Сребреница са дводеценијског растојања – Подвала није одржива

Пише Стефан Каргановић

Један од главних психолошких циљева сребреничке операције није да убеди Анџелину Џоли, него да морално сломи Србе. Са тог становишта, мисија није успела

Можда још није време за подвлачење црте испод Сребренице и коначно свођење рачуна. Али на деветнаестогодишњем временском растојању од догађаја у јулу 1995. могуће је сугерисати бар два основна закључка. За њих је све мање изгледа да ће икада бити оповргнути.

ЗЈАПЕЋЕ РУПЕ У КОНСТРУКЦИЈИ Први закључак гласи да је службена сребреничка прича релативно успешно обавила свој главни пропагандни задатак и да ће још неко време послужити својим творцима као извор политичке користи. Међутим, посматрано из дугорочног угла, њени ефекти опадају и већ је приметно да у историју неће ући у првобитном облику. То не значи да јој је понестао потенцијал да нанесе знатну моралну, политичку, па чак и материјалну штету српским интересима и о томе треба безусловно водити рачуна. Ипак, пукотине у конструкцији убрзано прерастају у зјапеће рупе и као последица интензивних критичких истраживања темељи се осипају. Томе треба неизоставно додати замор који, нарочито код стране публике, прераста у одбојност према агресивној и све мање убедљивој промотивној кампањи са циљем трајног наметања шаблонских фраза о 8 000 „мушкараца и дечака“ и „геноциду.“

Друга констатација која би се такође могла извести је следећа. Помоћу службене сребреничке приче, главни стратешки циљ ове вишеслојне и (како колегиница Ана Филимонова у свом прилогу правилно наводи) обавештајно-психолошке операције није постигнут: српски народ у целини остао је неимпресиониран основном пропагандном поруком. Мада би се о успеху кампање „преумљења“ на другим пољима дало расправљати, критична маса Срба и даље непоколебљиво одбија да скрушено поунутрашњи самоосуђујућу пресуду када је у питању сребренички „геноцид“. Срби упорно одбацују наметнуту кривицу за злочин са којим немају никакве везе. Ово је врло битно. Један од главних психолошких циљева сребреничке операције није да убеди Анџелину Џоли, него да морално сломи Србе. Са тог становишта, мисија није успела а са протоком времена успех је све мање вероватан.

Основни разлози за урушавање службеног наратива су превасходно емпиричке природе, што изнова потврђује изузетан значај упорног истраживања ове намерно замршене теме. Под критичком лупом, испоставило се да ниједна од популарних теза везано за Сребреницу није одржива. На пример, у пробоју 28. дивизије Армије БиХ, у легитимним борбеним дејствима, погинуо је вишеструко већи број људи него што је било стрељано. Поред тога, како је убедљиво показао не само пук. Ратко Шкрбић у својој професионално беспрекорној студији „Сребреничка подвала“ већ и други који су се тиме бавили, укупан збир људских губитака од свих узрока знатно је испод пропагандно сакрализованог броја од 8 000. Пажљива анализа форензичких података које су од 1996. до 2001. прикупили стручњаци Хашког тужилаштва – а они су имали искључиви доступ местима где су се обављале ексхумације – открива чињеницу да се у масовним гробницама за које постоје мање-више прописни обдукциони извештаји налази највише око 1 920 појединаца, али са врло различитим обрасцима рањавања. У већини не оне врсте која би била конзистентна са погубљењем.

УВОЂЕЊЕ У ИГРУ ДНК Накнадни покушај увођења у игру ДНК технологије, у настојању да се високом и неразумљивом науком опсени простота, такође је неславно пропао. Томас Парсонс, руководилац херметички затворене лабораторије у Тузли која се овим послом бави и чијег директора од оснивања 1997. године неком згодом поставља Стејт департман, био је принуђен под унакрсним испитивањем у Хагу да призна да ДНК упаривање не може да одреди време, место и начин смрти. Другим речима, да је бескорисно за сврху у коју Хашко тужилаштво покушава да га користи, а то је да наводним идентификацијама „жртава геноцида“ намакне њихов број. Зато није чудо што је Тужилаштво, уз пуну сарадњу и подршку Претресног већа, категорички одбило да оптуженима Караџићу и Младићу у некој од многобројних независних ДНК лабораторија у Европи омогући оно што би у сваком кривичном процесу било сасвим нормално, а то је провера ДНК доказа који се користе против њих. Уместо тога, Тужилаштво и Веће једногласно и одлучно инсистирају да се резултати које је доставила лабораторијска испостава Стејт департмана из Тузле имају уважавати без провере и на реч.

