Спрема ли се нови балкански рат?

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА, ИСТОРИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ (3)

Да ли је великоалбанска игра изворни албански плод или је иницирана са стране, да ли блага критика коју је европски комесар Јоханес Хан упутио на рачун Хашима Тачија ипак указује на то да Тачи не ради ништа на своју руку, већ на спољни, вероватно англосаксонски миг, те како објаснити истоветан став српског и албанског премијера о чланству у ЕУ будући да су српски и албански национални интереси дијаметрално супротни? О овим питањима у наставку „Печатовог“ темата Велика Албанија, историја или стварност разговарамо са др Предрагом Ћеранићем и др Зораном Чворовићем

Др Предраг Ћеранић

Напетост иде ка тачки кључања

Војска Албаније у случају новог балканског рата била би најважнији фактор. Неизвјесно је да ли би се у тај рат директно укључиле САД и Русија, или би се свакако водио прикривени, тзв. прокси рат преко других

У редефинисању граница на Балкану које су део атлантистичког наслеђа налази се кључ за разумијевање ситуације на Балкану. Еди Рама је експонент западних сила. Земљама Запада одговара „паљење Балкана“, за шта би британски медији оптужили „насилни руски утицај“ на Балкану, док би се упади ОВК на сјевер Косова толерисали. Фитиљ би требало да буде упаљен у Македонији, за шта су медијске и политичке припреме у току. Мејнстрим медији прстом ће показати у Москву и истицати погубност српског национализма, без намјере да открију стварне разлоге за рат – спречавање Новог пута свиле, односно кинеског продора у ЕУ, али и руских „токова“, односно руског гасовода. Сукоби у Македонији веома брзо би се проширили на сусједне земље због различитих интереса великих сила, и интереса регионалних геополитичких играча – каже у разговору за „Печат“ доцент др Предраг Ћеранић, в. д. декана Факултета безбедносних наука Универзитета у Бањалуци.

