ТВ ТРАНСФОКАТОР – ПОНОРИ БЕШЧАШЋА

Пише КОНСТАНТИН С. ВУКИН

Представљање књиге Мирјане Марковић „Било је то овако“ у емисији „Упитник“ Јавног сервиса Србије

Било је то овако: емисија „Упитник“ најављивана је упорно за 21 час, чак и када је било јасно да ће пренос одбојкашког сусрета са Естонијом потрајати дуже и пробити тај термин. А онда се појавила „челична леди“ Оливера Јовићевић и својим леденим погледом одмах покушала да хипнотише троје гостију. На први поглед исход могуће полемике био је известан: двоје учесника наклоњених Милошевићу и његовој супрузи наспрам једног на супротној страни.
Али – не лези враже! Човек на левој страни екрана, у своје време отпослао Милошевића у Хаг пркосећи свим правним, људским и моралним нормама, понашао се у свом маниру: нехајно, бахато и безобразно. У стилу арогантне безобзирности најпре је прихватио учешће у емисији, која би по логици ствари требало само да закуца надгробни камен његовој (ионако пролупаној) политичкој каријери, а онда се у истом фолирантском стилу опходио према „саучесницима“ у студију и према водитељки, а што је најгоре и према аудиторијуму пред екранима, дакле крајње дрско, варљиво и што се тиче утврђивања чињеница апсолутно непоуздано. Потврдио је своје умеће да говори много, а не каже ништа, да заобилази истину као киша око Крагујевца.
Дама у средини екрана, иако представљена као блиска сарадница Милошевића, понашала се као да је ту залутала. Непрестано се ограђивала да не зна ништа и да би све у вези са задатом темом требало да обаве истражни и правосудни органи. Да човек не поверује сопственим ушима.
Једини који је барем покушавао да раскринка подлости досовске политике и који је прочитао књигу Мире Марковић (док је први учесник са индигнацијом изјавио да није читао и да нема намеру да је чита, а друга учесница да је само читала фрагменте), човек на десној страни екрана, тешко је долазио до речи јер је био на челу удружења „Слобода“ за истину о Милошевићу, добио је пред крај емисије прилику да постави најлогичније питање, којим је и требало да почне ова емисија: Како се неко, тада млади и перспективни политичар, усудио да пред Милошевића стане са папиром који гарантује да нема шансе да овај буде испоручен Хагу, а са потписима тадашњих врхунских руководилаца Републике Србије и Савезне државе Југославије, а да истог часа све то погази? Али, кврц! Вајна водитељка у том тренутку завршава, боље рећи прекида емисију као кад бисте пресекли неки Хичкоков филм док јунак замахује ножем на негативца и – пуј, пике! – нема више забаве. То вам је што вам је, од Јавног сервиса доста и превише!
С друге стране, можда у томе лежи нека скривена порука нове уређивачке политике: прекидати актуелне политичке емисије на врхунцу напетости као у крими серијама. Ако је то у питању, онда нема сумње да у овој јадној и ојађеној Србијици има материјала за сијасет још таквих и сличних програма и пројеката. Ево и предлога за радни наслов једне такве серије: „Понори бешчашћа“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *