Важно је учествовати и – одговорити

Пише Миодраг Зарковић

Велика спортска такмичења доприносе слави и угледу Србије, али иста та такмичења, као што се видело и на ОИ у Лондону, беспоштедно користе и српски непријатељи

 

Врло често се спорт и спортисти називају „најбољим амбасадорима Србије“, што је опис који, како смо видели и у данима тек завршених Олимпијских игара, може да делује истинито чак и када резултати нису онолико добри колико се очекивало (Србија у осталим областима и по другим мерилима напросто стоји толико лоше). Као главни ослонац овакве тврдње, углавном се наводи то да спортски подвизи проносе славу и углед Србије, што и јесу најугроженији појмови, после више од две деценије громогласне сатанизације наше државе и народа на планетарном нивоу.
Лондон је, међутим, показао да свака медаља, па и олимпијска, може да има два лица: поред овог напред наведеног, ту је и лице које се показало најмање три пута за време Игара, а које Србију и Србе представља у најружнијем светлу, оном као преузетом са Си-Ен-Ена или „ХРТ“-а.

ГОЛУЖА БЕЗ САНКЦИЈА
Први пут се то лице показало на самом почетку олимпијског турнира за рукометаше, када је српска репрезентација изгубила од Хрватске. Хрватски селектор Славко Голужа је, после победе његове екипе од 31:22, изјавио следеће:
„Ништа не може да ми поквари овај дан. Показали смо да смо бољи од Србије када се игра на неутралном терену. Не могу да се отмем, али свака мисао о утакмици ме подсећа на филм ‘Олуја`.“
Реакција  на ове речи била је неочекивано жестока (многи бивши и садашњи спортисти обрушили су се на Голужу), реакција срспке јавности била је предвидиво млака (искочио је само бивши репрезентативац и садашњи директор Црвене звезде Ненад Перуничић, називајући Голужу идиотом), а највеће изненађење представљала је реакције ни мање ни више него Анђелине Џоли, последњи пут примећене како убеђује цео свет да су Срби силовали десетине хиљада Босанки – овом приликом, Анђелина је на свом „твитер“ налогу изразила згроженост Голужиним национализмом, а посебан шок представљала је чињеница да набеђена холивудска глумица уопште прати не само Олимпијске игре, већ и рукомет. Све у свему, Голужа је после био принуђен да се барем донекле правда, невешто намећући како су му наводно новинари истргли изјаву из контекста.
Упадљив је, међутим, био изостанак било какве реакције од стране било које од наших спортских, државних или националних установа. Нико у име државе Србије није нити пробао да узврати Голужи, и то тако што би од Међународног олимпијског комитета захтевао казну за крвожедног хрватског селектора. Да је неко од српских спортиста изрекао било какву сличну увреду на рачун Хрватске и Хрвата, можете и сами претпоставити каква би се лавина сручила на њега са свих страна, због чега је тешко наћи разумевање за то што нико од српских спортских, политичких и дипломатских кадрова није затражио макар какве санкције за Голужу.

