Почетна / Претрага по кључној речи

Претрага по кључној речи

КВАДРАТУРА ПОЗЕРСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА

О Ердогановој посети Србији и перспективама српско-турских односа Непосредно пред долазак у званичну посету Србији, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је истакао да су односи Србије и Турске веома важни за мир и стабилност Балкана. …

Више

ПОЧЕЛО ЈЕЗИЧКИМ СПОРЕЊИМА, ЗАВРШЕНО РАТОМ

Како је у новој књизи из колекције „Одговори“ Милош Јевтић представио лингвисту проф. др Срету Танасића и како су у Сарајеву, граду у коме су се, испод наоко мирног и идиличног живљења, прво у језику, …

Више

Радован Радиновић – КРВОПРОЛИЋЕ ЈЕ ТРЕБАЛО СПРЕЧИТИ ВОЈНИМ УДАРОМ

Разговарао ФИЛИП РОДИЋ Генерал Радован Радиновић, доктор војних наука и некадашњи начелник Управе за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства одбране СР Југославије, у интервјуу за „Печат“ говори о карактеру ратова за разбијање бивше …

Више

Реконструкција Маркала

Пише Слободан Иконић После више од двадесет година најзад ће доћи до свеобухватне истраге и анализе злочина на сарајевским Маркалама и у Улици Васе Мискина. Њихови резултати још како могу угрозити ореол жртве босанских муслимана, …

Више

Спомеником Холбруку удар по Српској

Сарајево жели да се одужи покојном америчком дипломати Пише Бранко Радун Због чега сарајевску иницијативу за подизање споменика Ричарду Холбруку Срби и грађани Републике Српске доживљавају као нимало безазлену провокацију Недавно је Градско веће Сарајева …

Више

Париз у Босни

ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАД У САРАЈЕВУ Пише ВИКТОР МАТИЋ После терористичких напада у Паризу 13. новембра нема много дилеме око тога да ли ће слични атаци бити изведени и у другим европским државама. То је, нажалост, само …

Више

Кораци од седам миља – ка Ватикану

Папа у Сарајеву, Степинац у календару Пишу Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић Као што се противканонским пристанком на учешће у радњама око канонизације „блаженог“ Алојзија шаље порука о спремности врха СПЦ да се одрекне национално-историјских …

Више

Две (забрањене) приче о Сарајеву

Пише Миливоје ИВАНИШЕВИЋ  Како је током рата у Босни и Херцеговини забрана напуштања града грађане српске националности претворила у етничке таоце и учинила да буде мала разлика између њихове судбине и судбине Јевреја у окупираној …

Више

Бриселско догађање непостојећег народа

Пише Часлав Д. Копривица Прави смисао федералних „гибања“ није у тражењу стварних политичких и економских промјена – иако је већина протестујућег народа вјероватно аутентично огорчена федералним и републичким властима и не освјешћује крајњи и зато …

Више

„Дневни аваз“ и Срби

Пише Зоран Милошевић Сарајевски „Дневни аваз“ показује како изгледа политички коректно писање о Србима; они су геноцидни народ злочинаца, криминалаца и „барбара“… У чланку професора Милана Шкулића „Деца жртве инцеста – информација или ‚ратна‘ пропаганда?“ …

Више

Momo Kapor i Sarajevo

Piše Dragan Hamović „Sarajevska trilogija“ je nesumnjivo privilegovano i sintetičko delo Kaporovog razuđenog opusa, budući da sadrži veliku identitetsku temu – doživljaj zavičaja i zavičajnosti Kad se doživljaj zavičaja i zavičajnosti u prozi Mome Kapora, …

Више

MILIVOJE IVANIŠEVIĆ Državu gradili na pobijenim Srbima!

Sačinili ste publikaciju, predočivši činjenice o užasnom položaju Srba u ratnom, ali i poratnom Sarajevu? Kako ste došli do podataka? To je obimna knjiga u kojoj su dati precizni podaci ne samo o srpskim žrtvama, već i adrese logora u kojima su zatvarani i ubijani Srbi, jedno poglavlje sam posvetio zloupotrebi civilnih objekata u vojne svrhe, potom tokom rata prećutkivanim snajperskim i artiljerijskim dejstvima muslimanskih oružanih formacija po srpskim delovima grada, masovnim ubistvima našeg stanovništva na užem gradskom, a još više na seoskom području. U knjizi nisu izostavljene ni rezolucije Saveta bezbednosti koje su se odnosile na zbivanja u Sarajevu, ali ni pisma stranim državnicima predsednika RS dr Radovana Karadžića. Tvrdite da su Srbi u Sarajevu jedna od naših najvećih i neispitanih savremenih ratnih tragedija? Krivci zločinci, razume se da ćute, ali zašto Srbija i RS ćute? Oni što su zločin izvršili, a mnogi su i danas na vlasti, sve čine da izbrišu tragove i razotkrivanje stravično sramnog zlodela. Zločinci se nikada nisu plašili Boga, oni se jedino plaše kazne. Ratni vlastodršci Sarajeva strahuju da će se otkriti njihova nedela i zločini, a mrtvi Srbi su najubedljiviji svedoci istine. Njihova se tela mogu sakriti, ali tragove njihovog boravka i prisustva u Sarajevu ni posle toliko godina nije moguće prikriti. Ljudi se sećaju svojih rođaka, komšija i kolega i pitaju se šta je sa njima, gde su. A mi, zajedno sa njihovim rođacima, komšijama i kolegama pokušavamo to da saznamo. Republici Srpskoj su vezane ruke. Stalnim izmenama Dejtonskog sporazuma izmenjene su i odredbe o pravosuđu u BiH. Banjaluci su oduzeta ta prava i preneta u Sarajevo. Sada Srbima u dobroj meri sude oni koji su ih ubijali tokom rata! Jedan od sudija koji je nedavno u Sarajevu sudio generalu Đukiću i osudio ga na 25 godina zatvora, za vreme rata bio je komandant muslimanske vojne jedinice u Zenici. Ukazujete da se jezivi položaj Srba u ratnom vihoru u Sarajevu može s punim pravom porediti sa položajem i mučenjima Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Sarajevo je bez sumnje još uvek jedno od najvećih, dobro čuvanih i od javnosti još bolje skrivanih srpskih stratišta. Život Srba u muslimanskom delu grada po mnogo čemu je podsećao na život i progon Jevreja u Berlinu u Drugom svetskom ratu. Ubistva, silovanja, hapšenja, zatvori i logori, otimačina i pljačke, bili su tragična svakodnevica potpuno bespomoćnih naših sunarodnika. Međutim, mržnja prema Srbima u Sarajevu uskoro je preneta i na ostalo pravoslavno stanovništvo u gradu. Poistovećeni sa Srbima, ubijani su Makedonci, Ukrajinci, Rusi, Bugari, Crnogorci. Bezočni džihad zverski se borio protiv pravoslavlja. Zločini počinjeni nad Srbima Sarajeva zauzimali su značajno mesto u tužbi SR Jugoslavije protiv Bosne i Hercegovine koja je nerazumno povučena. Odnos prema Srbima u ovom gradu je i moralna katastrofa međunarodnih humanitarnih organizacija. U tom smislu, nikada im neće biti čista savet. Zločini nad Srbima su se svakodnevno dešavali u njihovom susedstvu i pred njihovim očima, a oni su okretali glavu. Humanitarna pomoć, hrana, sanitetski i higijenski materijal, nisu stizali do izmučenih, gladnih srpskih porodica. To je karakteristika odnosa tzv. „Međunarodne zajednice“ prema srpskom stanovništvu. Šta ste sve bili u prilici da rasvetlite sakupljajući građu za knjigu. Koliko je realno pobijeno naših sunarodnika? Prema spiskovima koji su dati u knjizi na području grada Sarajeva je tokom rata od 1992. do 1995. godine ubijeno između 7.451 i 8.305 lica srpske nacionalnosti. Međutim, ako se tom broju doda i 56 neidentifikovanih pokojnika i 29 neposredno posle rata od zlostavljanja i usled povreda nastalih u ratu, privremen broj stradalih Srba u ovom gradu dostiže 8.390 lica. Najniža ili donja granica pouzdanosti podataka koje saopštavamo o srpskim žrtvama Sarajeva je 97-98 odsto. Dozvoljavamo mogućnost da broj žrtava po ovim spiskovima bude manji do najviše tri odsto, ali povećan za još nepredvidljiv procenat. Pred sam intervju saznali smo da je u Sarajevu, opština Hadžići, kasarna Krupanjska Rijeka, maja meseca 1992. godine, ubijen Georgice (Petar) Meda, rođen 1972. godine u Vladimirovcu, opština Alibunar. Tako se, ponovo, menja i povećava broj ukupnih žrtava muslimanskih zločina u ovom gradu. Da li je u Sarajevu bilo ikako moguće izbeći tragediju? Do borbi i stradanja civila u ovom gradu, bez obzira na pretenzije i ambicije sukobljenih strana, ne bi došlo da su muslimani prihvatili više puta ponovljen predlog dr Radovana Karadžića da Sarajevo bude proglašeno za otvoren grad. To bi sprečilo oružana dejstva iz grada i po gradu. Međutim, muslimani i njihov predvodnik Izetbegović nisu hteli da Sarajevo bude pošteđeno. Po njihovoj javno iskazanoj želji je došlo do neizbežnog stradanja stanovništva, razaranja civilnih i kulturnih objekata. Da nije bilo tolike ratobornosti muslimanskog rukovodstva danas bi više hiljada ljudi bilo u životu. Sa ratobornim stavom muslimana bez sumnje su bile saglasne i države koje su podržavale secesiju BiH. Da su Francuzi, Nemci ili Amerikanci tražili od muslimana da Sarajevo dobije status otvorenog grada, to bi se i dogodilo. Međutim, i njima je odgovaralo krvoproliće koje je potom usledilo. U takvoj situaciji Srbima je jedino preostalo da brane ono što je njihovo. Zatim su usledile iskonstruisane optužbe da su Srbi blokirali Sarajevo. Danas se može postaviti pitanje, zar stav država koje su podržavale muslimansku politiku rata nije istovremeno bio zločin protiv mira u BiH? Sada, kao i tokom celog rata, upotrebom veoma snažne propagandne mašinerije kojom raspolažu krivci nastoje da prevare javnost i svoju odgovornost prebace na drugu, u ovom slučaju nedužnu, srpsku stranu. Napominjete da je mnogo sela satrto! Na području Sarajeva mnoga srpska sela ili srpski zaseoci mešovitih sela, do temelja su uništeni i, po svemu sudeći, zauvek opusteli. Na hiljade meštana srpske nacionalnosti u tim selima je ubijeno. Još više je onih koji su ostali bez najmilijih, deca bez roditelja i roditelji bez dece. Preživeli meštani iz tih sela danas su u izbeglištvu, bez kuće i kućišta. Napadi na srpska sela sve vreme rata su od strane muslimana, ali i svetske zajednice, lažno prikazivani kao pokušaji navodne deblokade Sarajeva. Time su prikrivani stravični pokolji Srba na seoskom području. U tim akcijama nisu pošteđena čak ni srpska naselja koja su, uglavnom ne dobrovoljno, bila lojalna muslimanskim vlastima. Naprotiv, ta mesta su se našla prva na udaru i njihova sudbina je neuporedivo tragičnija od sudbine sela u kojima su meštani pružili oružani otpor. I na području Sarajeva, kao i u BiH samo oružani otpor davao je uslove za odbranu i opstanak srpskih naselja. Pa ipak stradanje seoskog stanovništva samo je deo, možda i manji deo, srpskog stradanja u glavnom gradu nekadašnje Jugoslovenske Republike. Za agresiju je proglašen svaki pokušaj Srba da sačuvaju svoja sela, porodicu i imovinu. U samom gradu pod muslimanskom upravom nestao je veliki broj srpskih porodica. Za neke od njih se zna i kada su i kako su stradale, ali je veliki broj i onih o kojima još nema nikakvih saznanja. Mnoge danas još uvek skrivene grobnice, pojedinačne i masovne, poznate su samo muslimanskim vlastima i egzekutorima. Ta mesta i njihove žrtve se već više od deceniju i po prikrivaju. Jedino je nesporna činjenica da nema ni ljudi, ni njihovih tela. Neka srpska stratišta i grobnice su pretvoreni u zelene površine i šetališta. Od vremena okončanja oružanih sukoba do danas razne međunarodne i domaće i strane humanitarne i nevladine organizacije, pa čak i pojedini gradovi, među kojima evo, i Beograd, pribavili su dovoljna sredstva da uklone minska polja i naprave šetališta po Trebeviću i ispod Trebevića, ali nisu mogli da obezbede sredstva i za traženje i otkopavanje nijedne od brojnih tajnih grobnica, tajno i javno pobijenih Srba!To ne čini svom pobijenom narodu nijedna država na svetu! Da li ste bili u prilici da razgovarate sa preživelim žrtvama plaćenih mudžahedina ili sa svedocima zločina vojske Izetbegovića? Koliko je za vreme rata bilo logora u okolini i samom Sarajevu i gde su se nalazili? Raspolažemo izjavama nekoliko hiljada Srba koji su tokom rata, ali i kasnije izbegli iz Sarajeva. To je svojevremeno bio naš osnovni izvor podataka. Od njih smo saznali o užasnim zločinima, logorima, o zloupotrebama civilnih objekata, dečjih vrtića, škola, stambenih i poslovnih zgrada, u vojne svrhe. Od njih smo dobili prve informacije o lokalnim muslimanima i Hrvatima odgovornim za zločine nad meštanima srpske nacionalnosti. Danas je u toj evidenciji registrovano skoro 4.000 imena lica koja su direktno ili indirektno tokom rata učestvovala u ubistvima i zlostavljanju nesrećnika srpske nacionalnosti. Trebalo bi imati u vidu i samog Mirsada Tokaču koji se danas predstavlja kao „objektivan istraživač“ i vodi Informativno dokumentacioni centar u Sarajevu gde su, pored ostalog, evidentirane i srpske žrtve. A isti je tokom rata pripadao policijskim službama, direktno odgovornim za stradanje Srba u Sarajevu. U tragičnoj sudbini Srba u muslimanskom delu Sarajeva posebno nečovečnu i veoma surovu ulogu su imali zatvori i logori kojih je bilo između 123 – 126, a prema obnarodovanim podacima i adresaru od strane Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Mnoge kuće i stanovi su bili mučilišta i stratišta, kao i logori. Srpske porodice, roditelji i deca, majke i kćerke, su svakodnevno i nemilosrdno u svojim kućama i stanovima bili podvrgnuti nezamislivim oblicima duhovne i fizičke torture, žene silovane, živi stanari su sa visokih spratova solitera izbacivani kroz prozore. Ubijani su, kao i u logorima, svim sredstvima i na sve načine. Time su srpske kuće i stanovi pretvoreni u ispostave, isturena mesta ili filijale, državnih i privatnih gradskih logora i mučilišta. Prema slobodnim procenama kroz logore i zatvore Sarajeva su prošli ili boravili kraće ili duže vreme, tokom tri i po godine dugog ratnog razdoblja, bezmalo svi Srbi koji su se sticajem nevoljnih okolnosti ili iz puke nužde zatekli kao etnički taoci u muslimanskom delu grada. Istraživanja o ukupnom broju zatvaranih Srba u muslimanskom delu Sarajeva još traju sa malim izgledima da uspešno budu privedena kraju. To se odnosi i na imena zatvorenika ubijenih u logorima ili imenima lica koja su usled torture i nedostatka medicinske zaštite ostala invalidi, silovanim ženama... I dok su u Savetu bezbednosti OUN, zahvaljujući američkoj i NATO diplomatiji, cvetale muslimanske obmane o silovanim muslimankama, u sarajevskim logorima su nad Srbima orgijali njihovi mučitelji. Tome nije bilo kraja čak ni nekoliko meseci posle Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira. Koji su zločini prema pravoslavnim Srbima u Sarajevu najzverskiji, a koji najmasovniji? Prvi zločin muslimana u ovom ratu počinjen nad Srbima u Sarajevu dogodio se 1. marta 1992. godine, kada je ispred stare Pravoslavne crkve životinjski ubijen sveštenik Nikola Gardović. To je prvo individualno ubistvo. A prvi masovan zločin dogodio se posle nepuna dva meseca ili uskoro pošto je BiH stekla međunarodno priznanje, čime su muslimani, prema vlastitom shvatanju i ponašanju, dobili odrešene ruke za pohod i za zločine nad srpskim stanovništvom. U posebnom poglavlju knjige naveo sam dosad utvrđenih 56 masovnih zločina nad Srbima, ali tu nije kraj. Pomenuću samo nekoliko poznatih slučajeva za koje su svojevremeno podnete i krivične prijave: kao što je surovo ubistvo profesora Medicinskog fakulteta dr Milutina Najdanovića; klanje bračnog para Ane i Sergeja Lavrov u po zlu čuvenoj jami Kazani; masakr u Velešićima porodice Ristović ili pokolji i ubistva u Grahovištu porodica Vladušić i Sikiraš; u Kasatićima porodice Milošević, i dr; u Trebečaju porodica Knežević i Vlaški; Ledićima više članova porodica Tešanović, Vasić, i dr; u Lisovićima porodice Ivanović; u Hotonju pomor Pajdakovića; u Čemernom porodica Bunjevac, Damjanović, Trifković, i dr; Gornjoj Prijesnici srpskom selu od 35 stanovnika ubistva preko dvadeset meštana od koji su mnogi iz porodica Šehovac, Kravljača, Cvijetić; u Krtinama petoro Srba porodice Rosuljaš; na brdskom prevoju Rogoj muslimani su krajem jula i početkom avgusta 1992. godine u zasedama sačekivali Srbe koji su bežali iz sarajevske opštine Trnovo prema Kalinoviku i izvršili ubistva preko sto putnika izbeglica. U Trnovu su za motorno vozilo vezali stari bračni par Bosu (1927) i Vasu Bjelica i vukli ih bez milosti ulicama dok nisu izdahnuli. Jedanaestog marta 1995. godine oko 15.30 časova sa zgrade „Loris“, na Trgu Pere Kosorića, muslimanski snajperisti su pucali na srpske devojčice koje su se igrale . U ulici Rave Janković ispred br. 59 ubijene su Milica (Ranko) Lalović ( 1984) i Nataša (Nedeljko) Učur (1986). Devojčice su imale jedanaest i devet godina. Izostavio sam već poznate slučajeve: ubistva pripadnika JNA krajem aprila ili 2. i 3. maja, u napadima na Dom JNA, u Dobrovoljačkoj ulici i dr. Koliko je po vašem saznanju u BiH, a koliko u Sarajevu bilo Srba pre rata 1992-1995, a koliko ih je danas? Statistički podaci za BiH po popisu 1991. godine su poznati; područje grada Sarajeva ima 10 opština i 340 naselja, muslimanskih 59, srpskih 105 i 176 mešovitih naselja. Prema pomenutom popisu u Sarajevu je živelo 526.000 stanovnika, Srba 158.000 (30 odsto), Jugoslovena 56.000 (10,6 odsto), Hrvata 35.000 (6,7 odsto), ostalih 18.500 (3,5 odsto), muslimana 258.000 (49,2 odsto). Od nekadašnje ukupne srpske populacije, a to podrazumeva i veliki broj Jugoslovena, procenjene na više od 190.000 lica, danas u muslimanskom delu grada je ostalo oko 10 odsto, uglavnom starijih osoba i meštana iz mešovitih brakova. Izgon Srba iz Sarajeva dogodio se u dva navrata: prvi 1992, a poslednji 1995. godine posle Dejtonskog sporazuma. Brojke potvrđuju da je izvedeno veoma temeljno etničko čišćenje. Ako je Sarajevo bilo u blokadi, onda su bili u blokadi svi delovi grada, bez obzira na to ko je bio na vlasti i imao kontrolu nad nekim kvartom ili delom grada. U okruženju su bile i jedinice Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske u istoj meri koliko i jedinice Prvog korpusa Armije Bosne i Hercegovine. Dužina linija razdvajanja, odnosno granice ili fronta, na unutrašnjem sarajevskom ratištu iznosila je negde oko 250 km.1 Toliko je i područje zloupotrebe civilnih objekata za potrebe muslimanskih oružanih snaga. U Sarajevu su, jasno je, srpski civili munjevito nestajali bez traga, bivali kasapljeni, mučeni, bacani u jame, podrume, uzidani u brda. U isto vreme soldateska Alije Izetbegovića, delom i Tuđmanova vojska, potmulo su koristili za vojne ciljeve protiv Srba isključivo civilne objekte „željno iščekujući“ iznuđenu srpsku odbranu. Trebalo je, dakle, satanizovani Srbe, onaj isti narod koji su usred grada ubijali bez milosti! U razdoblju od 1992. do 1995. godine jedinice, komande i stručne službe Vojske RS otkrile su i registrovale preko pet hiljada civilnih lokacija koje su, povremeno ili trajno, korišćene za potrebe muslimanske vojske. Time su sve te lokacije postale legitimni ciljevi za dejstva srpskih oružanih formacija. U to vreme srpski deo grada je granatiran na stotine puta, a mnoge od tih akcija su izvedene iz pomenutih objekata. Srpska artiljerija je posle granatiranja nekoliko naših naselja, vodovoda, trafostanica i bolnice uzvratnom vatrom dejstvovala, pored ostalih ciljeva, i na komandno mesto Drugog bataljona Druge brdske brigade Prvog korpusa Armije BiH koje se nalazilo u zgradi dečjeg obdaništa „Pčelica“, u ulici Svetozara Markovića, na Koševskom brdu. Obdanište nije u osnovnoj upotrebi i tu nije bilo dece od prvih dana rata. Navešću još nekoliko takvih primera. Komandno mesto Prve motorizovane brigade Armije BiH, znači i legitiman cilj srpskih oružanih snaga, bilo je u zgradi „Bosnalijeka“, u ulici Blagoja Parovića. Komandno mesto Prvog bataljona 102. motorizovane brigade smešteno je u zgradi Osnovne škole „Pavle Goranin“. Komanda Trećeg bataljona Desete motorizovane brigade nalazila se u Osnovnoj školi „Petar Đokić“, a komandno mesto Četvrtog bataljona 104. motorizovane brigade u Domu kulture u Butmiru. Zgrada Zubotehničke srednje škole (Stomatološki fakultet) u ulici Meše Selimovića upotrebljena je za komandno mesto Drugog samostalnog bataljona iz sastava Prvog korpusa. U zgradi bioskopa „Đuro Đaković“ nalazio se jedan od mnogih snajperskih položaja. Operativni centar Prvog korpusa dugo je bio smešten u diskoteci „LSG“ Danila Ozme br. 7, a komanda Druge brdske brigade u školi za strane jezike, Vase Miskina 17. Komanda Devete brdske brigade u osnovnoj školi „Ivan Cankar“. U Stomatološkoj klinici na trećem spratu nalazila su se tri snajperska „gnezda“. U zgradi DIF-a komanda artiljerije Prvog korpusa, centra iz kojeg su planirana i naređivana sva artiljerijska dejstva po srpskom delu grada. Komanda Treće bojne brigada Hrvatskog vijeća obrane (HVO) „Kralj Tvrtko“ nalazila se u nekadašnjoj knjižari „Naprijed“ na Alipašinom polju, a komanda specijalne brigade Ministarstva unutrašnjih poslova BiH izabrala je za smeštaj komande i spavaonice hotela „Beograd“. Hrvatske oružane formacije su takođe imale više svojih punktova raspoređenih po civilnim objektima. Jedan od stacionara nalazio se u Osnovnoj školi „Alija Alijagić“ u ulici Blagoja Parovića, a kod autoperionice „Slon“ u Jovana Cvijića br. 5 nalazio se deo komande Glavnog stožera Hrvatskog vijeća obrane (HVO) za grad Sarajevo. Odred islamskih ratnika „El Fati“ smestio se u Osnovnoj školi „Moris Moco Šalom“ u ulici Nurije Pozderca br. 3. Mediji i bezmalo svi predstavnici tzv. „Međunarodne zajednice“ skoro u horu, panično, javljaju da Srbi artiljerijom gađaju „dečje obdanište”. Njihovo ponašanje bi se moglo razumeti i opravdati da nisu ne samo upoznati sa zloupotrebom dečjeg obdaništa u ratne ciljeve, već su to isto obdanište više put i obilazili. Pili kafu sa muslimanskim bojovnicima i gostili se sedeći u klupicama za decu predškolskog uzrasta. Korišćenje civilnih objekata nije retkost, a ponekad je i iznuđeno u građanskom ratu. Pogotovo u uličnim borbama, kakvih je bilo tokom rata mnogo u Sarajevu. Ali, i u takvim uslovima oružane snage su dužne da štite civile. Bezočnu zloupotrebu stambenih, kulturnih, crkvenih i ostalih civilnih objekata po pravilu čini ona strana koju, s obzirom na druge i više interese, ne zanimaju civilne žrtve. Ti „viši“ interesi za muslimane su bili samostalna i međunarodno priznata, islamska, država Bosna i Hercegovina. Zbog toga su u Sarajevu žrtvovali civile. I ne samo u Sarajevu! Navodite i strane izvore kao nedvosmislen dokaz bestijalnih muslimanskih postupaka i podlih optužbi protiv srpske strane. Takve slučajeve počinilac obično karakteriše kao ratno lukavstvo. Time su se protiv JNA i Srba obilato koristili i Slovenci i Hrvati. Međutim, u Sarajevu je bilo i previše slučajeva takvog „ratnog lukavstva“. Sedamnaestog jula 1992. godine, prilikom posete Daglasa Herda, britanskog ministra inostranih poslova, došlo je do eksplozija minobacačkih projektila ispred zgrade Predsedništva BiH. Zavređuje pažnju opis tog događaja koji je dao tada komandant UNPROFOR-a u BiH, kanadski general Luis Mekenzi. On je to u svojoj knjizi ovako opisao: „Kada je Daglas Herd stigao, bilo je prisutno deset do petnaest pripadnika Teritorijalne odbrane sa svake strane ulaza u zgradu, kao neka vrsta počasne straže. Čim je prošao glavna vrata na ulazu, grupa pripadnika Teritorijalne odbrane sa desne strane ulaza pridružila se svojim kolegama na levoj strani, i svi su krenuli ka zapadnoj strani zgrade i stali u zaklon. Trideset sekundi kasnije, deset minobacačkih projektila je palo odmah prekoputa Predsedništva, i sedam nevinih građana je poginulo ili bilo ozbiljno osakaćeno. Nekoliko već pripremljenih ambulantnih kola i kamerman lokalne televizije jurnuli su s istočne strane zgrade na mesto nesreće, pokupili i snimili poginule i ranjene i odvezli se u pravcu bolnice Kosovo.“ (U pitanju je štamparske greška, budući da je naziv sarajevske bolnice Koševo.)2 To lažno granatiranje sedišta predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine Izetbegovića izvedeno je da bi impresioniralo britanskog ministra inostranih poslova i prikazalo pod kakvim „srpskim terorom i opasnostima“ živi i upravlja državom njihov „miroljubivi“ domaćin Izetbegović. Uz to, prikazana je i „efikasnost“ zdravstvenih radnika i hitne pomoći koji su na mesto eksplozije stigli za samo nekoliko sekundi, kao i „požrtvovani” TV snimatelji i novinari. Ali, ni Izetbegović, ni ostali učesnici ove obmane nisu se uznemiravali što je taj njihov izum prouzrokovao stradanje sedam nedužnih građana Sarajeva. Normalno, za taj gnusni muslimanski postupak i stradanje nedužnih ljudi i pred Daglasom Herdom i pred javnošću optužena je i ovom prilikom ni kriva, ni dužna srpska artiljerija. Posle svega, pitam se, kakvu to godišnjicu blokade u Sarajevu i u ime koga obeležavaju ovde u Beogradu, a Srbi sarajevski masovno proterani, mučeni ili poubijani! Antrfile Cena zaborava! Nismo očekivali da će nas ponovo napasti saradnici okupatora iz vremena Drugog svetskog rata, stvaraoci i podanici Pavelićeve nekadašnje NDH. Ni sada, kao ni tada, a mislimo na 1941, nismo se snašli. Kao da nismo verovali u ono što nam se događalo, posebno u Hrvatskoj i BiH, ali ne treba zanemariti ni zločine nad našim sunarodnicima u Sloveniji ili, pogotovo, na Kosmetu. Postali smo žrtve svojih komšija, školskih drugova, kolega sa posla, iz vojske, sportskih klubova... Oni su svoje države, nekada NDH, a sada Hrvatsku i BiH, stvarali pokoljem Srba. Možda bi u tome trebalo tražiti odgovor !

Више

Sarajevska kapitulacija

Piše Anja Vujević Učešćem na ministarskoj konferenciji „EU-Zapadni Balkan“ Beograd je priznao nezavisnost južne srpske pokrajine, jer je Kosovo u Sarajevu imalo jednak tretman sa ostalim državama učesnicama Sarajevska konferencija „EU – zapadni Balkan“, čiji …

Више

Zločin u Dobrovoljačkoj

Piše Anja Vujević Obeležavanje 18. godišnjice od stradanja vojnika JNA u Dobrovoljačkoj, u senci usvajanja Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije i potpisivanja Istanbulske deklaracije, snažan je alarmi koji upozorava na stranputicu kojom strmoglavo jure …

Више