Тамна слика о „родољубима”

„РОДОЉУПЦИ“

Премијера у Народном позоришту у Београду

Пише Рашко В. Јовановић

Не одступајући од текста комедије Јована Стерије Поповића, редитељ Андраш Урбан инсистира на чињеници да је стварност неприлична и страшна, а не њено тумачење

Радња врхунске Стеријине комедије Родољупци збива се 1848. и 1849. године, а то време је, могуће је рећи, по бројним моралним аналогијама слично нашем добу. Зато треба поздравити стављање ове Стеријине комедије на репертоар Народног позоришта у Београду, и то у оквиру ревије представа Стерији у част током које је изведено више његових комада – тренутно се приказују како на сцени нашег националног театра, тако и у позориштима Зрењанина, Бечеја, Новога Сада и Тузле. Написавши Родољупце Стерија је несумњиво испољио велику моралну храброст, с тим што је и начин на који је иронисао своје време и своје суграђане свакако украшавао његов карактер, како је 1929. године уочио књижевни и позоришни критичар Милан Богдановић, да би затим закључио: „Да је то, уосталом, била једна смелост коју му савременост није могла опростити, потврдило се тешким и горким последицама палим на његове последње дане. Прво је осумњичен у националној исправности, а затим је преко његова имена бачен покров заборава који је по њему лежао све до пре неких тридесет година. Он је смео да се супротстави своме времену, да му у очи каже заблуде и неваљалства, и да у једном тренутку опште понесености испред опаснога заноса маса, истакне свој усамљенички и негативан став. Стерија се у 1848, у години револуције кад је опасно не бити са множином, поставио као критичар српскога држања и одмах затим ту своју критику формулисао у Родољубцима. И у том његовом подвигу има нешто што је само собом лепо.“

[restrictedarea]

Стерија је углавном указао на две негативне особености грађанства, посебно критиковане у Родољупцима: он најпре замера неискрено родољубље, лажни, површни и несигурни национализам. Стерија је видео и добро познавао националну непоузданост грађанскога сталежа, његово колебање за време разних перипетија револуције, па није могао сакрити своје гађење. Сатирична слика коју о војвођанском грађанству 1848. и 1849. године нуди у својој комедији Родољупци поразна је и тамна: сви су себични и гледају само властите интересе, те и не хају за опште добро, нити пак за речи што осуђују такво понашање које изговара резонер Гавриловић и које, у суштини, одражавају став писца. „Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме речи и изразе, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдекојих општина зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове итд. у својој истоветности нађу“ – пише Стерија у Предговору овој комедији, а она несумњиво представља израз оштрог сатиричнога става писца разочаранога у свет у којем је живео. Ипак, он ће свој Предговор завршити овако: „Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити сагласан.“ Међутим, као што је познато, Стерија за живота није објавио ово своје дело. „Стерија устаје против изопачених нарави једног времена и једног друштва. За такву сатиру била је потребна већа храброст него за ону која би разоткрила друштвено-политички поредак, односно његове носиоце на власти… разумљиво је што Стерија није за живота објавио овај свој комад. Ма колико истинољубив и морално храбар, као да је и сам застрепео од оштрине ове своје најјаче сатире…“ – с правом је указао Васо Милинчевић.

Не одступајући од текста комедије, редитељ Андраш Урбан указивао је на чињеницу да је стварност неприлична и страшна, а не њено тумачење. У том смислу, ослањајући се на праксу брехтовског позоришта, обилато је користио сонгове Ирене Поповић Драговић компоноване на стихове Стерије, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског, као и властиту сценографију, зачињену мноштвом недвосмислених симбола. Не би ли извођење довео у непосредни савремени контекст, редитељ је аранжирао да када се на позорници зачују имена многих актера наше политичке сцене, почев од Титове смрти па до наших дана, „родољупци“ на сцени, наравно, сваког понаособ поздраве одобравањем. Такође, он ће резонера Гавриловића пре краја представе ликвидирати да не би причао истину о родољубивим поступцима и преобраћањима „родољубаца“, док ће Еден, син бившег нотароша Жутилова и супруге му Нанчике, иначе сасвим маргинална личност, испод паноа на којем пише „Fly from Belgrade“ почети механички да понавља празне ватрене пароле што их је слушао од „родољубаца“. Мишљења смо да су то сувишне редитељске интервенције у овој иначе доброј представи. Глумачки ансамбл окупљен у овој „хорској комедији“ мајсторски је остварио све задатке. Слободан Бештић као Жутилов дискретно је наглашавао „пословну“ перфидију и неискреност некадашњег нотароша, док је Анастасиа Мандић, у улози Нанчике, супруге Жутилова, имала у изразу довољно достојанственог позерства и надмености. Њихову кћерку Милчику ангажовано је тумачила Сузана Лукић, а Бојан Кривокапић као Еден умео је да буде смишљено ироничан у дистанцирању према свему што је слушао и видео у „родољубивом“ гибању. Нела Михаиловић оживела је са много ведрине и енергије карактеристичну фигуру Госпође Зеленићке. Хаџи Ненад Маричић у улози банкротираног трговца са много непосредности дочарао је лик „родољупца“ који очекује да и у револуционарним збивањима нешто ушићари, док је Никола Вујовић, као грађанин Смрдић, био нешто дискретнији у сличном положају. Шандора Лепршића, „младога стиходељу“, нијансирано, интелигентно, али и довољно узнесено одиграо је Павле Јеринић. Предраг Ејдус, као Гавриловић, умео је да у изразу мајсторски оствари дистанцу према осталима, упућујући им повремено и презриве погледе. Фигуру Нађ Пала оживео је са много аутентичности Бранко Јеринић. Једна представа која је непрестано пленила пажњу духовитом и уједначеном игром читавог ансамбла.

[/restrictedarea]

„РОДОЉУПЦИ“

ПИСАЦ

Јован Стерија Поповић

ПОЗОРИШТЕ

Народно позориште – Велика сцена

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ

30. октобар 2015.

РЕДИТЕЉ И СЦЕНОГРАФ Андраш Урбан

САРАДНИК РЕДИТЕЉА Сузана Вуковић

ДРАМАТУРЗИ

Славко Милановић

и Сузана Вуковић

КОМПОЗИТОР

Ирена Поповић Драговић

КОСТИМОГРАФ

Марина Сремац