ШТА СЕ ТО КУВА У ТУРСКОЈ

НАСТАВАК ПРЕСТРОЈАВАЊА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Од изјаве да Алеп и Мосул припадају Турској, преко упозорења Багдада и Дамаска Анкари да се не усуђује да војно интервенише на њиховим територијама до упозорења Вашингтона својим дипломатама да буду обазриви у Турској и склоне своје породице – све говори да се на Блиском истоку поново спрема нешто у чему ће Турска имати централну улогу

Последњих недеља Турска као да је била изостављена из вихора на Блиском истоку. После неуспелог државног удара јула ове године и помирења председника Реџепа Тајипа Ердогана са Владимиром Путином као да је завладала потпуна тишина. Чак је и турска војна операција „Штит на Еуфрату“ прошла готово незапажено. Фокус је био на краху примирја у Сирији, борбама за Алеп и, од скорије, за Мосул. А онда се у само неколико дана десио читав низ догађаја који појединачно узети не делују опасно, али када се повежу и ставе у контекст, лако се види шира слика која не најављује баш добро. Низали су се скоро као ономад када се за свега 48 сати Анкара измирила с Москвом и Тел Авивом, а истанбулски аеродром био жртва крвавог терористичког напада. 

[restrict]

ПЛЕС С РУСИЈОМ И ИРАНОМ После државног удара и помирења с Русијом убрзано су отоплили и односи Анкаре с Техераном. У овом троуглу размењиване су посете, потписивани споразуми, договаране координиране акције у вези и са Сиријом и Ираком. Онда је уследило изненадно заоштравање. Готово истовремено, Ердоган је, мимо сваког дипломатског и међународног бонтона, изјавио да Алеп и Мосул у ствари припадају Турској и да би требало да јој буду враћени. Истина, он је у сличном контексту поменуо и грчка острва у Егејском мору и потребу ревизије Споразума из Лозане из 1923, али је та изјава, због ситуације, добила знатно мању важност и публицитет у светској јавности. Егејска острва су, макар за сада, сигурна у грчким рукама, док је судбина Алепа и Мосула далеко неодређенија. Потом су стигле и информације о гомилању турских снага на граници с Ираком и упозорење Багдада да ће „раставити“ Турску уколико изврши инвазију. Војни извори из Анкаре навели су да је у граду Силопи на граници с Ираком размештено тридесетак тенкова и артиљерија, што је, према речима министра одбране Фикрија Исика, мера у складу са припремама Турске за „важан развој ситуације у региону“. „Турска се спрема унапред за свако могуће дешавање“, изјавио је он. Ирачки премијер Мајдер ел Абади упозорио је потом Анкару да не изазива сукоб с Багдадом. „Инвазија на Ирак водила би до растављања Турске, а ми не желимо сукоб с Турском… Али ако до сукоба дође, ми смо спремни, (Турску) ћемо сматрати непријатељем и тако ћемо се и опходити према њој“, рекао је он, заборављајући да поред ових снага, Турска званично у Ираку има око 25 тенкова, 150 војника и око 2.000 „војних саветника“ стационираних у Башики, недалеко од Мосула. Багдад је раније због овога протестовао и захтевао повлачење, јер се ради о кршењу ирачког суверенитета, али без икаквог резултата. Што се Сирије тиче, и Москва и Дамаск упозорили су Ердогана да обустави кршење сиријског ваздушног простора или ће се суочити са „отпором“ не прецизирајући шта тај отпор тачно подразумева и да ли ће га спроводити противваздушни системи под контролом сиријске, или они под контролом руске армије. Као и у случају Ирака и претњи Багдада, и у Сирији су турски ваздушни удари на курдске положаје настављени без икаквог противудара. О чему се овде заправо ради? Укратко о једној врсти танга у троје (Русија, Турска, Иран) или петоро (претходни трио плус Багдад и Дамаск), како хоћете, у којем све има неки потконтекст и дубљу причу.
Речи и намере нису исто што и дела. Док су сви јаки на речима, њихова дела показују нешто сасвим друго. Ердоганове иредентистичке изјаве дате су за домаћу јавност и за учвршћивање његове позиције на домаћем терену после покушаја државног удара и нико их на међународном плану не може узимати за озбиљно, јер је то очито залогај толико велик да га ни Ердоган ни његова неоосманска Турска не би могли сварити. С друге стране, не само да после упозорења шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова Турској да не шаље авионе на простор Сирије (21. октобар) ништа конкретно није предузето него су повучени кораци на зближавању и појачавању сарадње Москве и Анкаре у дејствима у Сирији, што најочигледније демонстрира Путинова одлука да дозволи Турској да се придружи заједничком обавештајном штабу Русије, Сирије, Ирака и Ирана (24. октобар). Поред руских реакција, чудно је и понашање Ирана, прве земље која је пружила готово безрезервну подршку Дамаску у борби против терориста с турским „леђима“ и која је изгубила стотине војника убијених руком или оружјем из Турске или преко ове земље. Техеран је исто тако међу првима подржао „турску демократију“ током државног удара и шеф дипломатије Џавад Зариф је од тада био у више званичних посета на високом нивоу у Анкари. Једини логичан одговор којим би се могло објаснити овакво чудно понашање је велика геополитичка игра у којој и Москва и Техеран желе да искористе јаз створен после државног удара између Анкаре и Вашингтона и заокрет Турске од атлантизма ка евроазијству. Треба подсетити и да, упркос свим трвењима и јавним прозивкама, Анкара, Дамаск и Багдад имају један веома важан заједнички именитељ – проблем курдског сепаратизма. Иако и Дамаск и Багдад и Анкара тренутно (не)вољно сарађују са разним курдским милицијама у борби против терориста Исламске државе, јасно је да ће питање независне курдске државе доћи на дневни ред чим терористи буду поражени. Ово је отворено најавио и шеф Курдистанске регионалне владе у Ираку Нечерван Барзани, који је у релативно добрим односима с Ердоганом, рекавши да ће, чим Мосул буде ослобођен, тражити да се разговара о курдској независности. Да ли је онда реално очекивати да ће Багдад ући у сукоб с Анкаром због њене интервенције против Курда који желе независност и у односу на Багдад? Или да ће Дамаск, чије су се регуларне снаге већ сукобљавале с курдским милицијама, учинити нешто слично? Не. Њихов је интерес исти – угушити било какву идеју о стварању независне државе Курда који тренутно уживају пуну америчку подршку.

АМЕРИЧКИ ФАКТОР Док је Анкара плесала овај танго с Москвом и Техераном, амерички Стејт департмент издао је наредбу свом дипломатском особљу конзулата у Истанбулу да чланове породице врати у матичну државу, јер је процењено да је останак небезбедан. Ова наредба може имати само врло претећу позадину. „Стејт департмент донео је ову одлуку на основу безбедносних информација које указују да екстремистичке групе настављају с агресивним напорима да нападну америчке грађане у деловима Истанбула у којим живе или које посећују“, наводи се у саопштењу Вашингтона и додаје да се „ово наређење односи само на особље америчког конзулата у Истанбулу, а не на друга америчка дипломатска представништва у Турској“. И пре него што је ова наредба објављена (30. октобра) познати новинар и аналитичар блискоисточних околности Израел Шамир написао је текст (29. октобра) о својим утисцима по повратку са путовања по Турској, где је имао читав низ састанака са турским министрима, посланицима и уредницима великих медија, у којем наводи да је „изгледно да је америчка администрација још одавно одлучила да одбаци самовољног Ердогана и уместо њега постави гуленисту Ахмета Давутоглуа“. Подсећајући да водећи амерички неоконзервативни стручњак за Турску Мајкл Рубин већ дуже време тражи Ердоганову главу, да је марта 2016. позивао на државни удар, у августу оценио да је Ердоган сам крив за пуч, и сада поново у октобру предвидео нови државни удар, Шамир пише да би се то могло очекивати врло ускоро. „Нови државни удар се очекује 10. новембра, или неки дан око тог датума, и почеће убиством Ердогана“, наводи Шамир позивајући се на своје разговоре у турској престоници.
До сукоба Ердогана с Вашингтоном дошло је у највећој мери због односа једних и других према Курдима, пре свега сиријским. Док председник Турске жели да очува целовитост своје земље, САД, све је извесније, желе озбиљно прекомпоновање на Блиском истоку које би подразумевало сакаћење Турске, Ирака и Сирије и стварање независног Курдистана. Јаз се само повећао после неуспелог државног удара када је Ердоган, за сада се чини, постао свестан да му партнерство с Русијом и пријатељство с Путином једини гарантују не само останак у политичком животу него у животу уопште. Ердоган је свестан да док Вашингтон жели да наметне своје виђење будућности Турске, Русија нимало не мари за турску унутрашњу политику, као што не мари за унутрашња политичка питања било које друге земље. Сада, у Сирији и Ираку, Ердоган делује потпуно супротно од воље Вашингтона, а у складу са интересима и ове две ратом уништене земље, и Русије и Ирана. За Русију, Ердоган је значајан партнер и они га пуштају, као и остале Турке, да одлучује да ли ће имати парламентарни или председнички систем, да ли ће жене носити мараму, или не, док су Американци под Бараком Обамом желели и да одређују животне смернице Турцима, као и већини других народа, намећући, на пример, истополне бракове. У случају да на председничким изборима победи Хилари Клинтон, овакав тренд би се највероватније само појачао.
Шамир упозорава да се Турска тренутно налази на танкој линији између стабилности и опасности да се претвори у нову Украјину, или Сирију. „Проблем је што у Турској нема много значајних лидера спремних да се успротиве Вашингтону. Кемалистичка опозиција и гуленистичке снаге радије у мањој или већој мери прихватају америчке смернице. Уколико Ердоган изгуби у борби за моћ, Турска би могла да потоне у грађански рат између Турака и Курда, између различитих муслиманских покрета и кемалиста… То је и био циљ јулског пуча, рекао ми је републикански посланик Али Мустафа Балбај“, наводи Шамир. Ако се сетимо да су у јулу најжешће борбе између пучиста и лојалиста вођене управо у Истанбулу, а не у Анкари, и да је само на мосту у овом граду живот изгубило више од половине свеукупних жртава, онда нам је можда јасније зашто је Стејт департмент одлучио да евакуише породице дипломата само из Истанбула. Објашњење да је то због терористичких напада не пије баш воду, јер је њих било у Истамбулу, као и у скоро свим другим већим градовима Турске, укључујући и Анкару.

[restrict]