Турски заокрет

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Дистанцирајући се од својих старих западних савезника и окрећући се према Москви и Техерану, Анкара је изазвала велики геостратешки земљотрес чији ће секундарни удари још дуго потресати не само регион Блиског истока него и друге делове света

Атлантистичка операција обарања руског бомбардера над сиријским небом 24. новембра 2015, за коју се временом показало да више везе има с Вашингтоном него са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом, само је привремено успела да поквари односе Анкаре и Москве, а панични покушај државног удара који је пратио турско извињење Русији изродио је резултат сасвим супротан ономе који су његови инспиратори имали – убрзање помирења с Москвом, иницирање процеса приближавања с Ираном, заокрет у односу према Сирији и, на крају, најаву развода са Западом.

[restrictedarea]

КИСЕЛО ГРОЖЂЕ У том духу Њујорк тајмс већ 4. августа, пет дана пре сусрета председника Русије и Турске у Санкт Петербургу, када је већ било јасно у којем ће се смеру одвијати ствари, објављује текст под насловом „Нови турски антиамериканизам“ у којем се пита „шта чинити са савезником који скреће далеко од демократских норми?“ и додаје да су „амерички званичници већ почели да проучавају могућности укључујући и то да ли би НАТО једног дана могао да донесе мере због антидемократског понашања“. Јасно је да ни Америка, ни НАТО нису баш гадљиви на девијације у односу на „демократско понашање“ и да до сада ниједан њихов савезник није трпео баш никакве последице због недемократских искорака. Довољно је само погледати Саудијску Арабију којој по недемократичности и непоштовању људских права нема равног у свету. Проблем би, у овом случају, пре био Ердоганово приземљење у односу на Москву и поклоњење Владимиру Путину.

На Постово питање „шта учинити са оваквим савезником“ одговор даје Даг Бендоу, бивши специјални помоћник председника Роналда Регана, а данас сарадник утицајног Кејто института у тексту „Турска би требало да буде избачена из НАТО“, објављеном 13. августа. „Данас Турска подрива америчку и европску безбедност. Док се Анкара креће ка ауторитарној једнопартијској држави, пристојан развод би био најбољи за све стране“, навео је Бендоу оцењујући како је „Анкара покушала да увуче САД у сукоб са сиријским председником Башаром Асадом“ што има смисла колико и да их је Турска увукла у рат с Вијетнамом. „Док Турска све дубље тоне у репресију и сукоб, њена вредност за НАТО се смањује. Чланство Анкаре, које датира из 1952, реликт је Хладног рата“, написао је он и вредност друге најбројније армије у Алијанси свео на приступ ваздухопловној бази Инџирлик. „Штавише, сарадња Ердоганове владе ни данас није загарантована“ и „добровољни одлазак Турске из НАТО би био у најбољем интересу Америке и Европе“, додао је Бендоу.

Амерички Стимсон центар у својој анализи ситуације процењује и да би САД требало под хитно да повуку своје нуклеарно наоружање из базе Инџирлик. „Са безбедносног гледишта, задржавање педесетак америчких нуклеарних глава у ваздухопловној бази Инџирлик у Турској представља коцкање“, наводи се у извештају. Сличног је мишљења и бивши директор Савета за националну безбедност Беле куће за одбрамбену политику и контролу наоружања Стив Андерсен који је 11. августа у ауторском тексту за Ел-Еј тајмс оценио да је тактичко нуклеарно оружје у Инџирлику постало пре врућ кромпир, него геополитички аргумент. „Шта ако би турски командант у Инџирлику наредио својим трупама око базе да своје оружје упере у америчке војнике који тамо чувају америчка нуклеарна складишта“, упитао је он.

ПРЕТЊЕ ПРАЗНОМ ПУШКОМ Избацивање из НАТО и повлачење нуклеарног оружја су, међутим, претње празном пушком на које Ердоган уопште не треба да се осврће. Напротив, у садашњој ситуацији не би требало да зачуди да управо он повуче први потез и затражи уклањање америчког оружја са своје територије, и то из више разлога. Прво, то би представљало снажну демонстрацију политичке воље и побољшало би углед турског председника у сопственој земљи с обзиром на, пре свега, међусобно оптуживање Анкаре и Вашингтона. Друго, то би, посебно после посете Русији, допринело повећању међусобног поверења с Москвом и дало јасан сигнал у ком правцу Анкара намерава да иде. На крају, важно је напоменути да су бомбе Б61, које Американци држе у Турској, потпуно превазиђене и практично бескорисне у случају рата са земљом као што је Русија, али и са много слабијим противником. Ради се о гравитационим бомбама које се на циљ избацују директно из авиона, а он је и пре напада лака мета за иоле озбиљну противваздушну одбрану. Руси би, на пример, из своје базе у Сирији лако оборили авион с овим бомбама одмах по полетању.

Исто тако, Ердоган би могао да сам одлучи да напусти Алијансу. Спољнополитички потези које је повукао после покушаја државног удара указују да он то заправо и ради. Поред зближавања с Москвом и практично љубљења руке „драгом пријатељу Владимиру Путину“, који му је, да се разумемо, спасао живот, Ердоган је повукао изненађујуће помирљиве потезе и у односу на два своја до сада најљућа непријатеља у региону, по Вашингтону горим од ђавола – Техеран и Дамаск. Шеф турске дипломатије Мелвут Чавушоглу, који је раније најављивао могућност отварања базе Инџирлик за руске авионе, састао се 13. августа са својим иранским колегом Џавадом Зарифом и договорио се о „већој сарадњи“ у рату у Сирији, упркос томе што су били на супротним странама. Панарапски дневник Ал Хајат, са седиштем у Лондону, најављује да би чак и председник Турске „у наредним недељама“ требало да отпутује у Техеран и ојача везе са овом земљом, као и да је планирано одржавање трилатералног састанка на којем би руски, ирански и турски званичници разговарали о начинима окончања рата у Сирији. Овде се ради о значајној промени политике, утолико пре што до ње долази непосредно после сличног договора с Москвом.

Овај преокрет је још важнији ако се узме у обзир и чињеница да је Иран одлучио да једну од својих ваздухопловних база, аеродром Хамадан, отвори за руске авионе, што нимало није безначајан корак имајући у виду да су Иранци изразити националисти који никада никоме не дозвољавају да војно дејствује са њихове територије. За Русију, која је тамо одмах пребацила стратешке бомбардере ТУ-22М и тактичке бомбардере СУ-34, ово је веома важан и стратешки и тактички добитак. Са тактичког гледишта, авиони ТУ-22М, који су до сада позиције Исламске државе нападали из базе у Јужној Осетији, знатно се смањује дужина лета, чиме се аутоматски повећава количина бомби коју могу изручити на непријатељске циљеве, као и интензитет напада. Са стратешког, полетање авиона из Ирана и прелетање територија у Ираку, које су доскора биле под апсолутном америчком контролом, представља демонстрацију тоталног пораза америчке политике коју је предводио Обама. Поред тога, у домету руских стратешких бомбардера који имају долет од око 3.000 километара сада се нашао читав Блиски исток, укључујући америчке савезнике Саудијску Арабију, Оман, Катар, Бахреин и Уједињене Арапске Емирате. Примера ради, руски бомбардери од базе у Ирану до Ријада стижу за мање од пола сата. Присуство руских стратешких бомбардера у бази Хамадан, укратко, представља пробој атлантистичке блокаде у овом делу света, непосредан приступ региону и могућност војног деловања у циљу заштите и сопствених интереса, али и интереса својих савезника.