РЕКАО, ПА ПОРЕКАО
Новинари, али српски, били су у средишту пажње и свега неколико дана касније, у следећем невеселом лицу српског олимпијског путешествија по Лондону, када је Асмир Колашинац, наш атлетски репрезентативац у бацању кугле, неколицини београдских извештача са Игара изјавио да му у српској химни „Боже правде“ смета стих у којем се помиње српски род, те да зато не би певао химну када би освојио златну медаљу. Када су листови за које раде дотични извештачи пренели Колашинчеве речи, муњевито се огласио Олимпијски комитет Србије (ОКС); али, уместо на Колашинца, одговорност је пребачена на гласила која су пренела његове речи. ОКС је у саопштењу навео „тачну Асмирову изјаву“, алуридајући тако да је она претходна била „нетачна“, тј. нетачно и неистинито пренета, а у „тачној“ изјави је стајало да Колашинац није рекао да неће да пева српску химну, већ да се, напротив, нада да ће у будућности „имати ту срећу“. После свега, остао је утисак да је ОКС спречио избијање већег скандала, али на рачун медија, које су бројни интернет коментатори оптужили са сензационализам, иако је много вероватније да ипак нису они ти који су лагали и стављали Колашинцу речи у уста.
Тек што се смирило то око стаменог бацача, када се испоставило да је Србија под нападом још жешћим од дотадашњих. У једном од централних тргова Лондона, наиме, упоредо са Олимпијским играма трајала је изложба фотографија енглеског фоторепортера Тома Стодарта. Од 78 слика изложених на отвореном, сваком пролазнику доступном простору, много је било оних које је Стодарт наводно направио деведесетих на просторима бивше Југославије, одакле је извештавао са ратишта: на тим фотографијама, као и на њиховим описима, Срби су редовно наведени као злочинци који су починили геноцид над босанским муслиманима и етничко чишћење над косовским Албанцима.
Стодартова изложба није била званично у склопу Олимпијских игара, али се јесте „наслањала“ на највећу спортску смотру света и окористила о њену популарност. Једноставно, све што се у тих 17 дан дешавало у Лондону било је под појачаном пажњом међународне јавности, без обзира на то да ли је било непосредно повезано са Играма или није. Тако и Стодартова изложба, на коју поново нико није званично реаговао, иако су многобројна српска удружења са свих меридијана, која су о изложби и обавестила јавност у Србији, призивала одлучну реакцију државе.

ВРАТИТИ ИСТОМ МЕРОМ
Када је, пре неколико година, „Хелсиншки одбор“ Соње Бисерко у свом годишњем извештају потказивачки набрајао појединце који ометају фамозни европски пут Србије, међу десетинама поменутих јавних личности стајало је само једно спортско име: Душан Савић. Некадашњи фудбалер и функционер Црвене звезде зато је вероватно најбољи саговорник на све теме које повезују спорт и политику, као што је питање да ли је и ко морао да реагује на напред описане инциденте из Лондона:
„Свакако да је морало да се реагује и да је неопходно реаговати у свакој таквој будућој ситуацији“, каже Савић у изјави за „Печат“. „Мислим да би, по реду, најпре требало да реагује Олимпијски комитет, затим министарство спорта, а онда и министарство спољних послова ако је потребно. У Лондону смо пропустили прилику, али када се следећи пут тако нешто деси морамо да будемо спремни и приправни.“
На питање како би он поступио, Савић је одговорио:
„Помало је незахвално да замишљам шта бих ја урадио, јер одговорност није на мени. Свакако да се размишља другачије када си на функцији и када се посебно мери свака твоја реч. Зато бих нагласио да не желим да критикујем било кога што није реаговао у Лондону, већ само кажем да ја сматрам да би то требало. А када ме питате за начин, узвратио бих истом мером. Направио бих изложбу са сликама и описима крвавих енглеских освајања. Исто тако бих направио изложбу са призорима усташког геноцида над Србима. `Ово сте ви, господо, у најбољем светлу`, ето, то бих им поручио“, закључује Душан Савић.
У самом Олимпијском комитету „Печат“ није нашао саговорника вољног да одговори на наше питање због чега је у Лондону изостала званична реакција макар на Голужину изјаву, ако не и на Стодартову изложбу. Челници ОКС-а су, међутим, били заузети обавезама везаним за повратак из Лондона – конкретно, за дочек олимпијаца испред Скупштине Београда – тако да до закључења овог броја часописа нису стигли, или могли, или хтели да одговоре. Новинарима, свакако, не може да буде пријатно када остану без одговора, али је ипак много битније да званичну реакцију добију противсрпске провокације попут Голужиних, Стодартових и других. Лондонске игре су, ако ништа друго, показале да такве провокације нису стране ни спортским личностима, удружењима и догађајима, као и да саме од себе неће престати. А док им се не стане на пут, чак и она уврежена флоскула о спортистима који „проносе славу и углед“ Србије биће угрожена у самом темељу.

Један коментар

  1. Srpski ambasador u Londonu je zderao masni burek i nije odgovarao tih dana na pozive svojih zemljaka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *