Сивомаслинаста политика и „војска Косова“

Провокативна најава трансформације шиптарских БСК

Пише Слободан Иконић

Отвореном подршком стварању косовских војних снага Запад, а нарочито Американци, дају до знања да Балкан сматрају својим „забраном“, а Албанце њиховим главним ослонцем у геостратешкој игри на југу Европе

Не прође дан, а камоли седмица или месец а да с Косова и Метохије, или у вези с овом српском покрајином, отетом после бомбардовања 1999. године, не стигне нека провокација упућена Србима, а у виду потпоре Албанцима и даљем снажењу шиптарске самопрокламоване и незаконите државности на простору свете српске земље. Последња је била протеклог викенда на семинару „Роуз-Рот“ Парламентарне скупштине НАТО-а у Приштини, а манифестована кроз све отворенију подршку захтева Приштине за формирањем косовске војске.

[restrict]

БУДУЋНОСТ КОСОВА И ПОНОС АМЕРИКЕ На страну што већ одржавање овог скупа у Приштини представља „прст у око“ Београду, са све циничним жаљењем што су делегација Србије и шеф српског преговарачког тима Марко Ђурић отказали своје учешће, потпредседник Парламентарне скупштине НАТО-а Паоло Али није пропустио да нагласи „историјску“ важност овог семинара који се први пут одржава у престоници јужне српске покрајине и поручи да је будућност Косова у евроатлантским интеграцијама.

У тако створеном амбијенту, најава америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија да ће постојеће Безбедносне снаге Косова (БСК) бити претворене у армију нису изненађујуће. „НАТО се неће повући све док Косово не буде било способно да се брани. Неће бити вакуума, већ ће се Безбедносне снаге Косова трансформисати у војску Косова“, рекао је Делави, додавши, додуше, да поменуто треба обавити пажљиво и у складу с Уставом.

Изјава амбасадора Делавија у ствари је само доследна потврда и наставак америчке стратегије на КиМ, односно већ најављене подршке трансформацији БСК у Оружане снаге Косова, такође у Приштини, у јулу ове године приликом боравка заменика помоћника америчког секретара за одбрану Мајкла Карпентера. „Мислим да смо нашу подршку БСК показали кроз оспособљавање, саветовање и опрему тих снага. САД имају значајну улогу у подршци БСК и веома смо поносни оним што су БСК постигле“, рекао Карпентер том приликом.

 

УЦЕНА СРБИЈЕ Да та подршка не би била потпуно једносмерна – само од Американаца – потрудила се влада Уједињеног Краљевства кроз Британцима својствен дипломатски језик и, уз најаву да ће упутити још око 30 војника у КФОР почетком 2017, подсетила на самит НАТО-а у Варшави ове године, када су савезници потврдили да ће КФОР наставити да доприноси успостављању сигурног и безбедног окружења на Косову. Као што је изнето у варшавском саопштењу, промене у НАТО присуству одражавају услове на Косову. Циљ је да се успостави „самодовољна безбедност на Косову“, истакнуто је на сајту британске владе.

С обзиром на то да „Косово“ није у УН, нити су га признале многе земље, чак и неке сталне чланице Савета безбедности (Русија и Кина), све је више наговештаја да би се проблем ОСК могао наћи и у Бриселу, на преговорима између Београда и Приштине. Јер шта би „усаглашавање са спољном и безбедносном политиком ЕУ било до очигледна уцена Србије да прихвати најаву стварања војске Косова.

Пре тога, незванична порука приштинских власти, која се све чешће помиње као још једна „непристојна понуда“ и замка за представнике Срба са КиМ могла би да гласи: Гласајте за формирање војске Косова, а ми ћемо заузврат подржати стварање Заједнице српских општина.

Док председник непризнатог Косова Хашим Тачи већ најављује да су БСК спремне да се трансформишу у оружане снаге, и даље је непознаница како ће се то формално одиграти. Као једна од опција најављује се да ће се уместо промене Устава – за шта су потребни и гласови српских посланика – ићи на измену Закона о БСК, која може да се обави и простом већином. Устав не познаје оружане снаге, али би се овим путем оне „узидале“ у закон и добиле шири мандат, док би се и даље називале „безбедносним“.

Према косовском Уставу, одлуку о формирању војске мора да одобри не само двотрећинска већина свих посланика већ исто толико представника мањинских листа у скупштини, што износи 14 од 20 посланика, међу којима је и десет српских. Да је став представника српске листе према формирању ОСК од почетка негативан и да се није изменио, потврдио је у изјави за „Политику“ Бранимир Стојановић, заменик косовског премијера, а најављену промену Закона о безбедносним снагама којим би БСК добио шира овлашћења, али без промене имена, Стојановић сматра такође противуставном.

РИЗИК И ПРЕТЊА Приштина већ дуже тражи пречице помоћу којих би, мимо Устава, формирала војску, а да у овом послу може да рачуна на помоћ Вашингтона, показатељ би могао бити и својевремени захтев америчког Конгреса да администрација САД утврди основе за прикључење Косова НАТО програму Партнерство за мир.

Експерти и познаваоци ове проблематике одавно су утврдили, о чему је „Печат“ већ писао, да западни центри моћи, пре свега Вашингтон, припремаjу Kосово за Партнерство за мир како би га укључили у своjу мрежу на Западном Балкану, после чега би Србиjа, уз Mакедониjу и БиХ, постала окружена чланицама Алиjансе. Укључивање Косова у НАТО са нерешеним статусом и супротно вољи Србиjе представља одређени политичко-безбедносни ризик и политичко-безбедносну претњу.

Да подсетимо, НАТО званично делује у саставу КФОР-а под статусно неутралном Резолуцијом 1244. Међутим, НАТО официри раде као инструктори у КБС, припадници ових снага позивају се на спасилачке и друге активности НАТО формација, а саме снаге већ су устројене по моделу функционисања НАТО војске. У припреми „косовске армије“ учествује пет НАТО земаља, укључујући Турску.

Када су својевремено упитали некадашњег команданта КФОР-а Фолкера Халбауерама (2012/2013) како види чињеницу да је Резолуција 1244 Савета безбедности УН и даље на снази и да зато Косово не може да има војску, немачки генерал је рекао: „Постоје најмање два света – један је свет Резолуције УН 1244, у којем живи КФОР и обавља свој задатак, с циљем да непристрасно и без предрасуда подржава позитивни развој на Косову. Резолуцијом 1244 СБУН је утврђено да Косово првобитно не може да има војску. А други свет је стварност која не може да се игнорише – независност Косова.“

За Ању Филимонову, историчарку и главног и одговорног уредника интернет портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику, „све што сада ради Приштина представља завршну фазу процеса одвајања од Србије“. То, како каже, укључује и војну компоненту – трансформацију Косовских безбедносних снага (КБС) у пуноправне оружане снаге „земље“, у чију надлежност спада обезбеђење суверенитета и територијалног интегритета „Републике Косова“. То значи, наводи Филимонова, да је у територијалну целовитост „Косова“ укључен и српски север Космета, четири општине (Зубин Поток, Лепосавић, Звечан, Северна Косовска Митровица) насељене апсолутном српском већином, уз закључак: „Интеграција Срба са Косова и Метохије у ’косовско друштво’, територијална целовитост и евроатлантска интеграција Републике Косова од 1999. године улазе у ’основни пакет’ политике САД на Балкану“.

 

КОНЦЕПТ ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ Иако је, строго правно, трансформација БСК у Оружане снаге Косова у супротности с међународним документима и не може проћи у косовском парламенту без подршке српских посланика, „интернационализација“ овог питања је, у ствари, својеврстан притисак на Србију који води у дестабилизацију региона.

То потврђује изјава чешког генерала Петра Павела, председник Војног комитета НAТО, пре неколико дана у Прагу на конференцији под називом „Хибридне операције против НAТО и пропагандне дезинформације“, да Русија не сме да ратује са Западом јер има много слабију армију, али и због тога што у Европи има само Србе за савезнике!?!

Исти генарал Павел је у септембру, на конференцији Војног комитета НAТО у Сплиту, чак најавио и нови рат на Балкану, директно запретивши Србији и Републици Српској. Као разлог за рат, Павел је навео „јачање опасног руског утицаја“, који представља све већу претњу по безбедност НAТО чланица.

Овакве изјаве иду наруку највиших албанских званичника, било са КиМ или из Албаније, који отворено говоре о стварању „природне“, то јест „Велике Албаније“. Зар премијер Албаније Еди Рама, поред безобразне изјаве у Београду да „што пре Србија призна независност, то ће бити боље за све“, није славодобитно изјавио да „понекад изгледа као да смо ми Албанци заборавили да смо ми били ти који су изашли као победници из оружаних сукоба са Србијом, и понекад се понашамо, у најбољем случају, као да ти сукоби још нису ни почели, а у најгорем, као да смо ми ти који су у њима поражени, а не Србија. Јер ми сада имамо две државе, али и даље смо један народ…“

Иако је концепт „Велике Албаније“ био спроведен само током италијанске и немачке окупације Балкана, сама идеја никада није напустила албанске лидере све до данас, када албански премијер „уједињење Косова и Албаније види остварено под заставом ЕУ“.

[/restrict]