Најаве успостављања сарадње с Русијом и Ираном на сиријском бојишту могу значити само једно – одустајање Анкаре од чврстог става да Башар Асад мора отићи с власти по сваку цену и окретање леђа досадашњим савезницима међу које спадају и Исламска држава и Саудијска Арабија, па посредно и САД. Према писању Ал Монитора, Анкара је улогу преговарача у сенци са Дамаском поверила Исмаилу Хакију Пекину, пензионисаном генерал-пуковнику и бившем шефу турске војне обавештајне службе, а садашњем заменику председника Отаџбинске партије познате по томе што је одржавала добре односе са режимом у Дамаску од почетка сукоба у Сирији. Ал Монитор пише да је Пекин, уз сагласност Министарства спољних послова и турских оружаних снага, већ три пута тајно путовао у Дамаск – у јануару, априлу и мају – и да се сада припрема да предводи званичну посету турске делегације у којој ће бити и посланици и пословни људи. Према писању овог листа, Пекиново посредовање требало би да уроди плодом, пошто је он најзаслужнији за помирење Анкаре и Москве – посредовао је захваљујући пријатељству с Александром Дугином. „Контакти са Кремљом успостављени су захваљујући напорима Дугина и Пекина, који је у Москви предводио трочлану делегацију“, наводи Ал Монитор и додаје да је уследило неколико Дугинових посета Анкари, од којих је једна била у предвечерје државног удара 15. јула, током којих се састао са бројним турским званичницима, а последња 3. августа када је о Сирији разговарао са саветницима председника Ердогана и премијера Бинали Јилдрима.

РАСТУРАЊЕ НАТО Да Анкара неће чекати да је, због „недемократичности“, избаце из НАТО указује Чавушоглуова изјава дата дан након састанка Ердогана и Путина 10. августа да је Турска „до данас желела да сарађује са земљама НАТО чланицама, али да резултати нису задовољавајући“ и да ће његова земља „направити сопствени одбрамбени систем развијајући технологију са другим земљама“, као и присуство државног подсекретара за одбрамбену индустрију Исмаила Демира на састанку у Петрограду. Војни аналитичар Туран Огуз навео је да би први корак Турске у овом смеру био производња противваздушног система великог домета. „Мислим да би сада, док Турска не развије сопствени систем, могла да се одлучи на куповину неколико система Антеј-2500 (С-300). Тиме би била послата снажна порука НАТО“, рекао је он.

Амерички историчар Луис Лазаро Тихерина оценио је да су „Обама и ЦИА починили озбиљну грешку покушавши државни удар у Турској“, што ће САД скупо коштати на Блиском истоку и што представља „почетак распада НАТО“. Он процењује да Турска неће изаћи из НАТО преко ноћи, него је у питању врло комплексна и дуга процедура током које ће Анкара прво решити отворена питања с Русијом и с њом успоставити чвршћи савез. „Између Ердогана и САД никада више неће бити поверења. Несугласице неће нестати. НАТО је сада у процесу труљења. Неће се урушити одмах, неће бити као с Варшавским пактом“, навео је Тихерина и додао да „уколико Турска остане нестабилна, то значи да ће и НАТО остати нестабилан“. Бивши помоћник министра финансија у Регановој администрацији Пол Крејг Робертс оценио је да „Ердоган има јаке мотиве да се поново прегрупише на истој страни са Русијом, без обзира на проблеме које је изазивао“ и да постоји могућност да његова земља напусти Алијансу. „Влада Русије има јаке интересе да прогледа Турској кроз прсте за понашање у прошлости и да јој Турска поново постане пријатељ, јер ради на томе да ослаби НАТО у близини руских граница. Постоји и могућност, мада не знам колико брзо би се то извело, да Вашингтон покуша да поново успостави односе с овом земљом“, навео је он. Холандски политички аналитичар Ерих Диц упозорио је да би, уколико Турска одлучи да се разведе од НАТО, то могло изазвати јачање војних интеграција евроатлантски оријентисаних нордијских, источноевропских и балтичких земаља у покушају да се одржи притисак на Русију. „Нордијске државе су модерне, политички стабилне и имају добре привреде. Порука из Вашингтона је да би оне заједно могле имати довољно економске снаге и ресурса да изграде робусно заједничко одбрамбено партнерство са САД и НАТО“, оценио је Диц.

Иако су оцене аналитичара да би евентуални Турски излазак из НАТО био дуг и мало вероватан процес, последњих година смо сведоци значајног убрзања историје и остваривања „мало вероватних“ ствари. Мало ко је очекивао да би Турска и Русија, пошто су биле готово на ивици рата у новембру, за само седам месеци, у јулу скоро у потпуности поправиле своје односе, и у августу их дигле на још виши ниво? Малобројни су веровали да ће Велика Британија одлучити да напусти Европску унију. Зато не би требало да нас зачуди ни да се неке друге потпуно неочекиване ствари десе потпуно неочекиваном брзином.

[/restrictedarea]