Шта се ваља иза брда?

Пише Стефан Каргановић

Убедљив пораз пете колоне, у организованом политичком облику, на недавним изборима, руководству Републике Српске сада пружа јединствену и краткотрајну шансу да политички пејзаж реконфигурира у своју корист, на асиметричан начин, што би Републику знатно учврстило наспрам (тренутно посусталог) јуриша упорног противника

Пропаст пете колоне је добра вест за Републику Српску. „Обојена револуција“, која је пред изборе 2014. године почела с праском, издахнула је тихо на недавно одржаним локалним изборима. Луткари из страних обавештајних служби својим марионетама нерадо пружају другу шансу, а трећу – готово никада. Зато превратничке перјанице, Младен Босић и Драган Чавић, сада иду у старо гвожђе.

[restrict]

ЗАБРИЊАВАЈУЋА СТРАНА ПОБЕДЕ Mеђутим, јавну смрт „обојене револуције“ на улицама Бањалуке не би требало посматрати без ограда, као безусловно добру вест. У специфичним условима под којима се то догодило, и имајући у виду менталитет „преживелих победника“, овај успех има и парадоксално забрињавајућу страну. То је зато што победа, која углавном није извојевана сопственим снагама и умећем него (највећим делом) стицајем околности, неретко није правилно валоризована. Из победа такве врсте – тачније, стицања ефемерне тактичке предности у односу на противника – најчешће се не извлаче реални закључци.
Најмање реалан, али уједно и највероватнији закључак који ће компетентни чиниоци у Републици Српској извући из успешних тактичких епизода 25. септембра (референдум) и 2. октобра (избори) јесте то да је бура прошла. Тешко да има ишта даље од стварности.
Али уколико заиста буде дошло до таквог површног и погрешног читања знакова поред пута, следећи пут када се усковитла вихор, а тада ће доћи још силнији и из потпуно неочекиваног правца, епизодне тактичке добити срушиће се као куле од карата, а неспремна Република Српска наћи ће се у још тежем положају него што је доскоро била. Зато не би било згорег изнети неколико кључних и потенцијално отрежњујућих чињеница.

СПРЖЕНА ЗЕМЉА Прво, противник (реч је, наравно, о западној коалицији која вуче конце а не о њеним лоше кадрираним домаћим марионетама) увек има резервни план. Он природно преферира остварење плана А – смена режима путем привидно популарне уличне масовне акције, иза чега би уследио радикални политички заокрет и пацификација РС под новоинсталираним марионетама – али у случају да омане нема ништа ни против тога да се реализује план Б или чак Ц. Ако би му се и ту успешно парирало, он има још једног, најјачег кеца у рукаву: одговара му и да се сасвим повуче, али након што за собом остави „спржену земљу“, уништену испровоцираним унутрашњим сукобом по матрици 1992–1995. Оно што се не може интегрисати у систем, може бити збрисано тако да више није од користи никоме другом. За жртву – у овом случају већ довољно исцрпљену и у приличној мери већ дезоријентисану Републику Српску – та најсуровија варијанта нестанка још је непривлачнија од оних које су јој предвиђене у варијантама А, Б и Ц.
Радикална несразмера у односу снага иде суштински у прилог противнику. Тактичка и оперативна гипкост, наспрам концептуалне незрелости и источњачког јавашлука нациљаних жртава (да, реч овде није о Федерацији него о Републици Српској), омогућавају му додатну, огромну предност. У недостатку способности за стратешко планирање, остаје неупотребљен чак и најбољи адут слабијег супарника – асиметрична одбрана.
Ако опстанак и безбедност Републике зависи од руске авијације, која ће – по тврдњама неодговорних фантаста, а највероватније убачених дезинформатора – по потреби за пола сата долетети да је одбрани, у том случају заиста је „готова“, као својевремено држава на челу са Слободаном Милошевићем.
Из неког разлога, српски успеси и победе, уместо радости, код реалних посматрача пре изазивају стрепњу него опуштеност и славодобитну раскалашност што готово неминовно прате сваки успех.

ШЕСТА КОЛОНА Друго, с напада на институције, што је обележавало фазу из 2014. године, сада се прелази на напад кроз институције. Има ли икога у Републици Српској ко то примећује или је довољно одговоран и храбар да то јавно каже?
Пета колона је покушала да одради свој задатак, али ни после два покушаја не може се похвалити видљивим резултатима. Сада је ред да главну улогу преузме неупоредиво опаснија формација, шеста колона, распоређена на најосетљивијим положајима, властима уз скуте, да другим средствима настави недовршени посао петоколонаша.
Државе много озбиљније од Републике Српске пробушене су као швајцарски сир страним агентурама. Довољно је напоменути да Република Српска уопште нема своје аутохтоне обавештајне и контраобавештајне службе које делују изван оквира неубедљиво структуриране „сарадње“ с колегама из аналогних установа противника, или његових регионалних сателита, чијим дејствима на терену би наводно требало да се супротставе. Сличност с унутрашњом конфигурацијом на најосетљивијим тачкама Милошевићевог режима у његовој последњој фази није случајна у највећем могућем степену. Они који су пре две године покушавали да изнајмљеним уличним руљама на јуриш заузму опседнуту тврђаву, сада у свом џепу а друге стране бедема имају изнајмљене стражаре, који ће им капије широм отворити када за то добију сигнал.

ДЕКАПИТАЦИЈА НЕПОКОРНОГ РЕЖИМА Треће, две године после турбулентног и замало успешног преврата, основни проблеми у конфигурацији власти остају нерешени, пре свега прелазак с личног на институционализовани систем управљања. То је Ахилова пета режима. Противник има разрађену доктрину „декапитације“ или обезглављења непокорних политичких система. Како би председници Торихос, Ролдос и Гадафи – да су живи – могли да потврде, тај радикални метод уклањања персонализованих препрека примењује се не само у преносном, књижевном већ пречесто и у буквалном смислу.
Када је проблем сведен на идиосинкразије једнога човека, иза кога нема стабилних и организованих снага одакле би се одмах појавила адекватна замена, чиме би без претераних трзавица политички континуитет био обезбеђен и атентат обесмишљен, „одсецање главе“ може да делује као врло привлачна опција.
Председник Додик је с правом забринут због могућег укључења у игру „снајпериста“, али требало би да води још више рачуна о безбедности хангара где су паркиране његове летелице.
Четврто, у наредном периоду изнуривање система тактиком „роја“ биће интензивно примењивано. Изазови, углавном наменски импровизовани, од баналних до стварно егзистенцијалних, низаће се до бесконачности, све са циљем да се проузрокује колапс система услед недостатка ресурса да правилно процени приоритете или да на све одреагује истовремено. У контексту класичне уличне „обојене револуције“, тактика роја односи се на одвлачење пажње и развлачење оперативних ресурса снага реда безбројним ситним и крупним нападима и провокацијама, из разних и често најмање очекиваних праваца. Пренесена у фазу хибридног рата, какав се сада води против Републике Српске, та матрица подразумева безброј напада, али не више на нивоу уличне руље него институција, домаћих и међународних, које увезано делују против Републике како би је ликвидирале.
Руководство Републике Српске направиће фаталну грешку уколико, наспрам овог озбиљног изазова, њен једини одговор буде указивање на демократски легитимитет, позивајући се на резултате референдума и недавних избора, и сличне ситнице. То је аргуменат који на противничку страну најмање делује осим што изазива неконтролисани смех. Легитимитет никада не ремети њихове планове, и не утиче на њихову политичку рачуницу, а најмање их импресионира пошто је то нешто што ни они сами немају.

ИЗАЗИВАЊЕ НАСИЉА Пето, Република Српска, као и Босна и Херцеговина у целини, мора бити спремна за индуковање растуће унутрашње поларизације као предуслова за успостављање климе повољне за изазивање оружаних сукоба онаквог обима како се процени да би послужило сврси. За сада, услови за оптималну варијанту сукоба – Срби на Србе – изгледа да нису успешно створени. Али то не искључује покушаје изазивања разних облика насиља међу верским заједницама, с потенцијалом да ескалирају по потреби, или да се одржавају на одговарајућем нивоу да послуже као трајна сметња нормализацији односа и конструктивној сарадњи међу отуђеним сегментима домаћег становништва.
Унутар Републике Српске, свако кретање у правцу поларизације друштва у принципу представља негативну и веома опасну појаву која по својој суштини отвара простор за манипулативно мешање страног фактора. Убедљив пораз пете колоне, у организованом политичком облику, на недавним изборима, руководству Републике Српске сада пружа јединствену и краткотрајну шансу да политички пејзаж реконфигурира у своју корист, на асиметричан начин, што би Републику знатно учврстило наспрам тренутно посусталог јуриша упорног противника који не зна за одустајање.
Председнику Додику сада се нуди непоновљива и краткотрајна прилика да себе и своју улогу радикално редефинише, to reinvent himself како би се рекло на језику његових зломислитеља, и да их матира тако што ће се од пуког страначког вође преобразити у етнарха, попут некада архиепископа Макариоса на Кипру, али без митре. Он је и до сада имао неколико згодних прилика да се преображен попне на гору Тавор, и да одатле учини многе корисне ствари за своју Републику, али процес политичког сазревања код њега очигледно је каскао знатно иза развоја догађаја.
Ако и овом приликом пропусти шансу која му се пружа да направи тај квалитативни скок на вишу моралну и политичку раван, одакле ће деловати искључиво као обједињавајући уместо, као досад, већински али ипак поларизујући фактор, и Република Српска и он у наредном периоду претрпеће огромну штету.

[/restrict]