СТАТИСТИКА НИЈЕ „МИШЉЕЊЕ“

СПЕКТАКУЛАРНИ ТРИЈУМФ У СОРОШ РЕЖИЈИ

„Марш против зидова“, одлично организовани масовни улични спектакл, био је заиста и велико изненађење, с обзиром на то да је италијанска левица овога пута први пут успела да окупи све своје симпатизере, па чак и директне жртве нових глобалних времена – незапослену сиротињу, осиромашене пензионере и млади прекаријат који у данашњој Италији преживљава од данас до сутра

Према подацима ИСТАТ-а (Италијански институт за статистику) у 2016. се преко уходане мреже кријумчара са либијских обала у сицилијанским лукама искрцало око 200.000 миграната. Нажалост, прогнозе за 2017. још су алармантније јер је само у прва четири месеца пристигло 44.000 нових избеглица. Или 33 посто више него у истом периоду прошле године, за разлику од осталих ЕУ земаља, које су, судећи по подацима, очигледно одустале од саосећајности са „жртвама рата – забележен је драстичан пад прилива нових миграната од чак 84 одсто.

У Италију стижу углавном мушкарци, муслимани из Западне Африке, Бангладеша и Пакистана где се тренутно не воде ратови, тако да већина не испуњава ни минималне услове за добијање политичког азила. Прихватни центри су пред колапсом и упркос бројним италијанским апелима да и остале чланице ЕУ поштују бриселски договор о мигрантским квотама, већина земаља је после почетног ентузијазма и лошег искуства са интеграцијом „нових становника“ почела да блиндира границе и полицијским кордонима, а често чак и војском, растерује нове мигранте и без милости депортује све за које је утврђено да нису жртве ратног вихора већ само гладна сиротиња жељна бољег живота.

[restrict]

Да егзодус библијских размера из Африке и Азије представља искључиво италијански проблем од ког Европа све више окреће главу, сведочи и званични податак да је Брисел у прошлој години за збрињавање миграната издвојио само 90 милиона, за разлику од Италије која је у ту сврху потрошила 4,5 милијарде евра. Брисел је тако и највећим евроентузијастима доказао да је толико медијски слављена европска солидарност у пракси само мртво слово на папиру. 

А да је Италија препуштена сама себи и да је крајње време да се Европа уозбиљи, упозорио је и Луиђи ди Мајо, млади потпредседник италијанског Парламента из редова опозиционог Покрета пет звездица, који је недавно у Бриселу одржао конференцију за новинаре и том приликом нагласио да због свакодневног прилива хиљада миграната у Италији влада право ванредно стање за које су добрим делом „заслужни“ хуманитарци из НВО сектора и њихов такси сервис који саобраћа на релацији Либија–Италија и постаје озбиљан проблем за италијанску државну сигурност. Ди Мајо је запретио да ниједан „хуманитарни брод“ више неће пристати у италијанске луке уколико господа из НВО и даље буде спречавала да италијанска полиција идентификује мигранте приликом искрцавања и наставила да крије ко их и зашто финансира. „Молим Европу да нам помогне! У противном, ако будемо остављени на цедилу да се сами боримо са проблемом инвазије на Италију, депортоваћемо све мигранте, затворити границе и престати да уплаћујемо у заједничку европску касу сваке године 16 милијарди евра.“ А да се нешто чудно дешава на уходаној мигрантској транспортној тури из Либије ка Сицилији први је указао „Фајненшел тајмс“ који у тексту од 15. децембра 2016. објављује вест да су бројне НВО које финансира Џорџ Сорош у директном контакту са либијским кријумчарима миграната. Додатно уље на ватру додао је први човек Фронтекса (Европске агенције за сигурност граница) Фабрис Лежери, који је затражио ревизију комплетног плана спасавања миграната и директно оптужио десетак НВО да одбијају сарадњу са званичним органима који желе да стану на пут криминалним бандама кријумчара миграната из простог разлога што су са њима у дослуху и на заједничком задатку. Прозване НВО и бројна удружења за људска права одговарају срцепарајућим причама о спасеним мајкама и бебама из побеснелих таласа олујног Медитерана које државни медији пласирају у ударним терминима и на првим страницама новина уз коментаре „експерата“ да само помрачени десничарски умови могу да ове свете људе на племенитом задатку оптужују за мутне радње и шуровање са криминалцима.

