Ричард Мекларен у понедељак изашао у јавност и што је назвао „извештајем“ је, од почетка до краја, ништа више од пропагандног памфлета којим се без конкретних доказа међународна јавност мора уверити да је Русија крива за нешто и да за то мора да буде санкционисана. Нама су овакви извештаји добро познати. Суочавали смо се с њима у прошлости у више наврата и сваки пут их је проток времена демантовао. Од наводног српског минобацачког напада на сарајевску пијацу Маркале, за који се чињенично испоставило не само да није могао доћи са српске стране него да је највероватније намештаљка муслиманских снага, преко случаја Рачак који је трајао тачно колико је било потребно да се НАТО авиони напуне горивом и бомбама и крену у правцу СРЈ. Такав је случај и са обарањем малезијског авиона изнад Украјине за који су западни тужиоци и судије тврдили да имају непобитне доказе о руској одговорности да би се временом испоставило ем да таквих доказа нема, ем да чињенице указују да је највероватнији кривац кијевска хунта.
Шта је, заправо, крунски доказ у овом случају? Према Меклареновим речима, стручњаци Агенције успели су да спроведу експеримент тако што су флашице с узорцима отворили, заменили узорке, те их поново затворили. Ово је у рангу доказивања да пиштољ може да испали метак и ништа више. На директно питање на конференцији за новинаре да ли он има доказ да су руске власти исто то урадиле, одговорио је: „Не, али знамо да су могли.“ Најапсурднија у целом овом „процесу“ је Мекларенова реченица да руско министарство спорта ништа није питао у вези са допингом „пошто није имао времена и јер је и овако имао довољно доказа“.
С друге стране, Мекларен је имао времена да контактира амерички и канадски олимпијски комитет, или да макар прочита њихова писма упућена Међународном олимпијском комитету – она су при томе процурела у јавност, а достављена су и члановима његовог истражног тима – у којима се захтева забрана свим руским спортистима да учествују на предстојећој олимпијади у Рију.
Крунски Мекларенов сведок у овом случају је бивши шеф московске лабораторије за контролу допинга Григориј Родченков, који је побегао из Русије након што је против њега тамо покренут кривични поступак, а уточиште је нашао у Лос Анђелесу, где, поново, води лабораторију. Добро, немојмо а приори да сумњамо у добронамерност и веродостојност човека бегунца из своје земље да би избегао кривично гоњење, али погледајмо шта је рекао. Према њему, и руска служба безбедности (ФСБ) је учествовала у овом кривичном делу, између осталог, подмићујући стране званичнике. Зашто, кад је све већ знао, није рекао и имена тих званичника. Такође, зашто Међународна антидопинг агенција, уколико има све информације и податке, не гони и те међународне званичнике, од којих многи вероватно раде за ову агенцију, него само руске спортисте и то не обазирући се на то да ли су криви или недужни? Став који је изнео Мекларен испред „међународне заједнице“ по свему судећи је неоснован. Он тврди да су апсолутно сигурни у своје наводе и да имају доказе, али тих доказа нигде нема. Све док их не буду заиста предочили јавности, цела ова афера неће бити ништа друго до озбиљан шамар Русији, али и остатку света, јер се иста неправда сутра може десити било коме.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Да, сви знамо да се амерички спортисти не допингују, невини су као бебе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *