Seća li se neko Slavice Bajan?

Piše Ratko Dmitrović

Kako je ministar Srećković, čini mi se slučajno, bacio službenoj hrvatskoj politici zalogaj koji ovi bez obzira na od ranije poznate apetite nisu uspeli ni da sažvaću, niti da progutaju

Službenu istoriju, poznato je, odvajkada pišu pobednici. Sećanja i zapisi poraženih nikoga ne zanimaju. To dođe kao nepriznata jevanđelja; znamo mi da vi imate svoje tumačenje događaja, možda to i jeste istina, ali mi smo pobedili i istina je ono što mi kažemo da je istina. Ova postavka i pravila izvedena iz nje važe svuda osim u Hrvatskoj, ovoj međunarodno priznatoj Hrvatskoj, članici Ujedinjenih nacija i uskoro članici Evropske unije.
Poslednji primer koji to dokazuje isprovocirao je Srđan Srećković, ministar za dijasporu u Vladi Srbije. On je – ne znam da li po svojoj pameti ili na nečiji nagovor – pre dvadesetak dana rekao da bi Srbima u Hrvatskoj trebalo vratiti status konstitutivnog naroda. I šta se dogodilo? Zagreb je tim povodom službenom Beogradu prilepio još jednu šamarčinu, na koju je Tadićeva administracija hrabro odgovorila- ćutanjem.
Najpre je Vladimir Šeks rekao da je to vrlo opasna retorika, a onda je ministar inostranih poslova Hrvatske Jandroković izdao nalog da se u Ministarstvo pozove ambasador Srbije u Zagrebu (Stanimir Vukićević), gde mu je uručen vrlo oštar protest Vlade Hrvatske povodom Srećkovićeve izjave. Takve se izjave, piše u noti, „mogu dovesti u vezu sa agresorskom politikom Slobodana Miloševića i mogu ugroziti postignuti nivo odnosa Hrvatske i Srbije“.
E, tu mozak staje. Taj nivo bezobrazluka, pokvarenosti, falsifikovanja, nepoštenja, zlonamernosti, laganja, besrama…moguće je, u savremenoj Evropi, naći samo u Hrvatskoj.

VISOKA CENA
Nikakve veze Milošević nema sa ovom temom. Nikakve. Kada su Srbi u Hrvatskoj dobili status potpuno ravnopravnog naroda sa Hrvatima, na nivou državne suverenosti, konstitutivnosti, Slobodan Milošević je bio star tri godine i igrao se u pesku jednog požarevačkog dvorišta. Bilo je to 1944. godine.
I nisu Srbi taj status dobili na lutriji ili dobrom voljom Hrvata. Ne, „platili“ su ga zastrašujuće visokom cenom.
Bez Srba u Hrvatskoj današnje Hrvatske ne bi ni bilo. Ako vam ova konstatacija izgleda presmiono, suludo, razmislite o sledećim činjenicama.
Uoči i za vreme Mirovne konferencije na Jalti (od 4. do 11. februara 1945. godine) američki predsednik Teodor Ruzvelt imao je ideju da Hrvati, zbog slepog služenja Hitleru i strašnih zločina nad Srbima i Jevrejima, budu stavljeni, kao i Nemci, pod međunarodnu kontrolu, na 50 godina. Tito je preko Moskve saznao za tu ideju koja je rušila njegov pripremljen koncept buduće Jugoslavije i aktivirao je već prilično čvrste linije prema Londonu, odnosno, Čerčilu. Postoji priča da je tim povodom Titov čovek od velikog poverenja, Vladimir Velebit, dobio zadatak da hitno i tajno otputuje na Krim, na Jaltu, da se tamo sastane sa Čerčilom i predoči mu podatke o „antifašističkom pokretu u Hrvatskoj“ sa kojima bi ovaj ubedio Ruzvelta da odustane od svoje namere. I ubedio ga je, evo kako.
U tom materijalu, pretpostavljate i sami, nigde se ne spominju Srbi, odnosno, iznosi se velika laž da je hrvatski narod od samog početka Drugog svetskog rata imao značajan partizanski antifašistički pokret na prostoru ustaške Nezavisne države Hrvatske.
Da, taj pokret jeste postojao, ali Hrvati su u njemu učestvovali u izuzetno malom procentu. Što kažu podaci koje i danas možete naći u arhivama, čak i u Zagrebu.

ŽESTOK REVOLT
Od aprila 1941. pa do kraja 1942. godine formirane su: Šesta lička divizija, Sedma banijska divizija, Osma kordunaška divizija i Dvanaesta slavonska divizija, sa 26.800 boraca. Nacionalni sastav: 93 odsto Srba, četiri odsto Hrvata, a onih dva odsto vode se kao „drugi“. Taj odnos zadržava se sve do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Značajno povećanje Hrvata u sastavima antifašističkog pokreta u Hrvatskoj beleži se u samom finišu rata, kada je bilo izvesno ko taj rat dobija, a ko gubi. Iz tog vremena ostaće zabeleženi slučajevi prelaska celih vojnih formacija hrvatskih domobrana, a negde i ustaša, u partizane. Taj proces je izazivao žestoke revolte kod Srba, običnih boraca. U nekim mestima bilo je i značajnijih napuštanja partizanskih jedinica od strane Srba, koji nisu mogli da shvate zbog čega im dojučerašnji neprijatelji postaju „saborci“. Ali, to je posebna priča.
Vraćamo se Srbima kao konstitutivnom narodu u Hrvatskoj. Na Trećem zasedanju Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH), održanom osmog i devetog maja 1944. godine u Topuskom, banjskom lečilištu koje delom pripada Baniji, a delom Kordunu. Tada su prihvaćena četiri ustavna akta koja kasnije postaju sastavni deo Ustava Hrvatske, a treći član tog dokumenta nazvan je Deklaracija o osnovnim pravima naroda i građana Hrvatske.
Tu je vrlo jasno definisan dvojni suverenitet hrvatskog i srpskog naroda u budućoj Hrvatskoj. Srbima je, dakle, priznata potpuna ravnopravnost i ustavna konstitutivnost.
U obrazloženju se kaže da je srpski narod u Hrvatskoj podneo strašne žrtve od strane ustaške NDH, da je dao nemerljiv doprinos u antifašističkoj borbi i da ga to zauvek stavlja u ravnopravan odnos sa hrvatskim narodom u budućoj Hrvatskoj.
Tako su Srbi naseli na prvu veliku prevaru u posleratnoj istoriji. Ništa se ne može zameriti dokumentu iz Topuskog, ali on je trebalo i morao da bude samo uvod u jednu drugu odluku, onu o davanju teritorijalne autonomije Srbima u Hrvatskoj, odnosno uspostavi autonomne oblasti, pokrajine u Hrvatskoj, na delu gde su Srbi pre Drugog svetskog rata imali apsolutnu većinu.
Da se to dogodilo sve bi danas bilo drugačije. Onaj ko je „vraćanje duga Srbima“ sveo na konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj znao je da se ta i takva odluka, nevidljiva i neopipljiva, može ukinuti za svega nekoliko minuta. Običnim glasanjem. To se i dogodilo 1990. godine kada su Hrvati na prvim višestranačkim izborima, 30. maja, dali apsolutno poverenje proustaškoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici.
Do koje mere su Hrvati bili iskreni u tretiranju Srba kao sebi ravnog naroda govore dva podatka: Prvi kaže da su formulaciju novog Ustava Hrvatske, donetog 22.12.1990, kojim je Srbima u Hrvatskoj oduzeta konstitutivnost i ravnopravnost, zajedno sa hadezeovcima pravili i kasnije podržali Račanovi komunisti, ideološki i programski naslednici hrvatskih komunista iz Topuskog.
Drugi je u vezi sa slučajem već zaboravljenim, a sa ove distance se vidi u kojoj meri značajnim. Bar kao nagoveštaj onoga što dolazi. Naime, u junu 1989. godine u Zagrebu se sastao Sabor Hrvatske kako bi zauzeo stav o odluci Ustavnog suda Jugoslavije, da se u Hrvatskoj službeni jezik definiše kao „hrvatsko-srpski“ umesto „hrvatski književni jezik“.
Pre toga lideri Saveza Komunista Hrvatske Stanko Stojčević (Srbin) i Drago Domitrović (Hrvat) odbijaju da se izjasne po gornjem pitanju, što je u javnosti ocenjeno kao vrlo čudno.

OPASNI DOGAĐAJI
Usledila je sednica Sabora na kojoj do tada potpuno anonimna Slavica Bajan izlazi sa predlogom da se Srbima u Hrvatskoj oduzme status konstitutivnog naroda. Bio je to direktan udarac u temelje ZAVNOH-a, atak na važeći Ustav Hrvatske. Sabor su tada činila tri veća: Veće udruženog rada, Veće opština i Društveno-političko veće. Bajanova je bila na listi Veća udruženog rada. U svim većima komunisti su imali apsolutnu većinu, drugih partijskih određenja nije ni bilo, to je još vreme jednopartijskog sistema, i očekivalo se da krene lavina suprotnih mišljenja prema Slavici Bajan. Ali, nije.
Za govornicu Sabora tada je izašao samo Borislav Mikelić, direktor „Gavrilovića“ iz Petrinje, koji je u vrlo emotivnom i žestokom govoru predlog Bajanove nazvao antiustavnim aktom čiji je cilj svođenje Srba u Hrvatskoj na nivo građana drugog reda, a koji Hrvatsku uvodi u fazu mogućih vrlo opasnih događaja. Istina, za govornicu Sabora tada izlazi i Jovo Kablar, predsednik Opštine Knin, ponavlja neke od Mikelićevih tvrdnji i traži da se predlog zastupnice Bajan odbaci. Mikelić traži da se o tome uopšte ne glasa, ali ne uspeva u tome. Svi drugi ćute.
Predsedništvo Sabora stavlja na glasanje zahtev o brisanju Srba iz Ustava Hrvatske i taj predlog, na zaprepašćenje mnogih u Saboru i van njega, dobija podršku čak 66 zastupnika Sabora. Mikelić se ponovo vraća za govornicu, podnosi neopozivu ostavku i saopštava da nikada više neće ući u takav Sabor Hrvatske.
Sve ovo govori o dugoj, dugoj tradiciji neiskrenih i dvoličnih odnosa hrvatske političke i državne elite prema Srbima. Čak i onda kada se činilo da neka odluka ide u prilog Srba, suština je bila drugačija. Hrvatska politika, za razliku od srpske, ima dugoročne ciljeve, osmišljenu strategiju i vrlo fleksibilnu taktiku. Konkretno, u ovom slučaju u središtu „nesporazuma“ je tzv. „hrvatski antifašizam“.
Hrvatska bi da je Evropa i svet tretiraju kao državu utemeljenu na tradiciji antifašizma, ali ne bi da poštuje tačku oslonca tog antifašizma – Srbe.
Službeni Zagreb će istovremeno raznositi priču o hrvatskom antifašizmu u Drugom svetskom ratu, a ideju o vraćanju Srbima u Hrvatskoj statusa konstitutivnog naroda (dobijenog zbog njihovog antifašizma) kvalifikuje kao oživljavanje „agresorske politike S. Miloševića“. To može samo krajnje pokvaren mozak. Takav mozak, nažalost, evo već decenijama kreira odnose Srba i Hrvata.
Inače, Slavica Bajan danas živi u Zagrebu a zaposlena je u Informativno-dokumentacionoj službi Sabora Hrvatske.