Заговарање „Бантустана“

Драгомир Анђелковић 

(А)национално друго ЈА или о Вуку пред менталном капијом српске власти

У последњих недељу дана преко разних наших и страних медија навелико се пласирају актуелни ставови Вука Драшковића о Југославији и кривцима за њен распад, Косову, злочинима из 90-их, Хашком трибуналу. Свако има право на своје мишљење, макар оно било и погрешно. Проблематично је када се оно систематски, на темељу опсежног пропагандног механизма, натура другима. Поготово, са неким (гео)политичким циљем у функцији страних интереса. Стога, у вези са идеализовањем Југославије и окривљавањем Милошевића за њен распад – а кроз наведено се прелама још много другог поменутог од стране Драшковића – осврнућу се на његове речи и, на крају, на шири смисао које оне имају.

 

ЕТНО-МЕНАЏМЕНТ

Како тврди Драшковић, „дoк смo били у Jугoслaвиjи, имaли смo нeку пeрспeктиву дa пoстaнeмo бaлкaнскa Aмeрикa jeр je свaкo oд нaс у тoj Jугoслaвиjи мoгao дa будe и Србин и Бoшњaк и Хрвaт, мoгao дa будe и прaвoслaвaц и кaтoлик и муслимaн“. За доказ да није тако, довољно је сетити се титоистичког опресивног етно-менаџмента! Његови рани, послератни домети су укључивали: (1) административно прокламовање црногорске нације и присиљавање Срба у Црној Гори да се декларишу као Црногорци, (2) обрнуте процесе са Буњевцима и Шокцима, којима је забрањено да се тако изјашњавају а наметан им је хрватски идентитет, (3) репресивно асимиловање Срба од стране Македонаца на просторима Старе Србије, који су укључени у састав тек створене македонске федералне јединице (северозападни делови данашње Македоније) односно истоветне процесе у вези са не тако малобројним тада још свесним Србима католицима у Дубровнику и Далмацији, који су присиљени да преко ноћи постану Хрвати.

Да сада не говоримо о забрани (1945) повратка на огњишта бројних Срба са Косова и Метохије, током рата прогнаних од стране албанских екстремиста. Јер, они су могли да се и даље декларишу као Срби, „једино“ им је онемогућено да живе и наведено чине на Косову и Метохији. Неком се учинило да у томе делу Србије има сувише Срба и премало Албанаца, па су последњи и даље (а не само током рата од стране Италијана) насељавани из суседне Албаније, док је првима онемогућен повратак у своје домове. Ваљда да би се у погодном моменту лакше реализовао коминтерновски план о припајању српског Косова албанској држави.

[restrictedarea]

Нећу шире да се бавим ни увођењем чудне пописне категорије „национално неопредељених муслимана“ 1948. године. То је учињено како би се дестимулисало да се гро наших муслимана изјасни у српском смислу. Услед историјских процеса којима су били изложени, већина муслимана није имала јасну националну свест, али би се у складу са још живом свешћу о пореклу, несумњиво декларисали као Срби. Како се то не би десило, смишљен је мост ка њиховом новом „националном идентитету“ чији темељи су постепено системски изграђивани, да би, као окончање наредне фазе титоистичког етно-менаџмента, 1971. године био проглашен нови југословенски конститутивни народ – Муслимани.

Толико о „националним слободама“ у држави у којој је владајућа партија одлучивала ко је шта по националности. При томе је све чињено да се што више ослабе Срби. Никоме није пало на памет да се од Далматинаца – који по пореклу, за разлику од недвосмислено српских Црногораца, великим делом и нису Хрвати – створи нова нација. Да се сада осврнемо и на развојне токове Југославије како бисмо видели шта је она донела Србима и ко је њу заправо разбио.

 

ЈУГОСЛОВЕНСКА ГОЛГОТА

После величанствене победе у Првом светском рату Срби су се – пре свега грешком националне елите – определили за стварање државе са онима који су се против њих жестоко борили и углавном нису желели тзв. југословенске интеграције. Ми смо се са њима уједињавали (прва фаза југословенске голготе) из једностраних братских побуда, а они са нама прагматично како би избегли консеквенце пораза. Ретки су били Срби налик војводи Мишићу који су све то благовремено увиђали. Но, бар је у почетку заједничка држава – ма колико од старта на климавим ногама – била релативно по мери српског народа. Нити је била подељена по (по нас штетним) унутрашњим међама, нити су инсталирани политички механизми који би за циљ имали анулирање чињенице да је наш народ у тој држави представљао већину. Ипак, већ и стварање унитарне Краљевине СХС, са свом комплексношћу коју је она имала, отежало је пуно интегрисање страним деловањем од матичног народа одвојених српских сивих зона (исламизираних и покатоличених Срба, недовољно национално свесног српског становништва у Македонији).

