РУСКА ИНТЕРВЕНЦИЈА У СИРИЈИ – А шта сте ви радили годину дана?

Пише Филип Родић

Прва недеља руске операције у Сирији је за нама, а већ сада у очи упада драстична разлика између ефикасности удара руске авијације и бледих резултата готово једногодишњег бомбардовања које су спроводиле САД и њихови коалициони партнери

Практично одмах пошто су руски авиони полетели из својих база у Сирији и изручили прве бомбе на исламске терористе у Сирији, западни званичници и медији су једногласно завапили како Русија напада „умерене побуњенике“ које подржавају САД и њихови савезници, а не циљеве Исламске државе. Оваква децидна тврдња јасно наводи на следеће питање: Ако САД и њихови савезници тако добро знају које циљеве гађају руски авиони, и пошто тако добро знају да се не ради о правим метама, онда се да претпоставити да знају и које су то „праве мете“, па шта су онда радили током протеклих годину дана, колико отприлике траје америчко бомбардовање Исламске државе? Одговор који се намеће је „не баш много“. И то се, што би се рекло, види из авиона. На разлику у ефекту руске и америчке интервенције најбоље је указао сиријски министар информисања Омран ел Зуби указавши да су: „Руски ваздушни удари изазвали снажно реаговање терористичких група и оних који их подржавају. С друге стране, терористичке групе ништа нису рекле када је коалиција предвођена САД започела своје операције пре годину дана.“ Да је ово тачно потврђује чињеница да саудијске верске вође нису имале ништа против не само тога што САД бомбардују положаје Исламске државе у Сирији него ни против тога што њихова земља учествује у истом. Када су Руси почели ударе по овим терористима, међутим, група од 53 саудијских верских лидера, укључујући и неке врло истакнуте, издала је заједничко саопштење позивајући јавност на џихад против владе Башара Асада и његових руских и иранских савезника. Верује ли то саудијска религијска каста да су за њихову сабраћу муслимане боље америчко-саудијске бомбе од оних руских? Или је нешто друго у питању? На пример интензитет бомбардовања и његова прецизност, односно убојитост.

[restrictedarea]

Према подацима које је објавио амерички Савет за међународне односе, САД су током операције „Пустињска олуја“ 1991. дневно на Ирак бацале 6.163 бомбе. За време инвазије на Ирак, дванаест година касније, та бројка износила је 1.039, а током бомбардовања Војске Републике Српске 1995. дневно је изручено 60 бомби. У свеобухватној једногодишњој борби против Исламске државе, која је званично проглашена претњом по националне интересе САД и мир у свету, Пентагон је сваког дана трошио 43 бомбе. Колико су и те 43 бомбе биле ефикасне указује чињеница да од како је почела акција против Исламске државе под покровитељством САД, није било значајнијих одступања на линији фронта. И то не само оног фронта на којем су Исламској држави супротстављене регуларне сиријске снаге (што је и логично) већ и на оним у Сирији и у Ираку где се против ових екстремиста боре амерички „савезници“, Курди и ирачке трупе (махом шиити). Руска интервенција је, с друге стране, за само 72 сата довела до осипања снага Исламске државе и то пре него што су започете било какве сиријске копнене офанзиве. Како су војни извори рекли агенцији РИА Новости, само у првим данима руске интервенције око 3.000 бораца Исламске државе и других екстремистичких група пребегло је из Сирије у суседни Јордан и напустило своје борбене јединице.

ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА

Може деловати да је Русија интервенцију започела одједном, али већ први напади руских авиона на положаје Исламске државе показали су да се не ради о неочекиваној одлуци Кремља, донетој под притиском тренутних околности. Напротив, руска операција у Сирији дуго је и пажљиво припремана, најмање од почетка лета. На ово указује више ствари, пре свега последице удара. Буквално током првих 24 часа бомбардовања, руска авијација извела је 28 борбених летова, од чега осам ноћних. Резултат је био тотално уништење најмање 12 циљева. С обзиром на то да сви ови летови нису били борбени, него да је било и оних извиђачких и летова ловачке подршке, може се рећи да смо сведоци високог нивоа модерне ваздухопловне ефикасности. С друге стране, према подацима Пентагона, које треба узети с резервом имајући у виду наше искуство с њиховим извештавањем о успесима за време бомбардовања СРЈ, током више од 2.000 летова коалиционих авиона, највећим делом у Ираку, убијено је до 20.000 људи и уништено око стотину тенкова, самоходних топова и оклопних возила. Простом рачуницом, долази се до закључка да су сваким летом убијена двојица исламиста и уништено 0,05 борбених возила. Цена једног борбеног лета износи најмање 50.000 долара.

Шта је узрок оваквог контраста? Због чега је операција коалиције коју предводи земља са најјачом армијом на свету, чија је најважнија компонента управо ваздухопловство, тако неефикасна? Од почетка ове споро организоване акције било је јасно да коалиционе снаге немају прецизан оперативни план, да је координација лоша и да су слабо информисане о непријатељу с којим се суочавају. Свој улог су ставили више на психолошки деморализаторски ефекат чињеницом да је операција покренута на непријатеља, него на само наношење конкретне штете Исламској држави. Поред овога, лоши обавештајни подаци учинили су да је највећи део коалиционих удара извршен на мале, безначајне, циљеве, а неретко су резултирали и потпуним промашајима, што је довело до значајних цивилних жртава. Ово је, уосталом, карактеристика готово свих америчких операција. Подсетимо само, као што смо у прошлом броју писали, да су 98 одсто жртава америчког ваздушног рата против тероризма цивили. Ову матрицу потврђује и најновији инцидент, спроведен баш у тренутку када су Американци и њихови савезници (неосновано) оптуживали Русију за цивилне жртве у Сирији, бомбардовање болнице у авганистанском граду Кундуз.

С друге стране, руска интервенција, иако је изводи тактичко ваздухопловство, пре поседује карактеристике стратешких ваздушних удара. Примарни циљеви у овој фази интервенције су командни штабови, складишта муниције и војне опреме (двадесетак тенкова Т-55 недалеко од Палмире), кампови за обуку и логистичка мрежа, дакле не тактичке мете на самој линији фронта. Ово пре свега указује да је руска војска врло темељно припремала операцију и да располаже прецизним, детаљним и тачним обавештајним подацима с терена, очито добијеним и пре него што је званично, свега неколико дана пред почетак удара, објављено да је формиран „обавештајни штаб“ Русије, Сирије, Ирака и Ирана са седиштем у Багдаду. Избор циљева, такође, указује да се ради о пажљивом постављању предуслова за почетак копнене офанзиве где би највероватније учествовале сиријске, ирачке и иранске снаге. Без командних центара, муниције и логистике, снаге Исламске државе и других терористичких организација у Сирији неће бити у стању да пруже озбиљнији отпор у копненој офанзиви уз подршку тактичких ваздушних удара. Управо ово су САД и њени савезници све време избегавали да ураде. Наносили су тактичке ударе на снаге Исламске државе тамо где је било потребно у датом тренутку, али никада нису учинили ниједан удар са далекосежним последицама по борбену способност терориста као што то чине руски напади. Једини логични разлог за ово је жеља да се омогући Исламској држави да у датом тренутку буде у стању да поврати борбену моћ и преживи као актер на терену. Руска стратегија подсећа на ону савезничку из Другог светског рата, када су дуго и темељно уништавани немачки логистички, производни и командни капацитети, па се тек онда прешло на копнену инвазију и ваздушну деструкцију војне технике и људства на самом фронту.

ПАУЕЛОВА ДОКТРИНА

Многи критичари руске интервенције, пре свега они западни који обично подржавају интервенције својих земаља, говоре и како „Путин не зна шта ради“, да ће се „заглибити“ и да ће у Сирији доживети нови Авганистан или Вијетнам. Ова критика је, међутим, подједнако неистинита, колико је и једнострана, односно малициозна. Судећи по ономе што се до сада дешавало, председник Путин је већи поштовалац такозване „Пауелове доктрине“ од свог америчког колеге и вођства Пентагона. (Пауелова доктрина, названа по америчком генералу, доцније америчком државном секретару, јесте сет од осам питања на која се мора одговорити пре покретања било које војне интервенције, осмишљена у време Првог заливског рата.) Евидентно је да је Москва у случају интервенције у Сирији посебну пажњу посветила петој тачки ове доктрине која гласи: „Да ли постоји реална излазна стратегија како би се избегло бесконачно заглибљивање у сукоб?“ За разлику од америчких стратега када се ради о Авганистану или Ираку, Москва је очито свесна ове неопходности. Да се о томе размишљало, јасно је указао и сам Путин обраћајући се члановима своје владе 30. септембра. „Ми, наравно, не намеравамо да се заглибимо у овом сукобу. Деловаћемо стриктно у складу са мисијом коју смо одредили. Прво, подржаћемо сиријску армију у својој законитој борби против терористичких група. Друго, наша подршка ће бити ограничена на ваздушне ударе и неће подразумевати копнене операције. Треће, наша подршка ће имати ограничен временски оквир и трајаће само док сиријска војска спроводи своју антитерористичку офанзиву“, рекао је Путин. Алексеј Пушков, председник Комитета за спољне послове руске Думе, био је још прецизнији: „Увек постоји опасност од заглибљивања, али у Москви ми говоримо о операцији од три до четири месеца.“

Да Русија, за сада, заиста планира да спроведе само ограничену ваздушну интервенцију, тек онолико колико је потребно да се смањи притисак под којим је председник Башар Асад и да се обезбеди његова победа над терористима, сведочи и састав руских снага послатих у Сирију. Основна оштрица руске војске тамо су тактички бомбардери, а све остало допремљено је само оно неопходно за адекватно обезбеђивање услова да летелице неометано обаве свој посао. Ради се о противваздушним системима, пешадији која обезбеђује базу у Лакатији, ловачким авионима и хеликоптерима топовњачама Ми-24, чији је основни задатак да створе безбедан коридор око базе у који се неће ушуњати терористи са противваздушним оружјем, јер авиони су најрањивији када слећу и полећу. Индикативно је да (за сада) нису допремљени модернији руски јуришни хеликоптери типа Ка-52 и Ми-28 који би били адекватнији за блиску ваздушну подршку копненим трупама од већ застарелих Ми-24. Јасна је намера да Руси борбу „прса у прса“ препусте сиријској армији, Хезболаху и Иранцима.

Американци, међутим, показују јасну намеру да Русима отежају посао и да учине све како би их приморали на озбиљније укључивање у конфликт. Иако је председник Барак Обама рекао да су САД, као и увек до сада, посвећене борби против Исламске државе у Сирији, Вашингтон је најавио нове мере чији циљ може бити само Русија. Ради се о значајном интензивирању наоружавања „проамеричких“ побуњеничких група, само што ће то овога пута уместо ЦИА радити Пентагон, и повећавању броја борбених летова из војне базе Инџирлик у Турској. Идеја је да ће веће присуство америчких авиона над значајнијим делом територије под контролом Исламске државе, оставити мање простора за деловање руске авијације и ограничити њихову способност за ударе по терористичким положајима.

Врло је спорно и питање које би се то „проамеричке“ фракције наоружавале, с обзиром на то да оно што су Американци називали „умереном опозицијом“ практично не постоји неколико месеци. Људи који ће, како је Обама рекао, због руске интервенције бити приморани да „оду у подземље или да им буду одсечене главе“ јесу људи које САД подржавају у борби против Асада. Сада је општеприхваћено да су ти људи у већини сунитски милитанти, односно наоружани џихадисти који се противе секуларној алавитској влади у Дамаску.

Ако Русија може да ослаби или победи Исламску државу и друге терористе у Сирији, Вашингтон ће доживети озбиљан пораз и његов империјалистички програм у региону може бити угрожен. Да је овакав исход реалан, указује и стручњак за тероризам Афзал Ашраф који је за британски Експрес рекао да је „војна моћ Исламске државе пренадувана“ и да би ова „фантомска држава могла нестати за неколико сати уколико би међународна заједница одлучила да делује“. „Неће бити потребно много времена да се они избаце, ако не из читавог Ирака или Сирије, онда барем из највећег дела територије коју држе“, рекао је он. Канадски интелектуалац Мајкл Чосудовски изјавио је да коалициона ваздушна кампања „од самог почетка није усмерена против Исламске државе“. „Докази потврђују да Исламска држава није мета. Сасвим супротно. Ваздушни удари за циљ имају да униште привредну инфраструктуру Ирака и Сирије“, објаснио је он. Можда „међународна заједница“ није одлучила да делује, али Русија свакако јесте, и за свега 72 сата успела је да учини оно што Западу није пошло за руком читавих годину дана. А и не гађа инфраструктуру, него су јој мета Исламска држава и сличне терористичке групе.

ЖУТА КУЋА У МОСУЛУ

Исламска држава, по свему судећи, има не само исте спонзоре као и некадашња такозвана Ослободилачка војска Косова (ОВК) него и исте економске саветнике. Како је, пишући о начинима на које се Исламска држава финансира, навео амерички интернет портал специјализован за извештавање о ситуацији на Блиском истоку, Ал Монитор, ова терористичка организација, поред трговине наркотицима, људима, нафтом, рекетирањем становништва на освојеним територијама, део прихода зарађује и трговином људским органима. Позивајући се на ирачког оториноларинголога Сирувана ел Мосулија, Ал Монитор наводи да је Исламска држава регрутовала бројне стране докторе да би прикупљала органе како из тела својих погинулих бораца, тако и од живих талаца, укључујући и децу, припадника мањинских заједница у Ираку и Сирији. Ел Мосули је рекао да је приметио „необичне активности“ око здравствених установа у Мосулу и додао да је запазио значајан број ангажованих арапских и страних доктора којима је забрањен контакт са домаћим лекарима, попут њега. Према његовим речима, операције се обављају у једној локалној болници, а извађени органи брзо се транспортују помоћу „специјализованих мрежа“ за трговину органима. Та активност Исламској држави, како је појаснио, доноси значајне приходе, у њу су укључене „медицинске установе које делују у другим земљама“ и без ефикасне координације са њима била би немогућа. Сличне оптужбе изнела је и приватна Асирска међународна новинска агенција, са седиштем у Чикагу, која тврди да се органи којих се докопа Исламска држава шверцују из Сирије и Ирака у земље попут Саудијске Арабије и Турске, одакле их криминалне организације продају купцима широм света. Највећи кредибилитет овим оптужбама дао је, међутим, још средином фебруара ове године ирачки амбасадор у УН Мохамед Алкахим, тражећи од Савета безбедности да истражи сумње да се џихадисти из Исламске државе баве овом морбидном трговином. Алкахим је тада рекао да је у масовним гробницама у његовој земљи пронађено више тела са видљивим хируршким резовима, и недостајали су им бубрези или други органи, те да су џихадисти у Мосулу погубили десетак лекара који су одбили да учествују у овој работи.

[/restrictedarea]