[restrict]
У плановима ЕУ, балканске територије насељене Албанцима фигурирају као део јединственог правног, привредног и безбедносног регионалног простора. Шта то може имати за последицу?
Таква гледишта хране нереалне амбиције албанских политичких лидера у Албанији, на Косову, у Македонији, и на цијелом простору који је обухваћен мапом пројекта познатог под називом Велика Албанија, или „Албанија у природним границама“, како у Тирани и Приштини воле да кажу. Посљедице се већ осјећају у виду дестабилизације региона, напетости иду ка тачки кључања.
Рама је најавио да унија између Албаније и Косова не може да се искључи ако избледи перспектива Западног Балкана за чланство у ЕУ. Да ли оваква прекрајања граница могу бити увод у неки нови балкански рат?
Рами је добро познато да за Западни Балкан нема мјеста у ЕУ. Од првог самита који је Ангела Меркел за лидере Западног Балкана организовала у Берлину из ЕУ стиже све више порука да земље тог региона треба међусобно да се политички и привредно увежу, и да постану јединствен економски простор. На тај начин би се створило својеврсно предворје ЕУ, у економском смислу тржиште на које би ЕУ пласирала своју робу неоптерећену царином и другим дажбинама, а у политичком смислу то би био простор на којем би утицај Русије, Кине, али и Турске био спутаван лажним обећањима о евроатлантским интеграцијама. У суштини, постојале би само атлантске интеграције, односно увлачење земаља Западног Балкана у НАТО, са истим циљем – удаљити Русију у сваком смислу, војном, политичком и економском. И то Еди Рама добро зна. Али њему је потребан изговор, добар повод за реализацију иредентистичких амбиција. У бившој СФРЈ за немире на Косову осамдесетих година коришћен је искључиво тај појам, иредента, иредентизам, а у новије вријеме је занемарен иако изражава суштину Рамине политике. Такође, Рами је познато да прекрајање граница на Балкану није могуће без оружаног сукоба, односно новог балканског рата.
Колико је оправдан аргумент да ће Србија укључивањем Албаније и тзв. Косова у састав јединственог привредног простора царинске уније или у оквиру неког другог облика регионалне интеграције успешније амортизовати притисак и непријатељство великоалбанског националног покрета?
Мислим да се ради о погрешној процјени. То и није политика Србије већ Ангеле Меркел. А Меркелова, тј. Њемачка, заинтересована је првенствено за Косово, за непроцјењиво вриједан рудник Трепча, и Газиводе, највећи резервоар питке воде у Европи. Све друго на Балкану, у политичком смислу, Њемачка је препустила Британији.
Какве сценарије још можемо очекивати у Македонији, те уколико дође до већих сукоба, како ће се према њему односити велике силе, у првом реду Русија и Турска, али и Немачка?
Ситуација у Македонији клизи према оружаном сукобу супротстављених политичких опција, и подсјећа на почетак рата у Украјини. Ако би до сукоба заиста дошло, они би се неминовно одразили на регион. Турска на Балкану има своје интересе и вјероватно би се турски савез са Русијом распао. Разилажење је већ присутно јер Ердоган у Сирији губи све за шта се залагао, а кап која би прелила чашу био би руски пристанак на стварање државе Курда. Руси би могли подржати Курде како би оспорили легитимитет америчког војног присуства у Сирији. Значи, у случају сукоба у Македонији, Турска би била заинтересована за стварање Велике Албаније и подржала Косово. С друге стране, не треба пренебрегнути чињеницу да су Руси и Кинези партнери на геополитичком плану, што важи и за Балкан, гдје имају заједнички циљ – изградњу коридора за своје енергенте и робу. Стога желе побједу Груевског јер би друге опције спречиле њихове економске планове. Запад, опет, жели одлазак Груевског, иако свјестан да би коалиција Заева са албанским партијама омогућила стварање Велике Албаније. Идеја о Великој Албанији постоји још од времена Аустроугарске, као сигуран штит од руског утицаја и политичког уплива на Балкану. Данас важи и процјена да би Велика Албанија контролисала чвориште са Блиског истока. На Турску се са становишта Запада више не може рачунати у том смислу, јер је политички нестабилна, са недефинисаном спољном политиком и списком савезника.
Путин не би слао руску војску у Сирију да није имао у виду да се у Сирији бране Балкан и Кавказ. У дипломатским круговима постоји увјерење да ће у случају „пуштања Раме с ланца“ Русија у року од неколико часова успоставити контролу над Босфором и остварити апсолутну војну доминацију у региону, уз затварање уласка у Црно море. Треба имати у виду да би сукоб Албанаца и Македонаца довео у питање интерес Њемачке у експлоатацији рудних богатстава на Косову (Трепча). Албанија има мотивисану војску, тако да би њена војска била можда најважнији фактор у новом балканском рату. Неизвјесно је да ли би се у тај рат директно укључиле САД и Русија, или би се водио прикривени, тзв. прокси рат преко других.
Можемо ли очекивати да ће интегрисање територија насељених Албанцима наићи на подршку код истих оних суседних држава чији је константни интерес током 19, 20. века и данас да Србија буде што слабија?
Србија кроз вијекове има исте савезнике и исте противнике. Међутим, највеће проблеме ствара једна велика сила, која жели да обнови некадашњи империјални сјај. Мислим да је то срж мисли премијера Вучића да обавјештајна служба једне велике силе жели стварање Велике Албаније. С друге стране, када су то Бугари и Хрвати Србима били савезници? Што се тиче сусједа, Србија може да рачуна само на Републику Српску. Дијелом и на Македонију, јер су Македонци изложени истој опасности – иредентистичкој политици албанског руководства.
На шта нас упозорава однос хрватског политичког вођства у међуратном периоду према албанском питању, и његове злоупотребе?
Да се историја као magistra vitae не смије заборавити.
Постоји ли бојазан да би српска држава у плановима западнобалканске регионалне политике ЕУ могла да се сведе на границе омеђене Берлинским конгресом?
Ти планови постоје. Кључне земље Запада у Србима виде „мале Русе“, те Србија, и Срби уопште, по њиховом мишљењу, не смију бити фактор у политичком, војном, ни у економском смислу. Србију би радо да виде без Војводине и неких других дијелова, односно да је сведу, како сте рекли, на границе одређене Берлинским конгресом.
Шта треба да се деси да би Западни Балкан био миран по мери западних интереса?
Да нестане Република Српска, да Србија поред Косова остане без Војводине, Рашке области и три општине на југу, да се створи Велика Албанија.
У извештају западне дипломатије и безбедносних агенција стоји да је Косово (заједно са БиХ) дало око 150 бораца за Исламску државу и Нусра фронт. Колико је Косово препознато као полигон за извоз тероризма?
Све се зна, али се не реагује. Не треба заборавити да је тероризам данас постао средство у геополитичком сукобљавању великих сила. О улози америчке администрације у стварању тзв. Исламске државе бојажљиво се говорило све док Доналд Трамп није отворено рекао оно што смо сви знали. Тако стоје ствари и са Косовом. Како је Косово могло постати полигон за извоз тероризма поред базе Бондстил? Ту логика престаје, или постоји друга, коју тешко прихватамо.
Како би држава требало да одговори на претње Муслијуа, те какав би одговор могао да уследи на наше евентуално санкционисање промоције сецесионистичких идеја?
Ако би држава одговорила на начин на који би одговорила свака земља ЕУ, односно да кривично гони Муслијуа, на Србију би се из те исте ЕУ сручила лавина оптужби у смислу кршења људских права, слобода итд. Стога не треба реаговати на тај начин, али пријетње не треба потцијенити. О њима треба говорити и указати на позадину. Наравно, и реаговати ако пријетње поприме облик насиља.

Др Зоран Чворовић

Из перспективе два ССП-а

Сасвим логично је што су албански прваци алтернативно истакли два наочиглед различита плана – улазак у ЕУ или уједињену Албанију – за остварење једног националног сна

Пошто су српски и албански национални интереси дијаметрално супротни, истоветан став српског и албанског премијера о чланству у ЕУ, као балканској панацеји, прилично је чудан или тачније он није у сагласности са интересима једне стране. Одговор на питање које стране, добићемо када погледамо садржај Споразума о стабилизацији и придруживању који је ЕУ закључила са Србијом и тзв. Косовом. У ССП-у Европске уније и Србије, Косово се не третира као део државне територије. У ССП-у који је потом ЕУ закључила са тзв. Републиком Косово, ова творевина се у потпуности третира као држава, јер уговоре о придруживању ЕУ никада не закључује са несувереним територијама. Ови споразуми о придруживању више говоре о ставу ЕУ према независности тзв. Косова, него одсуство међународног признања од стране пет чланица ЕУ. Сходно томе, захтеви за хитно формално укључење целокупног Западног Балкана у састав ЕУ значе – цементирање резултата који је створила НАТО агресија, а то је постојање две албанске државе на Балкану. Шта би у оквирима ЕУ могло да буде препрека референдумском уједињењу тзв. Косова и Албаније у једну државу? Сигурно не хелсиншки принцип о непроменљивости граница који је ЕУ већ нарушила признањем тзв. Косова кроз ССП и његовим претпостављеним укључивањем у ЕУ. Да ли је онда неодложни улазак целокупног Западног Балкану у ЕУ у српском интересу? И зар није из перспективе садржаја два ССП-а, сасвим логично што су албански прваци алтернативно истакли два наочиглед различита плана – улазак у ЕУ или уједињену Албанију – за остварење једног националног сна – каже у разговору за „Печат“ правни историчар др Зоран Чворовић.
Како тумачите да је Александар Вучић и поред тога што је обавештајну службу једне државе, додуше не велике силе, означио као саучесника у великоалбанској игри, изразио недоумицу да ли је ова кампања изворни албански плод или је иницирана са стране?
Историја великоалбанске идеје и покрета не оставља места за Вучићеву недоумицу, јер ни код једног балканског народа деветнаестовековни национал-револуционарни пројекат стварања велике националне државе није био у тој мери неаутентични производ домаћих националних тежњи и духа и у тој мери подређен националним интересима великих сила – као што је то случај са великоалбанским пројектом. Рођен са Првом Призренском лигом као службена протурска творевина, упоредо политички, финансијски и интелектуално потпомаган од Беча, Берлина и Лондона, великоалбански покрет је до данашњег дана био и остао инструмент за остварење интереса западних великих сила на Балкану. Од ових доминантних страних интереса и стране контроле албански национални покрет се није еманциповао до данашњих дана.
При томе је потпуно погрешно аутохтону снагу, а самим тим и значај Албанаца данас, поистовећивати са значајем и снагом коју су Албанци имали на размеђу 19. и 20. века. Данас су неупоредиво биолошки бројнији, национално и културно компактнији, политички организованији, економски богатији, међународно утицајнији и безбедносно опаснији него што су то били у моменту када је започињала њихова национална и политичка еманципација. Исти процес се унутар српског народа нажалост одвија у обрнутом смеру.
Ако пођемо од ових познатих чињеница, која онда држава заиста стоји иза садашње великоалбанске кампање и зашто је баш изабран овај тренутак?
