Вратиће се Маркс („МАЛО МОРГЕН“ ИЛИ „МАЛО МОРГАН“ – ТРЕЋИ ДЕО)

Суштина капитализма јесте подстицање раста производње већом потрошњом, јер само то води капиталистичком развоју на здравим основама. Али то значи и другачију прерасподелу оствареног профита, што се покушало такозваним „хуманим капитализмом“ друге половине прошлог века

Пише Драган Мраовић

Захтев светске финансијске олигархије је „управљивост“ државама, а не демократија и гаранција социјалних права. Јер, каже ЈП Морган: устави настали после фашизма штите права радника и спречавају економске „реформе“, односно смањивање плата, пензија, наметање банкарских и пореских оптерећења. Ти устави дају право чак и на јавне демонстрације незадовољства, констатују запрепашћено Морганови теоретичари, што је недопустиво са њиховог становишта. Морају се ускратити синдикална права радника, преселити производња из развијених земаља у неразвијене, због јефтине радне снаге и непостојања синдикалне заштите или преселити јефтина радна снага из „трећег света“ у развијене земље Запада, остављајући Европљане без посла.

[restrict]

ТРАМП У ГРЛУ Ту је творцима тог модела света застала Трампова кост у грлу. Он хоће да врати америчку производњу Американцима, смањујући тиме баснословне профите неолибералних робовласника, а запошљавајући скупљу и квалитетнију америчку радну снагу. То је огроман залогај. То је социјална мера. Уверени смо да Трамп то хоће. А да ли ће и моћи? Сетимо се да су у Америци убијена четири председника. А данас је технологија унапређена.

Такво економско понашање неолиберала је до сада произвело само још већу незапосленост у ЕУ и све већу елиминацију сталног радног односа, јер се само у радном односу на одређено време могу наметати робовласнички видови понашања послодаваца чији је темељ уцена несигурношћу радног места. У таквим политичким и економским оријентацијама млади немају шансу. Не могу да планирају своју будућност, породицу, да одгајају децу. Осуђени су на безнађе. А последице безнађа су катастрофалне. Тек површина тог перверзног брега су дрога, педофилија, педерастија, криминал. Ко у то не верује, нека гледа амерички ИД канал, који је за похвалу не само због његове професионалности већ и, нарочито, због упозорења која шаље представљајући нам документарно и тамну страну америчке неолибералне свакодневице лишене духовних вредности.

ДОМАНОВИЋ И ЕУ ММФ, као инструмент ЈП Моргана и сличних, тражи смањење давања у социјалне сврхе, односно смањење пензија и елиминисање контрибутивног фактора у њиховом обрачуну, што је чиста пљачка оних који су целог живота улагали у пензиони фонд, укидање бесплатног школовања и здравства, повећање радних норми и смањење плата, продужење старосне границе за пензионисање (што повећава незапосленост младих), распродају друштвених и државних ресурса. То је догма која је уништила доскорашњег италијанског премијера Матеа Ренција, а већ озбиљно пољуљала народно поверење и у наше безалтернативне политичаре. Попут Домановићевог „Вође“, и наша „политичка елита“ иде наслепо у антидемократски ЕУ амбис, не схватајући да раст производње робe по неолибералном моделу захтева да се демократија ограничи у терминалној фази глобализације да би се мало одложила неминовна смрт глобалистичог модела. Не виде да нас воде у антидемократију. Наше наговештене уставне промене имале би само тај циљ. Ренци је платио политичку цену (нажалост, није кажњен као и свако ко упропасти државну имовину) таквог свог настојања у коме је имао задатак да спроведе реформе којима би се омогућило да влада контролише избор уставних органа и да сведе на минимум уставно деловање парламента, уставног суда, највиших судских органа, председника државе, да пребаци избор сенатора из сфере изборне воље грађана на приземни ниво регионалних и општинских партијских апаратчика, који би између себе бирали партијске сенаторе, при чему би грађани били потпуно искључени из процеса избора управо оних који потом управљају њиховом судбином. То би се и нама десило у случају промена Устава Србије у садашњим условима и са садашњом политичком оријентацијом такозване политичке „елите“.

Пошто су земље БРИКС-а постале велики конкурент неолибералној економији и, срећом, настављају тај тренд – кажемо срећом, јер без равнотеже нема опстанка у природи, па ни спаса људској раси – неолиберални кругови смислили су да бар тренутно побољшају своју конкурентност, дакле њих око пет стотина милиона из ЕУ–САД фаланге, у односу на неколико милијарди душа у настајућем политичко економском блоку Русије, Кине, Бразила, Индије и Јужне Африке, тако што ће укинути и оно мало преосталих социјалних права, смањити плате и пензије, продужити радно време за исти или и мањи новац, јер им не пада на ум да подигну конкурентност и стандард грађана науштрб свог профита. Наравно, и то је кратак фитиљ, јер је експлозија неолибералног модела неизбежна.

ПОЛИТИКА МИГРАЦИЈА А ротшилди, рокфелери, моргани… су осмислили и политику миграција, као што је ова у току, овај насртај такозваних „миграната“ на Европу, јер ако се доведу у Немачку ти несрећници, као што су они из Сирије, Авганистана и ко зна одакле, којима су неокон газде уништиле отаџбину са намером да их произведу у „мигранте“, они ће бити спремни да раде у Немачкој и за четвртину плате немачког радника. Намерно их не квалификују као избеглице, јер онда не би могли да их овако понижавају и уцењују као када су мигранти. Ратне и политичке избеглице морају да приме, а мигранте не морају, по међународном праву. То је још једно лицемерје Ангеле Меркел. Доласком само пробраних миграната немачки радник биће принуђен да ради за мање новца него сада да би сачувао своје радно место. Оваквом логиком Ангела Меркел, један од твораца те несрећне епизоде људске историје, ризикује да изазове велики сукоб Немаца и миграната. Повремене варнице смо већ видели, и не гасе се. Напротив, све су чешће. Неоконски кругови то често дефинишу као „испаде неонациста“. Рекли бисмо радије да се ради о одбрани права немачког радника да се вреднује његов рад, а не да се маневрима олигархија усмереним на очување њиховог профита уништава његов социјални статус. Јер гро „миграната“, који нису дефинисани као ратне избеглице, радно је максимално способан. То су углавном млади и нимало измождени људи између 25 и 35 година. То су програмирани јефтини радници из „трећег света“, доведени у ЕУ нечијим парама да створе проблем западним радницима изазивајући пад надница. То неминовно води у сукоб. И то физички. Јер борба за опстанак је немилосрдна у живом свету. Свету „по себи“, како би рекао Сартр. Узгред, ни свет „за себе“, природа, нема велику будућност са еколошком катастрофом коју изазива наше понашање према планети. Ти „мигранти“ траже да иду баш у Немачку, евентуално Швајцарску, Енглеску, иако неки од њих нису до јуче ни знали где су те земље. Значи да је неко рекао тим инструментализованим „мигрантима“ да морају то да траже, ваљда неко ко је и финансирао њихову „миграцију“ како би њиховим цунамијем срозао наднице западноевропских радника, изазвао пад квалитета робе, и тиме увећао профит неолибералних олигарха.

НЕОЛИБЕРАЛНИ САМРТНИК Али све то неће помоћи спасу пропалог неокон пројекта, самим тиме и пројекта ЕУ овакве каква је, наравно ни пројекту евра као монете за финансијску контролу земаља ЕУ од стране билдербершко-трилатералне мафије, јер глобалистички приступ економији подразумева стални раст индустријске производње, која је сада достигла врхунац, као и смањење прихода људи који раде, па тиме и потрошње. Мањом потрошњом се не стиже до веће производње, због пада потражње. Зато није могуће водити економску политику раста у тим условима, чак и када се ограниче демократске слободе и социјална права. Не може се роба продавати гладној сиротињи. Зато сада неолиберално кученце јури укруг свој реп. Приближава се час банкрота.

У намери да се вештачким дисањем продужи век неолибералном самртнику, прибегава се ограничавању демократије, што се жели постићи и најављеном променом српског устава. Наиме, уставним ограничењима се жели централизовати власт у извршним органима државе и ослабити наш већ ионако аморфни парламент, при чему би посланици били сведени на извршиоце одлука међународних организама које нико није бирао, а који заступају интересе крупног капитала. Под паролом „то од нас ЕУ тражи“ гуше се социјална права, опет руши споменик Димитрију Туцовићу, гасе се права стечена у два века радничких и синдикалних борби. При томе, разни „мало Моргани“ нису уопште уочили да главне препреке глобализацији нису отпор друштвених класа, који срећом није баш занемарљив, а које би требало да плате трошкове те глобализације усмерене на остваривање профита неокон финансијских кругова, већ су у питању два објективна фактора који чак ни не зависе од људске политичке воље, па их ни трилатерална билдербершка мафија не може контролисати политички, нити војно. Наиме, неолиберални концепт подстиче раст производње по сваку цену, насупрот паду потражње изазваном егоистичком економском политиком тих истих неоконских кругова којом су довели до вишка производње, јер је њихова идеја водиља економски и финансијски ларпурлартизам – профит ради профита, што је бесмислено, ако тржиште не може да изравна биланс производња–потрошња, односно понуда–потражња. Суштина капитализма јесте подстицање раста производње већом потрошњом, јер само то води капиталистичком развоју на здравим основама. Али то значи и другачију прерасподелу оствареног профита, што се покушало такозваним „хуманим капитализмом“ друге половине прошлог века. Све остало су шпекулација и берза као врхунски инструменти неолибералистичке преваре. Та негативна диспропорција између понуде и потражње, изазвана неолибералним концептом економских односа, до сада се амортизовала насилним ширењем тржишне економије у земље које је до тада нису имале, као што је била, рецимо, Југославија. Глобализација је достигла, међутим, стадијум да то ширење не може више да амортизује негативне ефекте америчког неокон приступа економији, а на то је битно утицало и убрзано јачање Русије и Кине које отежава поменуто ширење, јер те земље нуде алтернативу другачијих друштвених односа, коју српска власт неће да види и тврдоглаво тврди да ЕУ нема алтернативу. А познато је да уман човек увек има алтернативу. И то не једну. Ако се настави данашњи тренд расподеле друштвених добара, вратиће се Маркс! Доћи ће до светске револуције понижених и опљачканих.

 СТАКЛЕНЕ ПЕРЛЕ Грађани Србије ће вероватно ускоро бити стављени на нова искушења која ће им приредити власт усмерена увек и само на еврократска безглавља. И то не само уставна. Биће им понуђена и друга „мало Морган“ решења, односно да продају у бесцење своје животне ресурсе, своје национално достојанство, будућност своје деце у замену за ЕУ стаклене перле. Ако власт у Србији не зна за све ово „јер јој то нико још није рекао“, ето, сада јој је све речено. Ако јој намере новог америчког председника не отварају нове видике, онда та власт мора да оде. Српском народу нису потребне полуслепе кртице, већ соколови који виде далеко.

Ипак, мудре су риме песника Рајка Петрова Нога: „Није све пропало, кад пропало све је.“ Зато би први корак грађана Србије ка спасењу из ЕУ безнађа био да, на захтев „мало Морган“, кажу „мало морген“! И да изаберу новог председника који ће то испоштовати. Али да се пре тога утврди механизам како ће он бити и кажњен ако не следи своја обећања.

По доласку Доналда Трампа на чело САД чини се да је то могуће урадити под мањим будућим притиском Запада. Наравно, то претпоставља и даље добру сарадњу са Западом, али од сада надаље само ону која је у интересу земље Србије. Све је то могуће ако се следи америчка изрека: „Ако хоћеш, онда и можеш“! Тако грађани Србије неће морати да иду ни у какву лажну „Европу“, већ ће бити и даље тамо где и јесу, у Европи. Нису они ни у каквом гету непостојећег западног Балкана, јер је ЕУ само део „Старе даме“, али ће раскидом са бриселократијом отворити себи и врата света у којима Брисел није више једина алтернатива за будућност. Штавише, он то уопште није, јер је Европска унија ионако сувише склеротична, а сада када је у терминалној фази, она свакако не може бити не једина већ не може бити никаква алтернатива.

Европска унија је прошлост! Будућност Србије је да се равна са светом, а не са неком ЕУ паланком.      

Крај

[/restrict]