[restrictedarea]

Овоме свакако треба додати и став, практично без преседана, бар када су у питању наводне чињенице које треба да су јасно и непобитно утврђене у пресудама најугледнијих правосудних установа, као што је „геноцид“ у Сребреници. То је дозвола за примену репресије, било инструментима кривичног закона, или још перфиднијим механизмима политичке коректности, према сваком ко критички разматра догматски октроисани опис сребреничких догађаја у јулу 1995. Само по себи, то је спектакуларно признање да цела конструкција почива на стакленим ногама, и то крајње ломљивим.

Ако оставимо по страни расправу о броју и судбини погубљених, што је детаљ који у моралном смислу Сарајево и „међународну заједницу“ најмање занима, и фокусирамо се на политички једино значајан део приче, а то је теза о геноциду, ту ствари катастрофално лоше стоје. Као што је на другом месту колега Џорџ Памфри исправно напоменуо, да би се постигао симулакрум усклађености са једино меродавном „Конвенцијом У. Н. о геноциду“ од 1948. године, Хашки трибунал је прибегао трику. Статут Трибунала наизглед текстуално преузима Конвенцију и тиме потхрањује илузију да је користи као свој нормативни компас. Међутим, Трибунал у пракси не суди по Конвенцији као интегралном правном акту, него по свом ad hoc Статуту, задржавајући тиме право да самовољно импровизује тумачење и примену у складу са сопственим нахођењем и политичким задацима. То је једини начин како је могла настати гротескна анализа Већа у предмету Крстић, којом се, без обзира на чињеничну неутемељеност, политички предодређени закључак лојално потврђује. Овај предмет је, не заборавимо, праобразац низа потоњих корумпираних сребреничких суђења и пресуда.

Што се тиче друге темељне констатације о учинку систематски вођене кампање за промену српске свести, у чему сребреничка компонента игра врло истакнуту улогу, упркос улагању огромних напора и средстава, ни после непуне две деценије жељени степен деморализације није постигнут. У оквиру ове подле кампање, засноване углавном на фалсификатима и блефовима, истичу се два момента где је бешчашће у редовима за ту сврху мобилисаних услужних српских колаборатора достигло врхунац. Један је Извештај комисије о Сребреници тадашњег председника Драгана Чавића у Републици Српској 2004. године. Други је усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије 2010. године, на захтев Бориса Тадића.

СЕЈАЊЕ ПОДМЕТНУТИХ ТРАГОВА Заједничка црта оба акта је прихватање политички наметнуте кривице малициозно распоређене на најширој, колективној основи. Наредно поглавље ове приче још увек је неотворено.

Све то, поред фундаменталних али систематски кривотворених и заташкаваних чињеничних недоумица, у први план враћа сложено питање одговорности за догађаје у Сребреници. Ради се, у првом реду, о узрочно-последичној, а затим, подразумева се, и моралној, политичкој и другим облицима кривице за покољ. То тугаљиво али природно питање, чије се отварање у свим меродавним круговима доживљава као опасна Пандорина кутија коју би заинтересоване стране најрадије заувек забетонирале, никако да дође на службени дневни ред. Услед умешаности, по разним основама, као у трилеру Агате Кристи, широког спектра институционалних сребреничких актера, постављање тог умесног питања не назире се чак ни на далеком хоризонту. Детектив Поаро га, наравно, поставља, али његова истрага је још увек у току. Међутим, један од врло охрабрујућих резултата дводеценијске, једносмерно грозничаве хајке за осуђујућим доказима којима би октроисани сценарио био потврђен (или би му био утиснут барем привид веродостојности) јесте баш то да се никаквим довијањима коначно утврђивање недвосмислене кривице на рачун дежурно окривљене стране није дало извести. Напротив, приметан је само карактеристичан потпис операција изведених под лажном заставом, а то су заглушујућа бука којом се преусмерава посматрачева пажња и довитљиво сејање подметнутих трагова који не воде никуда. То је шема у коју се Сребреница савршено уклапа.

НЕБУЛОЗНИ КОНЦЕПТ „МОЗАИКА“ Крхкост сребреничке конструкције огледа се у чињеници да је довољно да искључимо генераторе ошамућујуће буке и занемаримо лажне трагове па да одмах уочимо колосалност блефа на којем форсирано „коректни“ наратив почива. Одсуство материјалних доказа у вези са свим кључним тачкама је прва ствар која пада у очи. Ако нешто налик на доказе постоји, подложно је убедљивим алтернативним тумачењима (као што је у својој студији „Сребреничка подвала“ показао пук. Шкрбић). Или, уместо да подупире, напротив, немилосрдно и до темеља руши званично успостављену форензичку фикцију (као што је детаљном анализом обдукционих извештаја и критиком ненаучног коришћења ДНК технологије показао др Љубиша Симић). Што се тиче централне тезе да се у Сребреници догодио геноцид, ту је заиста неопходна огромна количина заглушујуће буке не би ли се пажња одвратила од ноторне чињенице да је непоткрепљена макар најтањом индицијом.

Непостојање доказа да се на српској страни размишљало о уништењу Муслимана као посебне групе принудило је Хашки трибунал да импровизовани закључак о геноциду – уместо на непостојећим материјалним доказима – гради на небулозном концепту „мозаика.“

Та неозбиљна техника правног закључивања састоји се из пробирања и повезивања разнородних фрагментарних појединости, делова исказа, па чак и гестова, али све циљано на начин који поткрепљује тезе Тужилаштва(као одговор на питање шта ће се догодити заробљеницима, сведок-сарадник Тужилаштва Момир Николић ноншалантно је изјавио да је видео генерала Младића како знаковито прелази прстом преко грла). У јуриспруденцији Хашког трибунала доказни материјал такве врсте, саткан из неповезаних и нискоквалитетних нити, сасвим је довољан да се установи било какав елеменат кривице, укључујући чак и dolus specialis, посебан умишљај, за најтежи злочин – геноцид.

Биланс Сребренице је трагичан не само у односу на изворни догађај него у још већој мери на резултате његове циничне даљње злоупотребе. Сребреница је произведена у лајтмотив свих убитачних западних „хуманитарних“ интервенција од Косова, преко Ирака и Либије, до Сирије. Отворено је питање да ли је у јулу 1995. Сребреница била инсценирана да би се медијски прекрила операција „Олуја“, као што је сугерисао тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт када је изјавио да „без Сребренице не би било ‚Олује‘“. Али у сваком случају, математика Сребренице је поразна и тешко оптужујућа за све који су на било који начин допринели производњи овог постхумног трилера Агате Кристи.

Ни додатком још једне нуле фиктивном броју погубљених у јулу 1995. не приближавамо се укупном броју људских живота уништених као последица „хуманитарних интервенција“ широм света, које су мотивисане Сребреницом – увек, наравно, да би се спречила нова Сребреница.

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Stefan Karganović piše priču za “malu djecu”.
    Kaže: “Srbi uporno odbacuju nametnutu krivicu za zločin sa kojim nemaju nikakve veze. Ovo je bitno”.

    Zašto veže A. Đoli sa svim tim? Ko je ona? Šta ona ima s tim?

    Pominje “empirijsku prirodu” i tome slično.

    Veliki broj ljudi je poginuo u Bosni, velik do “neba” i nema uporedbe sa Srebrenicom.
    Poginulo je 200 hiljada muslimana, 100 hiljada srba, boraca za tzv. Republiku srpsku i 30 hiljada HVO bojovnika u borbi za Herceg-Bosnu.
    Šta danas imamo?! Ništa.
    Zapamti g. Karganoviću, svaki okupirani i neokupirani grad u Bosni je “Srebrenica”.
    Zar Sarajevo nije Srebrenica?! Zar pobijeni u Bijeljini, Zvorniku, Višegradu, Bosanskom Brodu, Prijedoru, Foči i drugim mjestima u BiH gdje su ubijani ljudi i protjerivani iz svojih kuća, nisu žrtve ?!
    Boli me neka stvar da li TI govoriš o genocidu ili zločinu, svejedno je. Tih ljudi nema više.
    A da ne govorim o iseljavanju zbog tih događaja. Sada muslimana ima više vani nego u BiH.

    Zar je VAMA zaista bitno je li GENOCID ili ZLOČIN!
    Žrtvama to uopšte nije bitno.

  2. Izvjesno je da ce se eksperti baviti i time do koje mjere su bosanski muslimani prihvatili ulogu ekskluzivne zrtve rata koji su sami izazvali podstaknuti u najvecoj mjeri od tadasnje americke administracije. Naravno potrebno je umnoziti broj zrtava u bosanskoj tragediji,za koju je jedino sigurno da je zajednicka. Koliko mi je poznato ukupni broj zrtava na svim stranama bosanskog rata ne prelazi 100000, sto je vise nego dovoljno da se sve to nazove bosanskom tragedijom. Mislim da je Karganovic dao veoma dobru analizu, ja bih samo dodao jos jedan cilj koji je postignut, a to je da narodi u Bosni i uopste cijeloj bivsoj Jugoslaviji ostanu trajno posvadjani.

  3. Koliko znam na području Srebrenice, Bratunca i Vlasenice je spaljeno i uništeno oko 50 srpskih sela a ubijeno oko 3.400 srpskih civila (djece, žena i staraca). Ko nevjeruje neka ode na pravoslavno groblje u Bratunac. Federalno Sarajevo je etnički očišćeno, jer su muslimani protjerali oko 150.000 Srba. O zločinima nad srpskim stanovništvom u proteklom građanskom ratu mogao bih napisati 300 stranica. Nikakve agresije nije bilo srbi su ratovali protiv muslimana i Hrvata i obratno, muslimani su ratovali protiv Hrvata i obratno i na kraju muslimani su ratovali između sebe u zapadnoj Bosni. Na području Srebrenice je ubijeno približno 400 zarobljenih muslimana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *