Селективно сећање

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Како је један уважени колега написао, суштина геста књижевника Филипа Давида ономад у Народној библиотеци је у „важности сећања“. „Давид је напросто саопштио да зна, да се сећа, да не заборавља“, написао је тај угледни новинар. Проблем је, међутим, што се Давидово знање, сећање и незаборављање накнадно, а поново показало као врло селективно

Да, сећање је суштински важна ствар. Само, то сећање мора ићи мало даље од онога што нам данас заговорници „сећања“ и „суочавања с прошлошћу“ одређују. Треба се сећати својих предака, хероја, жртава, историје, традиције, корена… Међутим, та врста сећања, неопходна сваком здравом народу, није тема овог текста. Тема овог текста је неко друго сећање, краткотрајније и селективније. Тако се, на пример, Филип Давид својевремено сетио да су Срби били ради учесници Холокауста спроведеног над припадницима његовог народа. Али Давид је заборавио да су га од тог истог Холокауста и логора, који је био „српски“ иако се налазио на територији Независне Државе Хрватске, сачували Срби. У ствари, могуће је да Срби који су га скривали у једном фрушкогорском селу уистину и нису били Срби, него несвесни Војвођани, тако да се ни ова заслуга не може приписати српском народу. Нити се геноцид над Јеврејима на овим просторима може приписати припадницима било које друге нације. То је пак било давно, па Давидово сећање не сеже чак дотле, а и оно чега се сећа, магловито је, те је могуће да је дошло до неких грешака.

[restrictedarea]

Његово сећање на деведесете године прошлог века, међутим, кристално је јасно. Због тога што се сећа и јер зна ко је тада био садашњи председник Србије Томислав Николић, морао је да се огради од њега, пошто не спадају у исту моралну категорију. А зна се да се моралне категорије не смеју мешати. Ко је по Давидовом, али и општем сећању био Томислав Николић деведесетих година? Високи функционер Српске радикалне странке, српски националиста, противник Европске уније, рекло би се чак један од ослонаца „злочиначког режима Слободана Милошевића“. Није данашњи „европејски Николић“ успео преварити Давида, који се сећа.

Али Николић је у свом „злочиначком подухвату освајања власти у Србији“ имао и партнера, тада сличних особина, који је накнадно такође доживео сличну трансформацију. Према њему, међутим, Давид не осећа такво гнушање. Напротив, рекло би се чак да гаји извесне симпатије. Тако је Давид на једној проамеричкој телевизијској станици изјавио да су ванредни избори расписани јер постоји жеља премијера Александра Вучића да учврсти власт пред спровођење непопуларних мера неопходних на путу ка највишем добру – Европској унији. Отишао је корак даље и додао да на проевропској политици „нема шта да замери премијеру“. Идила. Дакле, Давидово сећање на нераздвојни тандем Николић–Вучић је потпуно различито. Од једног се треба максимално дистанцирати, а другога похвалити, упркос његовој прошлости. Мора се признати да се Давид и у овој похвали на известан начин ограђује од Вучића, али ни близу онако брутално како је то учинио у односу на Николића. „Питање је колико је та жеља за ЕУ искрена“, рекао је сумњичави Давид. Принципијелни књижевник је казао и да га једна ствар код Вучића буни, а то је да је за спровођење те политике изабрао Милошевићеве људе из деведесетих. С једне стране, то је неистина, јер велики део тих изабраних људи има више „жути“ него милошевићевски педигре. С друге стране, Давид изгледа, упркос свом преданом опозиционом раду за време Милошевићеве власти, није био гадљив ни на помоћ самог Слободана Милошевића, када је то затребало. Постоје, наиме, сведочења да је, када је Давид на РТС-у 1992. године, заједно са већом групом запослених, упућен на принудни одмор са 80 одсто своје уредничке плате, а не отпуштен како се тврди, Слободан Милошевић интервенисао да он буде враћен на посао. Што се тиче опонирања Милошевићу, могло би се посумњати да је Давиду сметао само његов „национализам“, а не остатак његове политике, јер је у време комунизма важио за „одани и проверени партијски кадар“ који је умео да блокира драмске пројекте некадашњих опозиционара и дисидената попут Матије Бећковића, Љубише Ристића или Бране Црнчевића. Тада није био толико наклоњен идеји коју прокламује ових дана да је посао интелектуалаца да критикују сваку власт, макар она била и најбоља.

[/restrictedarea]