Avganistan: Skup propalih iluzija

Piše Dejan Lukić

Izjava glavnokomandujućeg okupacionih snaga u Avganistanu da mu je dosta rata  asocira na  već poznatu američku maksimu koja glasi: kada vidiš da gubiš bitku, pokupi čaure i proglasi pobedu

Kada glavnokomandujući okupacionih snaga u Avganistanu izjavljuje da mu je dosta rata, mora da se nešto krupno odigrava u Pentagonu. „Kao vojniku, moje je lično osećanje da je (u Avganistanu) bilo dosta ratovanja“, izgovorio je ove neočekivane reči general Stenli Mekristal u intervjuu za „Fajananšel tajms“ (24.januara) i to samo nekoliko dana pred samit o Avganistanu, zakazan u Londonu za sledeću nedelju. Izjava je podigla priličnu medijsku prašinu na Zapadu. Samit šefova država i vlada o Avganistanu održava se pod, istina, naverbalizovanom dilemom: kuda ćemo i šta ćemo sa ratom  koji već košta preskupo i pisan mu je, sva je prilika, samo jedan ishod – poraz.

IMPERIJA PODVIJA REP U intervjuu londonskom dnevniku general Mekristal ne pristaje na poraz i, kupeći čaure, proglašava da je njegova okupaciona vojska ostvarila „evidentan progres“ na bojnom polju (!?) nakon što je jesenas od Baraka Obame tražio i dobio novih šezdeset hiljada pari čizama . „Evidentan progres“ trebalo bi da posluži ne više da se rat dovede pobedonosnom kraju, nego da se Talibani, do juče teroristi i crni đavoli, dovedu za pregovarački sto! Nova formula je da se vojnom silom od 110 hiljada vojnika, a pre nego što se Talibanima prostre crveni tepih, ostvari „široki luk bezbednosne teritorije“, od juga zemlje (koji je faktički sav pod talibanskom kontrolom) pa sve do Kabula. Scenario, više skup lepih želja nego vojnički moguć, trebalo bi da „oslabi pobunjenike do mere u kojoj bi bili prisiljeni da prihvate neku vrstu sporazuma“ sa kvislinškom vladom predsednika Hamida Karzaija.

Upitan da li to znači da Amerikanci prihvataju talibanske lidere sa kojima su do sada „razgovarali“ samo kroz cev, da im budu partneri i deo vlade u Kabulu, Obamin general se malo namučio da sakrije utisak da Imeprija konačno podvija rep: „Talibani bi mogli da odigraju ulogu (u vlasti) ako bi se okrenuli budućnosti umesto da gledaju u prošlost“. U engleskom prevodu: sve ćemo im oprostiti ako odlože oružje u ratu u kojem, na kraju, izgleda da mora da pregovaramo sa crnim đavolom.

UGOVOR S MEFISTOFELOM Očigledno da general Mekristal nije slučajno otvorio mogućnost  ugovora sa Mefistofelom u Avganistanu neposredno pred konferenciju u Londonu. Po ocenama na Temzi, reč je o signalu da je Nobelavac za mir u Beloj kući počeo da sagledava svu nemoć vojne pacifikacije Avganistana, a u situaciji kada je na dva rata (Irak, Avganistan) Amerika već potrošila trilion dolara, a u zemlji mu rejting spao sa nedavnih 70 odsto na manje do pedeset odsto podrške. Još jedan znak: prošle sedmice u Islamabadu, sekretar za odbranu Robert Gejts najednom je označio Talibane kao „deo avganistanskog političkog tkiva“!

„Iznenadno oglašavanje mogućnosti da bi se osmogodišnji sukob mogao okončati učešćem  talibanskih lidera u vlasti jeste istinski zaokret u ratu koji je najvećim delom upravo i počeo sa namerom da se Talibani kazne zato što su omogućili Osami Bin Ladenu da organizuje napad na Ameriku 11.septembra  2001.godine“, komentariše „Fajnenšel tajms“. Navodi da je upravo general, Stenli Mekkristal bio ključni faktor u pridobijanju Obame, ne za pregovaračku, nego za vojnu soluciju ubacivanjem velikog broja novih trupa na avganistanski front.

Sam general konferenciju u Londonu vidi kao jedinstavenu priliku da se pridobiju kolebljivi Evropljani (NATO) za opciju dovođenja Talibana na pregovore, ali, paradoksalno, tako što se sve izvelo prethodnom masivnom vojnom kampanjom. Jednom vojnik, uvek vojnik i general bi da već u proleće dovede Talibane za pregovarački sto

pošto budu  poraženi.

PROMAŠENA AVANTURA Jedna od velikih ironija avganistanskog rata je da obe strane, Talibani koji već drže pod faktičkom kontrolom najveći deo zemlje, i Amerikanci koji sve više pokazuju nemoć da ovladaju Avganistanom, imaju isti cilj: povlačenje okupacionih snaga iz zemlje. Sada kada Imperija i javno šalje prve signale o svojoj slabosti, pitanje koje pred londonsku konferenciju postavljaju britanski analitičari glasi: da li postoji realna šansa da Obama vojnom silom omekša talibanske lidere toliko da dođu za pregovarački sto pre nego što, kako komentariše „Dejli Mejl“ rastući ljudski gubici i nepodnošljivi finansijski teret dovedu „ne do kapitulacije Talibana, nego gubitka apetita u NATO savezu za  produžetak rata“.

Većina  posmatrača se slaže da će „pobunjenici odbaciti glatko svaku ponudu ukoliko u njoj ne vide sebe kao pobednikaV (Mejl). VZapadni političari, oni koji su javnosti prodali rat portretišući Talibane kao kriminalce i ubice, moraće sada  biračima da objasne neke ključne stvari“, komentariše u istom tonu Radio Bi-Bi-Si4.

U Britaniji većinsko javno raspoloženje je protiv nastavka rata. Prošla godina je zabeležila najveći broj poginulih Britanaca od početka invazije pre osam godina. Dobar deo medija, počeo je gotovo da ismejava uporna ponavljanja iz Dauning strita da se rat u Avganistanu vodi kako bi „ulice u Londonu bile  bezbedne“ od terorista. U percepciji ljudi na Ostrvu avganistanski rat se doživljava kao promašena avantura, promašene politike. Avganistan je, uz to, jedan od velikih faktora što će vlada Gordona Brauna izgubiti, prema svim istraživanjima, vlast na parlamentarnim izborima 6. maja ove godine.

AMBICIOZNI PLANOVI SAD Talibani za pregovarčkim stolom su i dalje račun bez krčmara. Pre nego što bi bila ostvarena himerična zamisao Obame da ih pripitomljene dobije za pregovarački sto, Amerikaci su zamislili da prošire „bezbednosni kišobran“ na preko 85 odsto avganistanske populacije u kritičnim provincijama Kandahar i Hlemand-tvrđavi etničkih Paštuna gde faktički svu vlast drže Talibani.

Mula Omar, lider avganistanskih Talibana, pod čijim se skutima nalazi i američka noćna mora, Osama Bin Laden, za sada ćuti i meri situaciju. Izjave Mekkristala i Gejtsa su jasni znaci da, posle osam godina rata, nije on omekšao nego okupatori podvijaju rep. Muli Omeru ide naruku i nedavna, strateški nesmotrena najava Baraka Obame da će, pošto njegovi vojnici „uspešno“ obave svoj deo posla, Amerikanci otići kući do 2011. godine. Tako je Mula Omaru ostalo da  samo broji dane, pušta krv okupacionoj vojsci i čeka.

Povoljni signali dolaze mu i sa drugih strana. Posle Gejtsa i Mekkristala, javio se i izaslanik Ban Ki Muna u Avganistanu, Kai Aide. U Kabulu je Aide pozvao Amerikance da po hitnom postupku konačno sudski procesuiraju 750 talibanskih zatočenika koje bez suđenja drže u vojnoj bazi Bagram kraj Kabula. Paralelno, on urgira kod Amerikanaca da određeni broj talibanskih lidera skinu sa svoje liste terora. „Ako želite  da postignete neki rezultat onda morate da razgovarate sa  relevantnim osobama. Mislim da je za to došlo vreme“, preneo je Aide američkom izlaslaniku u Kabulu Ričardu Holbruku, a prema pisanju „Njujok tajmsa“.

Sa američke strane stigli su, kako navode izvori u Vajtholu, pozitivni signali i uz to i informacija da u Pentagonu i Stejt departmentu rade na redukovanju broja talibanskih rukovodilaca sa liste terora. Istovremeno, Amerikanci i NATO rade, opet prema „Njujork tajmsu“, veoma ambiciozno na jednom programu čija je okosnica ubeđivanje talibanskih rukovodilaca nižeg ranga da odustanu od oružanog otpora u zamenu za dobijanje posla i profesionalno, civilno obrazovanje. Program je kopija pokušaja koalicionih saveznika u Iraku (2007. i 2008. godine) po kome je oko 30 hiljada  pripadnika sunitske manjine iz pokreta otpora okupacija, stavljeno na američke platne spiskove.

Prema informacijama u Londonu program bi trebalo da košta između 700 i milijardu dolara.

RAČUN BEZ KRČMARA Šta god se u Londonu dogovore, a većina pregovora obavljaće se iza zatvorenih vrata, ocena je da ceo koncpet „Ugovora sa Mefistofelom“, leži na bolesnim nogama. Sam izaslanik OUN, Kaide ceni da kupovina talibanskih „pešadinaca“ i njihova integracija u inače kompromitovani režim predsednika Karzaija, a pod kapom okupacije, „može da bude koristan, ali evidentno nedovoljan pokušaj“.

Ovo nije prvi pokušaj da se pobunjenici kupe. Svi dosadašnji su pali na nekoliko ključnih  razlika, a svi izviru iz jedne: okupacija i njena vlada u Kabulu tražili su da se Talibani zauvek odreknu nasilja i prekinu sve veze sa Al Kaidom pre nego što počnu bilo kakvi pregovori. Talibani, pak, traže da Amerikanci i ostale strane trupe napuste Avganistan pre nego što počnu bilo kakvi pregovori.

Jedna relativna novost je nekoliko signala iz talibanskog rukovodstva da su spremni da pročitaju šta to, kako navode, „poražena strana“ sada nudi, ali i to tek pošto Amerikanci skinu sa Crne liste svih 144 talibanskih lidera, uključujući i samog Mulu Omara.

Problem je što u ovoj fazi igre Amerikanci nisu u stanju da idu tako daleko, a da to ne ostavi utisak potpunog poraza. Ričard Holbruk kaže da „ovog momenta ne mogu da zamislim nešto što bi opravdalo jedan takav potez sa naše strane“ i signalizira da Obama ne pokazuje želju da talibanski vrh sa Mulom Omarom na čelu i Gulbedinom Hikmetjarom, liderom Islamističke partije, idu u paket pogodbe sa Talibanima.

Time je, po većini ocena u Londonu, predstojeći samit već stavljen pred kvadraturu kruga. Ili još tačnije: jasan znak da Imperija i u Avganistanu podvija rep trudeći se da upotrebom skupa u Londonu, sve izgleda kao da još uvek njim maše.