Следећу фазу голготе српског народа представљало је наметање интегралног југословенства скопчаног са диктатуром краља Александра. Чувена фраза „братство и јединство“, то се недовољно зна, тада је добила „крила“. Нажалост, док је таквом политиком хрватски и словеначки идентитет због револта само ојачан, код Срба, који су се искрено поистовећивали са Југославијом, отпочело је убрзавање ерозије изворног идентитета. Многи су утонули у илузије да је Југословенство изнад Српства, па чак и да последње губи значај, што је у наредном периоду на нашу штету страшно злоупотребљено.

У трећој фази југословенске голготе, после одустајања од концепта интегралног југословенства, незрела српска владајућа гарнитура, верујући да се они који су против заједничког живота са нама могу купити уступцима, пристала је да 1939. године буде створена Бановина Хрватска и да у њене оквире уђе не само простор Далмације и некадашње Војне Крајине већ и велики део БиХ те Дубровник (који никада пре није био хрватски) и делимично Срем (ту су чак и комунисти повукли по Србе знатно повољније границе од тзв. наших грађанских политичара који су се договарали са Хрватима).

После Другог светског рата, уздигнути на леђа српских политичара из претходног периода који су ирационално нанели велику штету нашем народу, комунисти су кренули даље. Отпочело је систематско разарање српског државног и националног простора. Већ смо говорили о етно-менаџменту на нашу штету а то треба допунити поменом међурепубличких граница које су одређиване на штету Срба, односно стварања од српских земаља што већег броја федералних јединица и покрајина.

Ипак, уверен сам у то, већина српских комуниста која је учествовала у реализацији четврте фазе наше југословенске голготе, опијена задахом проскрибованог али у Срба још живог интегралног југословенства, газила је српске националне интересе у убеђењу да је то жртва у циљу оживљавања југословенске националне идеје. Међутим, са променама које је титоистичка врхушка наметнула током друге половине 60-их и почетком 70-их показало се да није тако. Испало је да се Срби нису жртвовали у име југословенства, већ за интересе других народа са којима су, (гео)политички гледано, ван југословенског контекста, били конкурентни.

Низ српских руководилаца, кроз серију чистки, а изгледа и ликвидација, сукцесивно је уклоњен док прљави посао није обављен. Југославија је трансформисана из федерације у неки вид конфедерације, односно савеза „крунских земаља“ Ј. Б. Тита, које су       како-тако још одржаване на окупу док је тај партијски император био жив. После његове смрти државна заједница се нашла у стању делимичне парализе, док су њени републичко-покрајински делови бивали све самосталнији. А оно што је ефективно функционисало као Србија било је мање-више сведено на територију не од пре Првог светског, већ Балканских ратова. У таквим околностима на сцену је ступио Милошевић.

 

РАТНИ КРИВЦИ

Милошевић је покушао да стање врати на оно које је постојало пре урушавања Југославије. Био је, како ми се чини, много ближи српским комунистима из нпр. 50-их година, који су веровали у „братство и јединство“, јаку Југославију, равноправност њених народа, макар и по цену извесног српског жртвовања ради „заједничке ствари“, него српским националистима, налик мени, који су желели одбацивање (анти)идентитетских југословенских наслага код Срба, признања вештачких нација, међурепубличких граница па и постојања појединих федералних јединица. Уз извесне модификације, судећи по ставовима које је у својим наступима и делима из тог периода износио и Драшковић, такве ставове имао је тада и он (или је проценио да су политички употребљиви).

Милошевић се борио за уставно обједињавање територије Србије у границама одређеним 1945. (интегрисање покрајина са тзв. ужом Србијом) односно за институционално (а не насилно) враћање Југославије у федерално „корито“. И ни на који начин се не може рећи да је деловао у прилог њеног разбијања. То су чинили на изборима верификовани лидери пре свега Хрватске и Словеније за које је сувише тесна била и титоистичка конфедерација, а камоли да су желели Југославију као функционалну, макар и по изворним авнојевским критеријумима дефинисану федерацију. Да и не говоримо шта су мислили о евентуалној државној заједници која би била редефинисана на историјски и етнички утемељен начин, а то значи са неким моделом обједињавања српских земаља од Крајине и БиХ, преко Србије и Црне Горе, до Македоније, зашта се, између осталог, залагао Драшковић (видети на интернету карту: http://sh.wikipedia.org/wiki/Velika_Srbija#/media/File:Vukov-plan.gif).

За већину Хрвата, Словенаца и Албанаца, а и за многе већ однарођене наше муслимане, пре је била опција крвави распад Југославије него њено иоле функционално уређење, а камоли редефинисање уз уважавање суштинских српских интереса. Зато су њихови лидери изазвали рат и насилно растурили Југославију. Наравно, уз подршку западних сила које су на Балкану желеле стање засновано на (гео)политичким принципима за које су се залагале доминантно германске силе (од Аустро-Угарске до Британије).

 

ГЕОПОЛИТИКА РАЗДОРА

Ти принципи су подразумевали подељеност Балкана на мноштво малих државица (како би Драшковић рекао „Бантустана“) или и формално зависних ентитета, међу којима нико, а поготово не Србија, не би смео да одскаче својом снагом. Да би тако било, Србија није смела да обухвати простор јужно од Митровице (већи део КиМ) да има заједничку границу са Црном Гором (Рашка област одвојена од Србије и Црне Горе) да пређе на западну страну Дрине и северно од Саве и Дунава (раздвојеност од БиХ и Војводине).

Евидентно су све то, тек уз неке козметичке промене, желели и они који су у Југославији и ван ње наметали трансформисање титоистике (пре конфедерације него федерације) у класичну конфедерацију каква више нигде не постоји. Срби на то нису могли да пристану, зато је и отпочела унутрашња и потом спољна агресија на нас. А борбу нашег народа за опстанак – без обзира на све што из мог угла може да му се замери – омогућио је Милошевић. Он је због тога убијен у Хагу, али без обзира на сву силу која нас је притисла и стравичне губитке и патње које нам је проузроковала (окупација Крајине, дела Републике Српске) Срби су бар успели да спасу све делове централне Србије, 49 одсто БиХ (РС) Војводину, контролу над севером Косова (коју сада несхватљиво доводимо под знак питања) и Резолуцију 1244 којом нам и ОУН додатно потврђују да је цела територија КиМ наша (шта год тврдиле САД и други НАТО агресори).

Толико о Милошевићевој кривици за распад СФРЈ. Ње нема осим ако се и крајње компромисно залагање Срба за сопствене интересе не доживљава као нешто агресивно. Тако је па смо онда код „духа“ Наташе Кандић и других који се својим деловањем отворено стављају на страну српских непријатеља. Стиче се утисак да је данас међу њима и Драшковић. Остаје нам да размислимо како је са позиција наглашеног српског националисте он ту доспео. О томе можда следећи пут, а сада да кажем још штошта о смислу нападног изношења ставова које сада заступа.

 

ВУЛИН ИЛИ ВУК?

Данашња српска власт је, слично као и оне пре ње, мешавина идеолошких и партијских „баба и жаба“. У власти има оних који су за јаку српску државу и одлучну борбу за националне интересе, као и оних који су за њихово потпуно багателисање а у име наше „НАТО-ЕУ будућности“. А та линија поделе треба да буде кључна када расуђујемо о политици, шта год мислили о  нечијој персоналној или нашој националној прошлости. Примера ради, ја о Другом светском рату сигурно мислим много сличније Вуку него Вулину, али су ми у вези са односом према држави и националним интересима блиски његови, а не Драшковићеви актуелни ставови. И око тога треба да се, макар и флуидно, групишемо ако нам је српска ствар битна, а не да останемо заточеници минулих подела.

Ради се о томе да је у јеку кампања у прилог ампутирања из државног врха Србије свих идеја, а ако не крену путем метаморфозе налик Драшковићевој, и људи који се не слажу са „НАТО-ЕУ путем“ Србије. Зато се жестоко, из месеца у месец, са НАТО левице и деснице, преко НАТО медија и НВО делатника, под разним изговорима сатанизују сви који имају храбрости да кажу да нам Запад ради о глави. Идеја је да се онда талас тог удара пренесе и на Вучића и тако он додатно притисне. Ради тога се пласирају „брилијантне“ мисли да је Вулин „Вучићево друго, тајно ја. Оно ЈА из прошлости које прво Вучићево јавно и званично ЈА не признаје и не познаје“.

У српској владајућој политици и данас, као што је то у некој мери било увек после 5. октобра (а у блажој форми и раније) има сувише компромиса на штету националних интереса. Донекле тако (али не оволико колико је сада случај) нажалост, и мора да буде с обзиром стање у које смо доведени после капитулације из 2000. године, али је битно да се колаборира како би се спасло што више националних интереса а не њима науштрб ради личнопартијских мотива. То су координате у којима се налазимо а циљ Запада и његове „пете колоне“ је да потпуно склизнемо у национални нихилизам. Другим речима – да, ко се у владајућој гарнитури, макар и релативно скривено, придржава неких националних приниципа, буде застрашен или одстрељен како би, полазећи од тога да Вучића није лако у догледно време уништити, њему било натурено да му друго ЈА постане Драшковић!

[/restrictedarea]