Устав, а не песница

Заблуде доктринарног конзерватизма (4.део)

Да ли Пашићев концепт „народне државе“, који повезује демократско и национално, има потенцијал да спречи нове трагичне расколе у српском друштву?

Пашићу и радикалима се као најтежи политички грех најчешће приписује фанатично странчарење. Као што су напредњаци и либерали у своје време подједнако оптуживали радикале за распаљивање до тада у Србији невиђеног партизанства, тако су и данашњи крајњи полови српске политике – неолиберални и конзервативно-национални – неретко сагласни у истој таквој оцени радикалског деловања. Последњи се најчешће слажу с ондашњим напредњацима и у погледу избора правних установа којима треба ублажити демократију у Срба. У томе што у дводомном систему проналазе панацеју за све болести већинске демократије, а у меритократској форми тзв. владе стручњака панацеју за болести парламентаризма, данашњи српски неолиберали на чудан начин показују блискост са ставовима једног Живојина Перића или младог разочараног радикала Димитрија Љотића.

О РАДИКАЛСКОМ СТРАНЧАРЕЊУ О радикалском странчарењу говорило се одувек знатно више него о партизанству напредњака и либерала већ због чињенице да „ни либерали ни напредњаци нису организовали своју странку ни приближно као радикали, премда су и једни и други увиђали потребу јаче организације“. Радикалска масовност је долазила од туда што су они, по речима Слободана Јовановића, „први извршили страначко врбовање сељака у маси, први ишли са страначким списковима из места у место, први установили месне одборе“. Иако је радикалска сељачка партијска војска била знатно склонија партизанству од варошке интелигенције у редовима либерала и напредњака, партијске смене нису биле радикалски изум, већ последица извитопереног погледа на страначко организовање у једном политички младом народу виолентног јужњачког менталитета. Приписивање странчарења искључиво радикалима има по свему судећи везе и с тим што је лидер радикала, по сведочењу Милана Гавриловића, „био тежак противник коме је главно било велики циљ коме је ишао и који ту борбу није напуштао до победе“.
„Пораз се лако не заборавља, па се и њему није заборављало“, завршава Гавриловић свој епитаф о Пашићу.

УНИКУМ У НОВОВЕКОВНОЈ ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ Иако ненаклоњен Пашићу, Слободан Јовановић је морао да призна: „Страначка држава како су је радикали смислили, начинила је од сељака државотворни елемент: у томе лежи историјски значај радикалнога парламентаризма.“ Да је сељачки сталеж у преткумановској Србији захваљујући радикалима постао кључни носилац државне и националне идеје, што је уникум у нововековној историји Европе, потврдило се у периоду од 1941. до 1944. када је село у Србији махом остало имуно на револуционарну пропаганду комуниста, што се не може рећи за сељаштво које је до 1918. живело под ауторитарним или туђинским режимима. За разлику од радикала, напредњаци никада нису могли постати масовна странка најпре због чињенице да су видели „у нашој сељачкој демократији главну сметњу нашег културног напретка“.
Пошто, речју Слободана Јовановића, „нису веровали у политичке способности масе, коју су сматрали за фукару“, за напредњаке се не може рећи да су били демократе. Због залагања за некритичко пресађивање западних либералних установа и одушевљења за западни начин живота, напредњаци су се представљали као велики либерални доктринари, а заправо су били обични скоројевићи и родоначелници велике политичке корупције (Пироћанац и Бонтуова афера). Будући противници општег права гласа и сељачке демократије као његове нужне последице, залагали су се за увођење дводомног парламента. Хтели су да уз помоћ високог имовинског цензуса добију једну скупштину састављену од богаташа, а уз помоћ од монарха доживотно именованих сенатора – горњи дом као представништво либералне интелигенције у државној служби. Намера им је била да у Србију пресаде румунски или пруски модел олигархијског режима.