 

ШТА КАЖЕ ИСТРАГА А један од дрзника који се усудио да се позабави активностима и финансијерима „хуманитарне флоте капетана Сороша“ је јавни тужилац из Катаније Кармело Зукаро, који је још у фебруару од италијанског Министарства унутрашњих послова затражио одобрење и новчана средства за покретање званичне истраге о активностима неколицине НВО и, цитирајући досије Фронтекса, нагласио да сумња да су оне у директној вези са либијским кријумчарима. Зукаро већ месецима чека одговор од компетентног министарства, иако је познато да процедура обично траје неколико дана. Тврди да за своје сумње има и доказе – сведочења очевидаца да се „хуманитарна спасавања“ дешавају искључиво у либијским водама и стога поставља логично питање: „Ако су њихове акције хуманитарне и легалне, зашто та хуманитарна флота плови тајно, углавном са угашеним радарима, и упорно избегава контакте са Фронтексом и Италијанском обалском стражом?“ Постоје и докази да су кријумчари у свакодневној телефонској вези са овим „хуманитарцима“, који крстаре у граничним либијско-италијанским водама чекајући на позив чим прастари гумени чамци са новим „товаром робља“ исплове из либијских лука тако да на време стигну да га преузму и испоруче у Италију.

Међутим, из Рима уместо званичног благослова отпочиње оркестрирана медијска хајка на Зукара са уобичајеним репертоаром оптужби за расизам, фашизам и непрофесионално понашање недостојно јавног тужиоца који „по налогу десничара диже панику и буни народ иако нема ниједног валидног доказа за своје сомнабулистичке тврдње“. У његову одбрану стаје цео италијански опозициони блок на челу са лидерима Покрета пет звездица који упозорава да Италијани неће допустити диктатуру владајућих левичара што покушавају да ућуткају Зукара и онемогуће га да разоткрије све мутне радње којима се годинама плански уништава Италија. На друштвеним мрежама избија прави вербални рат „мондијалиста“ и „традиционалиста“, док Зукаро упорно понавља да је његов једини грех што је указао на феномен чије последице могу да буду погубне за Италију и по ко зна који пут захтева да министар унутрашњих послова што пре донесе одлуку о званичном покретању истраге.

ЧУДНА КОИНЦИДЕНЦИЈА Тужилац Зукаро је 3. маја пред специјалном комисијом за одбрану италијанског Сената пуна три сата детаљно испитиван и том приликом усудио се да упозори: „Солидарност је врло племенита ствар, али проблем је у томе што постоје особе чији интереси нису искључиво филантропски. Моје је право да сумњам да неко ко финансира ове НВО има и неке своје скривене интересе да систематски и организовано доводи сву ту афричку сиротињу у Италију. Мој задатак је да укажем да та могућност постоји и да нам је потребна детаљна истрага како би се или одагнале сумње или пак означили кривци и против њих предузеле одговарајуће мере. Овде је у игри будућност и интерес Италије!“

Занимљиво је да се истога дана у Риму појавио Џорџ Сорош и хитно се састао са италијанским премијером Паолом Ђентилонијем са којим се, по штурим агенцијским вестима које су пренели водећи италијански медији, задржао у дужем пријатељском разговору. С обзиром на то да се Сорош и Ђентилони нису приватно срели у неком римском ресторану, већ да је „пријатељски разговор“ вођен у строгој тајности у премијерском кабинету Палате Киђи, италијанска јавност је с правом огорчена што је остала ускраћена за информацију о чему су том приликом тачно разговарали. Лучо Малан, сенатор Берлусконијеве Форца Италије, одмах је затражио званично објашњење зашто је Ђентилони хитно примио контроверзног мултимилијардера Сороша и подсетио јавност да је овај опскурни човек већ једном економски ојадио Италију када је због његових берзанских играрија 1992. у једном дану „изгорело“ 40.000 милијарди лира валутних резерви и национална валута преко ноћи девалвирана за 30 процената. „Поменути господин је овај евидентни доказ сопствене похлепе без граница тада, без имало стида и срама, оправдао као легитимну финансијску операцију. Сада се представља као велики хуманиста и филантроп и опет нас уништава: подржава масовну миграцију из Африке у Италију, финансира промоцију ЛГБТ културе и то чак и у основним школама и обдаништима, залаже се за либерализацију дрога! Ово је опасан човек и било би интересантно да сазнамо разлог ове изненадне посете, а поготово о чему је наш премијер са њим разговарао. Посебно што је састанак био тајан и имајући у виду да није издато никакво званично саопштење.“