То што су откривени трагови обавештајне службе једне државе која није велика сила, како рече Вучић, не значи да је решено питање иностране позадине садашње великоалбанске кампање. Јер подршка великоалбанском пројекту може примарно и данас, као што је то било у историји, да има упориште у англосаксонској политици. Намерно кажем англосаксонске, јер Вашингтон и Лондон данас потпуно отворено показују истоветност својих политика и интереса. Британско иступање из ЕУ је послало поруку да се англосаксонска политика формално-правно повлачи са Континента, можда и због тога што је Старом континенту припремљен план контролисаног хаоса, у коме ће атлантисти одмеравати снаге с Русијом. Нема бољег места на европској карти, па и светској ако изузмемо Блиски исток, од Балкана са црноморским басеном за ово одмеравање снага, нити болније тачке, ако изузмемо подручје бившег СССР-а и Блиског истока, за спољнополитички и безбедносни удар на руске интересе. Пошто историја показује да Англосаксонци најрађе остварују своје интересе преко туђе крви, млади и необуздани албански експанзионизам делује као најбоље средство за паљење Балкана и за последично потпуно потискивање Русије са полуострва. Ако се руски интерес данас делимично сматра очуваним на Балкану у мери у којој Србија, БиХ, Македонија и још увек Црна Гора нису у НАТО чланству, онда би употреба великоалбанског пројекта од стране Вашингтона и Лондона требало да резултира променом таквог стања. У изјавама Раме и Тачија којима позивају ЕУ да што пре прими земље Западног Балкана у своје чланство, редовно се упозорава на опасност да друга сила преузме контролу над полуострвом, чиме се албански политички прваци препоручују Западу за улогу бораца за трајни изгон Русије са Балкана. Међутим, англосаксонска политика увек има више планова за реализацију једног истог циља.
Отуда је и у овом случају могуће да претње уједињењем Албанаца не буду до краја реализоване, у замену за улазак свих балканских земаља у НАТО, који се тиме представља као наводни једини чувар балканског мира.
Реализација великоалбанског пројекта може да буде у интересу и других мањих регионалних или локалних играча; пре свих Турске, као прилика за остварење неоосманистичких амбиција на Балкану, што Ердогану може да послужи као компензација за све извеснији губитак утицаја у Сирији и на Блиском истоку. Ту су традиционално и националне елите појединих балканских народа, пре свих Хрвата, као и део бугарске националне елите, који у свом србомрзачком слепилу у остварењу великоалбанског пројекта искључиво виде средство за територијално смањивање и слабљење српства. Уосталом, прва интернационализација албанског питања у југословенској држави везана је за обраћање 1922. године политичких представника Хрвата великој међународној конференцији у Ђенови, у коме су београдски властодржци били оптужени за наводно угњетавање Арнаута, за које је тада речено да су најстарије становништво на Балкану. Већ у првој години после завршетка Првог светског рата пробугарски терористи из ВМРО почели су да сарађују са албанским качацима из Македоније и са Космета, па су 1919. године у Софији и Истанбулу били основани Бугарско-албански и Албанско-македонски клуб за координацију политичких и оружаних активности против Краљевине СХС, уз подршку званичне Турске и Италије.
Како оцењујете став Брисела и поруке европског комесара Јоханеса Хана?
То што је Хан упутио благо критику на рачун Тачија и то што Тачи држи до Ханове критике „ко до лањског снега“, јасно показује две ствари. Прво да Тачи, као што смо већ напоменули, не ради ништа на своју руку, већ на спољни, вероватно англосаксонски миг. Друго, да бриселска бирократија и даље следи балканску стратегију која је створена у условима униполарног поретка почетком деведесетих година прошлог века. У тој стратегији као савезници Запада су одређени балкански римокатолици и муслимани, насупрот којих се налазе православни, у првом реду Срби. Пошто су Словенија и Хрватска постале чланице ЕУ, онда је јасно да су на осталом подручју тзв. Западног Балкана главни ослонац Бриселу Албанци и Бошњаци муслимани. Озбиљнији конфликт бриселских структура са албанским политичким вођством значио би промену наслеђене америчке и НАТО матрице балканске политике. ЕУ са плаћеничком антисуверенистичком бриселском булументом и под војном контролом НАТО-а не може да изврши радикални преображај у својој балканској политици који би значио умањивање ставова Срба.

[/restrict]