ПАРЛАМЕНТ – ФОТОГРАФИЈА ДУШЕ НАРОДНЕ Високи имовински цензус и установа сената требало је да омогуће напредњацима и краљу Милану да лакше спроводе своју вазалну аустрофилску економску и спољну политику, за коју нису могли наћи подршку у сељачкој радикалској народној скупштини. При томе, дводомни парламент како су га напредњаци замишљали није имао никакво упориште у ондашњој Србијиној социјалној стварности, јер после Милошевог тзв. закона у четири тачке од 1834, којим је забрањено васпостављање спахилука, у Србији више није било услова за појаву бојара и спахилука налик оним у Влашкој и Молдавији. Док су напредњаци предлагали организацију власти која би прекинула дотадашњи органски правни и политички развитак Србије, радикали су били уверења да „ми можемо из туђинских устава позајмити начине којима су у њима организовани разни елементи друштвене снаге, али се морамо најпре уверити из нашег властитог живота, из наше властите историје, да ли ти елементи које хоћемо да организујемо на известан начин постоје у нашем друштву“. С тим у вези, писац Устава од 1888. Милован Миловановић бранио је став о једнодомном парламенту тезом да „на целокупном земљином шару неће се, мислим, наћи ниједног демократскијег друштва но што је српско друштво“. Иако свесни нивоа политичке писмености сељачког бирачког тела, радикали су били против тога да се интелигенција одваја од народа у засебни дом парламента, пошто би се тим „начином само увећала провала између народа и његове чиновничке интелигенције“. Уместо тога хтели су да народ постепеним политичким описмењавањем дође у ситуацију да сам бира народно представништво састављено „из најинтелигентнијих и најспремнијих синова српских“. Парламент по речима Миловановића треба да буде „фотографија душе народне, веран отисак народних мисли и народних осећаја“, а да би се добило такво репрезентативно народно представништво требало је испунити само један услов: „Слободан избор народних посланика, то је прва, основна погодба сваке представничке владе. Кад ње нема – све је друго што устав утврђује и самообмана и лаж.“

РАСКОЛ ИЗМЕЂУ НАРОДА И ВЛАСТИ Због дубинског неповерења у политичку зрелост сопственог народа и неспремности да се држава води у складу са, речју Милована Миловановића, „народним мислима и народним осећајима“, већина данашњих странака у Србији је блиска напредњацима из 19. века. Мада су им пуна уста владавине права, и за њих вреди оно што је отац Слободана Јовановића – Владимир рекао о напредњацима и краљу Милану: „Они су на делу осведочавали уверење да за Србију није устав него чврста песница, те да им је и према њиховим противницима све допуштено.“
Некадашња напредњачка вестернизација Србије и данашња хармонизација права Србије с тековинама ЕУ, коју подржавају скоро све странке у Србији, спроводе се по истом моделу – ускраћивање демократије у име наметања установа (нео)либералне идеологије. Има ли веродостојнијег доказа у прилог овој тврдњи од планираног усвајања закона о истополним заједницама. При томе, цезаристичко псеудопатриотско манипулисање најнижим страстима демоса подједнако одржава народ у претполитичком стању и статусу трајног политичког малолетства, као и неолиберално залагање за олигархијску форму тзв. владе стручњака или за механизам регулаторних тела и агенција као трајног институционалног туторства над органима парламентарне демократије проистеклим из воље демоса.
Миланова и напредњачка унутрашња и спољна политика стајале су у таквој опреци с политичким, историјским и моралним бићем српског народа, да када би, по речима Пашића, „пристао народ на оно што ’оће Милан, онда би Србија и Срби били други Пољаци, били би пионери немачке културе, немачке моћи на Балкану“. Такав дубоки раскол између народа и власти не само да није могао да траје дуго већ, чини се, није могао да има другачији расплет од оног који се збио у ноћи 29. маја 1903. Данас када је Србија изнова изложена притиску да о свим главним питањима води политику која није „веран отисак народних мисли и народних осећаја“, чини се да је подједнако упутно сећати се Миланове и напредњачке политичке авантуре и Пашићевих политичких тековина. Пашићев концепт „народне државе“, који повезује демократско и национално, поново има потенцијал да спречи нове трагичне расколе у српском друштву које прижељкују наши стари непријатељи. При томе, онолико колико је Пашићева борба за парламентарну демократију страна данашњим нараштајима српских патриота, толико се они показују већма ближим аутократским тековинама аустроугарског порекла које су баштиниле обе Југославије, него демократским политичким традицијама Краљевине Србије.

Крај