На сајту италијанске владе не постоји ни реч о овом састанку, премијер Ђентилони и даље мудро ћути и категорично одбија да коментарише разлоге Сорошеве изненадне посете. Детаљ да је одбијен захтев јавног тужиоца Зукара да му се омогући прикупљање доказа кроз праћење свих телефонских разговора НВО флоте која и даље слободно вршља по Сицилији, и присуство полиције при идентификацији миграната, само додатно подгрева сумње да је Сорош дојурио у Рим како би премијеру Ђентилонију ставио до знања да „под хитно треба да ућутка радозналог јавног тужиоца“.

 

СВИ СМО МИ МИГРАНТИ Да поменуте сумње нису потпуно неосноване, сведочи и „Чудо у Милану“, како многи називају спектакуларни „Марш против зидова“, који је уз невероватну медијску помпу одржан у Милану 20. маја. На овом „чуду“ је око 100.000 грађана исказало своју солидарност са мигрантима у Италији, али и са стотинама хиљада оних који чекају да из Либије крену на пут у бољи живот ка Италији. Непрегледна колона, коју су предводили милански градоначелник Ђузепе Сала, бивша европска комесарка за људска права Ема Бонино, председник Сената Пиетро Грасо и многобројне ВИП особе италијанског политичког и културног радикал шик крема, носила је транспаренте са јасним порукама добродошлице мигрантима и уз звуке заглушујуће музике Мајкла Џексона и групе Аба играла и певала узвикујући до изнемоглости: „Доле границе! У Италији нико није странац! Стоп расизму! Refugees Welcome to Italy!“

Овај одлично организовани масовни улични спектакл био је заиста и велико изненађење, с обзиром на то да је италијанска левица овога пута први пут успела да окупи све своје симпатизере. Па чак и директне жртве нових глобалних времена – незапослену сиротињу, осиромашене пензионере и млади прекаријат који у данашњој Италији преживљава од данас до сутра. Сви су поносно заогрнути  у златно-сребрне имитације термичких покривача који се при спасавању деле мигрантима еуфорично скандирали: „Сви смо ми мигранти.“

Током шест километара дуге шетње по централним миланским улицама, аутор овог текста покушао је да сазна од учесника „Марша“ зашто подржавају масовни прилив нових избеглица када је општепознато да новца нема и да су постојећи капацитети за прихват пред експлозијом. После сумњичавих погледа, следио је увек идентични и прекорни одговор: „Зато што тако треба! И зато што ми нисмо расисти и фашисти.“

Ово је уједно и потврда депримирајуће тврдње да не постоје аргументи којима би се из глава изманипулисаних политички коректних фанатика избило челично уверење, односно воља да за туђи циљ иду до краја; свим средствима, без принципа и без размишљања. И да се тако несвесно само примитивно сврставају на једну страну и то без поговора, па чак и против сопствених и конкретних интереса.

Занимљиво је да се нико од њих није запитао зашто се „елита“ која је организовала „Марш против зидова“ својевремено побунила када је одлучено да се и у елитном тосканском летовалишту Капалбио, где већина њих поседује велелепне летњиковце, сместити 50 миграната. „Мазо Нотариани, један од промотора миланског спектакла солидарности са мигрантима, за „Печат“ понавља левичарску мантру да „не треба подизати зидове нетолеранције, расизма и страха“, али на конкретно питање зашто је радикал шик Капалбио подигао зидове за мигранте кратко одговара: „То је сасвим друга и компликована прича. Ви сте очигледно нека десничарка?“        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *