ЗАПАД И НАПАД УМЕРЕНОГ ТЕРОРИСТЕ

ЖАЛИ ЛИ НЕКО ЗБОГ ЖРТАВА У РУСИЈИ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Када се у некој западној земљи догоди гнусни терористички напад, то изазове гнев и емпатију читавог нормалног света. Када се несрећа, међутим, догоди у Русији, западни медији и естаблишмент не само да нељудски ликују већ кривицу сваљују на саму Москву, пре свега на Путина

У понедељак 3. марта две снажне експлозије потресле су подземну железницу у Санкт Петербургу. Убијено је 14 недужних људи, док је 39 рањено. Бомбама се разнео исламски екстремиста којег су руске и киргистанске обавештајне службе идентификовале као двадесетдвогодишњег Акбаржона Джалилова, рођеног Киргистанца са руским држављанством и везама са исламистичким организацијама. Оваква сцена, нажалост, више није никаква реткост у Европи. Свега неколико недеља пре тога трагедија је потресла Лондон, а пре тога Берлин, Париз, Ницу, Брисел… У првом реду занимљива је различита реакција људи који су се затекли на месту напада – док се на снимцима из западних градова углавном види стампедо неповређених који главом без обзира беже на безбедну удаљеност, камере у Санкт Петербургу су забележиле супротан феномен пошто је већина присутних хрлила да на неки начин помогне повређенима. Ова разлика, иако јасно указује на различит менталитет вероватно проузрокован ширењем индивидуализма и отуђености међу људима, требало би да буде предмет разматрања психолога и социолога. Друга очигледна разлика између напада на Западу и у Русији, она у односу који „други“ има према жртви је, међутим, неспорно ствар политике, медија и агенде која нема ништа са емпатијом и солидарношћу, него са јасним интересима и суровим спровођењем зацртане агенде. У томе је, вероватно, и разлог што знаменитости широм Европе нису поводом овог напада биле украшене бојама руске заставе, а што је већ постала ствар традиције после терористичких злочина. Једино је Израел, који се и сам суочава са суровим тероризмом (пре би се могао назвати герилским ратом) показао ову врсту солидарности.

[restrict]

ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ПУТИН У западној јавности већ су одавно присутне личности које без изузетка, на начин који се већ граничи с лудилом, за сва могућа зла овога света криве управо Путина. Поред сенатора Џона Мекејна или Хилари Клинтон, којима је то, могло би се рећи, посао, ту су и људи који то раде из хобија попут британске новинарке Луизе Менш, бивше посланице конзервативне странке у острвском Парламенту. Коментаришући напад у Санкт Петербургу, Меншова је оценила да „Путин нема никакву грижу савести ако треба да убија Русе зарад сопствених интереса“ и додала: „Питајте Виталија Чуркина“, као да је Путин ликвидирао једног од својих најбољих и најближих сарадника.
Занемаримо, међутим, (бес)корисне идиоте и усамљене јахаче које јавност углавном третира као предмет спрдње и извор бескрајне забаве. Много је проблематичније када овакве опасне идеје преузму људи и медији који би требало да се сматрају озбиљним изворима информација и анализама, они који би требало да имају улогу „креатора мишљења“. Тако, на пример, угледна америчка информативна телевизија Си-Ен-Ен себи дозвољава да овај напад кроз уста Путиновог противника, бившег шахисте Гарија Каспарова, повеже са недавним антикорупцијским демонстрацијама одржаним у неколико Руских градова тврдећи да се ради о савршеном изговору за гушење незадовољства. Овим путем кренули су и новинар енглеског аналитичког сајта посвећеног збивањима на Блиском истоку Си-Џеј Верлеман који је оценио да „Путину не би било превише да изведе терористички напад у Санкт Петербургу због опадајуће популарности и све јаче опозиције“, те колумниста Њујорк поста Џон Подхорец који је увидео да је „интересантно што су се експлозије догодиле баш у време демонстрација“ против Путина. Дипломатски уредник Скај њуза Доминик Вегхорн упозорио је да би експлозије могле бити искоришћене као изговор за репресију над дисидентским групама. Исту ту везу неком логичком операцијом нашао је и Вашингтон тајмс који је вест о експлозији у метроу илустровао фотографијом опозиционих демонстрација у Москви што је било толико безочно да је натерало и портпаролку руског Министарства спољних послова Марију Захарову да изјави да се „нада да се не ради о намерном бркању чињеница са циљем да се људи дезинформишу“.
Не тврдећи да је овај напад организовао Путин, и угледни недељник Њузвик пише да су „многи терористички напади спроведени за владавине Владимира Путина од 2000. наизглед имали за циљ да промовишу сепаратистичке или исламистичке циљеве, а да је он често узвраћао јачајући структуре власти и могућности обавештајних служби“. Не чуди што западним медијима и умовима који су у свом „дому“ имали покретање ратова да би се заташкала сексуална афера у Белој кући, или коришћење врло сумњиво изведеног терористичког напада као повода за рат против неколико земаља, овако нешто може да падне на памет, али је чудно што они упозоравају да би Русија могла да употреби готово истоветне безбедносне мере у оквиру својих граница које су њихове владе одавно примениле. А шта може бити „јачање структура власти и могућности обавештајних служби“ ако не доношење законодавства (амерички PATRIOT Act) које разним безбедносним агенцијама даје одрешене руке да практично чине шта им је воља или увођење перманентног ванредног стања (Француска после терористичких напада од 13. септембра 2015) да поменемо само неке од примера?
Све да је Путин нови Хитлер, касапин који не мари за живот својих „поданика“, зар не би требало да за те људе маре макар хуманисти западне хемисфере и да, поред осуде власти, изразе и макар трунку жаљења због жртава? Најтиражнији и најпоштованији француски дневник Фигаро сасвим је стерилно известио о нападу без иједне речи саучешћа, док је други по реду дневник Монд пренео саучешће шефа дипломатије Жан-Марка Ероа, али уз објашњење да је напад последица „руске подршке режиму Башара Асада“. Овако проницљив Монд није био у случају напада на Париз новембра 2015. или на Ницу 14. јула 2016, па није, као у овом случају, видео оправдавајућу везу напада и политике председника Франсоа Оланда са збивањима у Сирији, Либији, Малију…
И Монд и Си-Ен-Ен, који су са сигурношћу установили да је напад освета за Сирију, пренебрегнули су чињеницу да, за разлику од свих набројаних терористичких напада по Западној Европи, највероватнији кривац Исламска држава у овом случају није преузела одговорност за покољ. Заборавили су, исто, да објасне својој публици како је могуће да се Исламска држава свети земљи која, како ови медији тврде, не само да не бомбардује положаје те терористичке организације него јој још и помаже нападајући „умерене“ ривале.

ОДГОВОРИ НА ТЕРОРИЗАМ Као што је Русија увек, за разлику од Запада, саосећала са жртвама тероризма на свим странама, тако је и њена реакција на терористичке злочине била другачија – увек је била хладнокрвна, прагматична и прецизно усмерена на злочинце и њихове саборце. На све терористичке нападе увек је одговарано институционалном применом домаћег законодавства, док је Запад, пре свега САД, медијском агресивношћу неспособност властитих институција и властиту одговорност прикривао приземним, патетичним патриотизмом и антиисламском хистеријом. Један од највећих домаћих стручњака за тероризам Џевад Галијашевић указује да „Русија то никада није радила – штитила је државу и истраживала тероризам као криминални акт, не дозвољавајући сукобе међу својим грађанима, сукобе на религијској основи“. „Зато су, врло успешно, влада Руске Федерације и председник Путин градили и чували партнерство и братство Руса и муслимана, у Казахстану са Нурсултаном Назарбајевим, али и у Чеченији, па чак и на тлу некадашње Грузије, у Абхазији, у којој су Руси и Руска Федерација бранили муслимане од прозападних јастребова, чију политику је симболизовао Михаил Сакашвили“, навео је он.
Важна је и чињеница да се Путин одавно залаже за свеобухватну међународну сарадњу у борби против тероризма у вези с којом Запад, у најмању руку, оклева. Он је још на Генералној скупштини УН септембра 2015. предложио стварање међународне антитерористичке коалиције, коју је Запад одбацио.
Русија се, упркос томе што је много примамљивија и лакша мета од Запада и што у оквиру својих граница има многобројне муслимане који су и радикални и искусни ратници, до сада доста вешто изборила са претњом тероризма и успешно спречила читав низ напада. Примењивана су техничка средстава попут детектора за метал постављаних на метро и железничким станицама, у музејима и концертним дворанама, али од њих је корист мала, посебно у периодима када пролази много људи. Коришћена је и технологија за „препознавање лица“ у израелском стилу како би омогућила хватање могућих терориста пре него што ударе.
Русија се у борби против тероризма у највећој мери ослања на „традиционалне“ методе – класичан обавештајни рад који омогућава разоткривање терористичких ћелија и завера много пре него што се оне остваре. За ово је суштински значајна размена информација са обавештајним структурама других земаља. Иако Запад одбија овакву врсту сарадње са Москвом, успостављена је чврста мрежа тамо где је и најпотребније – у земљама Заједнице независних држава, пре свега централноазијским.
На крају, за суочавање Русије са терористичком претњом, која и даље над њом лебди, битан је и већ поменути менталитет руског народа. За разлику од размажених и плашљивих Европљана који су заборавили на солидарност, заједништво и трпљење, Руси су навикли на живот с тероризмом и другим опасностима што прете њиховој земљи. Нису повређени и ужаснути тиме. Напротив, јесу, али схватају да је једини начин да се с том претњом изборе да остану чврсти и бескомпромисни на свом историјском путу. Такође, извесно је да ово неће бити ни заборављено, нити опроштено и да ће особе одговорне за последњи напад, као и за све друге атаке, бити пронађене и адекватно кажњене.

[/restrict]