Зона сумрака – У потрази за изгубљеном логиком

Пише ФИЛИП РОДИЋ

„Нико не може бити ослобођен у туђем предмету!“, гракнуше с правом борци за селективна људска права сударивши се са самима собом и својом логиком којом су до сада у најбољу руку у туђим процесима осуђивали друге, а најчешће им за то никакви судски процеси нису ни били потребни

Координаторка РЕКОМ-а и бивша директорка Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, коју бивши сарадници оптужују да предводи нешто што би се могло назвати „заједничким злочиначким подухватом за богаћење помоћу проливене крви невиних жртава“, с правом рече да „нико не може бити ослобођен у туђем предмету“ и додаде да се јавним указивањем на чињеницу да у хашкој пресуди Радовану Караџићу јасно пише да Слободан Милошевић није био члан „заједничког злочиначког подухвата“ у БиХ ствара лажна „слика да је он невин“. У чему је овде проблем?

[restrictedarea]

Истина је да, с обзиром на то да је умро пре окончања сопственог суђења, Милошевић не може бити ослобођен оптужби у било којем другом процесу, али је истина и да је, будући да није правоснажно осуђен, невин, те, на Кандићкину жалост, исто тако не може бити осуђен у било којем другом процесу и има се сматрати неосуђиваним, односно невиним. Дакле, неко ко је невин никако не може бити ослобођен кривице у туђем процесу, јер та кривица логички не постоји. По Кандићкиним мерилима хуманитарног права, међутим, неко ко је невин може бити осуђен у туђем процесу. Она тако у истој изјави у којој говори о немогућности оваквог ослобађања допушта себи да каже „да постоје чврсти докази о томе шта је рађено на Косову на основу којих су у Хагу осуђени Милошевићеви генерали, те да он никако не би био ослобођен кривице“. Значи, ако су осуђени Милошевићеви генерали, осуђен би био и он. Ово звучи као да је Кандићка Милошевића управо осудила у туђем процесу. Да не помињемо и то што је Кандићка стално тврдила да постоје „чврсти докази“ за кривицу Србије/Београда/Милошевића и за злочине у Босни, па да су хашки трибунали – и Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде – пресудили да то није тачно. У пресуди Караџићу јасно пише да не постоје докази да је Милошевић био део заједничког злочиначког подухвата. Ни „чврсти“, ни „меки“. Исто тако је МСП пресудио да Србија није одговорна за „геноцид у Сребреници“.

Кандићки се у процењивању Милошевићеве кривице придружио још један симбол Друге Србије, препоштени лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић. Он је имао смелости и образа да оцени да су изјаве о ослобађању Милошевића кривице за злочине у Босни покушај одређених људи да „оправдају сопствену улогу у политици деведесетих“, што је не само „разлог константног тапкања у месту и немогућности правих промена у друштву него и главни катализатор константног подгревања сукоба у региону“. Јовановић ем нема потребу да оправда своју улогу у хапшењу и нелегалном изручењу Милошевића Хашком трибуналу, ем је ове године у Поточарима заједно с Бакиром Изетбеговићем све Србе прогласио кривим за злочин у Сребреници. Супротно својим либералним, индивидуалистичким убеђењима, Јовановић је тада рекао да „пресуде (Хашког трибунала) саме по себи нису довољне, потребан је став – а док га не буде, српски народ ће носити хипотеку“. Цео српски народ. Не само злочинци него колектив. Пре тога, Јовановић је, не рачунајући на то да се у некој пресуди Хашког трибунала може наћи и нешто повољно по Србе, рекао да „нас негација пресуда Трибунала у Хагу не води никуда“. Да ли констатовање да је Хашки трибунал нашао да Милошевић није био део „заједничког злочиначког подухвата“ у БиХ представља негирање пресуде Трибунала, или то представља управо Јовановићев став о овом питању?

На крају, ту је и звезда Радија „Слободна Европа“ Гордана Кнежевић, иначе заменица главног уредника „у ратној редакцији“ сарајевског Ослобођења од 1992. до 1995. године, која Нила Кларка, новинара многих угледних британских медија, назива „Милошевићевим апологетом“ и „апологетом ратних злочина“ јер је у тексту за РТ указао на чињенице из пресуде Караџићу које је у јавност изнео Енди Вилкоксон. У време док је Кларк писао, између осталог, за Гардијан, Кнежевићева је била у ратној редакцији Ослобођења Алије Изетбеговића, дакле, у периоду када су хиљаде Срба убијене широм Сарајева руком Јусуфа Јуке Празине, Мушана Цаце Топаловића и других Изетбеговићевих крвника на Казанима и другде. С обзиром на то да је тада радила у Ослобођењу, а данас на РСЕ, да ли себе сматра апологетом Изетбеговићевих и америчких ратних злочина?

[/restrictedarea]