Република Српска на сребреничком нишану

Дан Републике СрпскеПише Стефан Каргановић

Сребреница у овом геополитичком тренутку игра улогу од огромног значаја као привидно хуманитарни изговор за извођење смртоносних војних дејстава са циљем уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада

За све који живе на овим просторима, не само у Републици Српској где се Сребреница налази већ подједнако и у Србији, Сребреница је питање од огромног моралног и политичког значаја. Када говоримо о Сребреници, реч је о ратним догађајима на том локалитету у Босни и Херцеговини, у јулу 1995. године. У питању је званична верзија тих догађаја. Чињенице које смо ми истражили и открили – ту верзију не подржавају. Невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“, регистрована у Холандији а сада и у Србији, од 2008. године бави се научним истраживањем чији је коначни циљ да одговори на питање: шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници?

Очување по сваку цену фиктивне верзије догађаја у Сребреници једна је од обавеза коју је примила на себе пета колона, која наставља прошлогодишњу офанзиву за освајање власти у Републици Српској. У следећој фази, уколико успеју у свом плану и докопају се власти, они ће тај лажни наратив прогласити за неупитну истину и њиме ће у циљу ликвидације Републике Српске покривати извршавање задатака које ће им наложити страни спонзори који су их довели на власт.

[restrictedarea]

R2P Што се тиче значаја Сребренице, неколико значајних момената. Прво, не умањујући важност фактографије самог догађаја, Сребреница није превасходно питање о томе колико је људи било стрељано или која би правна квалификација била најприкладнија – геноцид, масакр, освета или нешто друго – него за какав се геополитички циљ Сребреница користи? Ко профитира од верзије догађаја у Сребреници коју је наметнула западна пропаганда и како се та тенденциозно исконструисана прича користи?

Слика о Сребреници коју од средине деведесетих година западни медији и политички руководиоци пласирају у свету настала је много пре него што су основни факти могли бити установљени. Она гласи да су Срби тамо починили геноцид над муслиманским становништвом, и да је то најстрашнији злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата. Затим, да западне силе сносе огроман терет кривице што су у том тренутку биле нејединствене и недовољно одлучне да злочин у Сребреници спрече, али да им од тада тај пропуст намеће строгу моралну обавезу да увек и на сваком месту војно интервенишу да се нова „Сребреница“ не би поновила.

Један од начина коришћења Сребренице је, према томе, да послужи као морална подлога и политичко оправдање за доктрину такозване „одговорности за заштиту“ угроженог становништа, или на енглеском R2P (Responsibility to Protect). Ту доктрину западне силе користе искључиво за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, најчешће под изговором да „крше људска права“. Ти напади се редовно одвијају мимо одредби међународног права и противно њима. Карактеристика те доктрине је да западне државе, које се самопроглашавају за „међународну заједницу“, себи резервишу искључиво право да одреде околности и начин њене примене, као и то ко ће бити следећа мета, односно жртва.

Косово и бомбардовање 1999. године било је први пример примене ове „сребреничке“ доктрине. Затим су уследили други. У Ираку 2002. и 2003. године, поред лажних оптужби у вези са непостојећим оружјем масовног уништења, Запад је лансирао и лажну причу о масовном убијању Курда на северу земље, као други основ за војну интервенцију. У Либији 2011. године опет видимо инсценирану кризу и паролу да се помоћу војне интервенције Запада мора спречити да снаге Гадафија изазову „Сребреницу“ покољем њихових противника у Бенгазију. У Сирији, исти сценарио. Не само западни медији и политичари него је и турски министар иностраних послова, сада премијер, Ахмет Давутоглу у једном тренутку упозорио, и то од речи до речи, да „морамо интервенисати у Сирији да Асадов режим не би уништио своје противнике на исти начин као што су Срби масовно побили муслимане у Сребреници“.

Да сумирамо. Сребреница у овом геополитичком тренутку игра улогу од огромног значаја као привидно хуманитарни изговор за извођење смртоносних војних дејстава са циљем уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада. Где год је Запад користио Сребреницу као изговор за извођење агресије у питању су били политички интереси који немају везе са хуманошћу, или је, истовремено, то био материјални интерес да се нациљана држава окупира и опљачкају њени природни ресурси.

гробље

ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ Поред овог начина глобалног коришћења Сребренице, на локалном плану на Балкану постоји још један, који је веома важан. Сребреница је претворена у оснивачки мит бошњачке нације, а то се односи на словенско становништво Босне и Херцеговине и неких делова Србије и Црне Горе које је за време турске владавине примило исламску веру. Интерес Запада у балканском региону своди се на стару римску девизу divide et impera – завади па владај. Слично братоубилачко начело примењује се у Украјини у процесу стварања вештачке, антируске украјинске нације. Запад зато снажно подржава стварање вештачке муслиманске нације у Босни, са самосвешћу која ће бити што удаљенија од историјских корена њених предака и садашњих припадника. Званична верзија о геноциду у Сребреници, претворена у мит о покушају православних Срба да истребе своје суседе муслимане, у том контексту постаје моћно средство трајног раздора између људи исте крви, језика и порекла. Да бисте овај механизам боље разумели, опет вашу пажњу усмеравам на догађаје у Украјини. Од тог раздора корист имају само западне силе које се тамо, као и овде, појављују у улози арбитра. Према томе, одржавање тог мита неопходно је да би се и на великом делу територије бивше Југославије присуство и мешање Запада оправдало.

Постоји још једна корист коју Запад црпи од привидне подршке босанским муслиманима. Жртве агресије Запада од распада СССР и од нестанка мултиполарног света наовамо највећим делом су муслимани. Када се све те жртве саберу, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, у Јемену, и на другим местима, ради се о између два и три милиона невиних, мирних људи, у већини муслимана. То је двеста или триста пута више жртава него што их је наводно било у Сребреници. Лицемерна подршка босанским муслиманима Западу пружа могућност да тврди да он нема ништа против Арапа, муслимана или ислама као таквог. Као доказ благонаклоности према исламском свету пропагандно се истиче та наводна подршка босанским муслиманима и опсесивно се инсистира на међународном признању „геноцида“ у Сребреници, који су наводно починили Срби.

Сребреница је микрокозма страшног и вештачки изазваног „сукоба цивилизација“ који је у припреми.

Ни по једној основној тачки званична прича о Сребреници коју промовишу политички руководиоци западних држава, западни медији, судови и установе које је Запад успоставио и финансира, као што је Хашки трибунал – не може да издржи критику. То је зато што Сребреница никада није била прописно истражена као криминолошки случај. Од самога почетка, и већ двадесет година, Сребреница се обрађује искључиво као политички и пропагандни адут. Сви одговори које сте до сада добили углавном су погрешни и једино служе интересима оних који монополишу право да то питање решавају у своју корист.

 

СРПСКА НА НИШАНУ У Републици Српској у току је друга фаза „обојене револуције“, која је била започета прошле године и тада замало што није успела. Са становишта иницијатора и локалних извођача тог процеса, Сребреница је кључна компонента њиховог оперативног плана. Они се зато грчевито боре за одржавање по сваку цену лажне, службене верзије сребреничког наратива зато што им је то неопходно као морално покриће за велеиздају коју су се обавезали да спроведу.

Република Српска је на нишану зато што су њено постојање и консолидација убедљив доказ, без обзира на све губитке и промашаје, да су масовне жртве и патње  деведесетих година овенчане једним непобитним српским успехом. Са становишта страног фактора, Дејтон је само кратко војно примирје а не трајан политички уговорен мир. Серија институционалних напада на Републику Српску уследила је непосредно после прекида сукоба, измишљањем „Бонских овлашћења“, декретирањем неуставно повећаних надлежности централних власти у Сарајеву, паралелним преношењем овлашћења српског ентитета, укидањем ВРС и уништењем независног одбрамбеног капацитета Републике Српске, између осталог. Све то обављено је успешно коришћењем корумпираних српских политичара, потпуно равнодушних према опстанку државе и будућности народа.

Упоредо са процесом политичког разграђивања, убрзо и предвидљиво, стигло је наређење да се изврши и морално самоубиство. Влади Републике Српске је 2003. и 2004. године испостављен налог да самоиницијативно призна „геноцид у Сребреници“ и да и на такав начин утре пут у сопствену ликвидацију.

Тадашња владајућа номенклатура у Републици Српској, на челу са председником Драганом Чавићем, вољно је том налогу изашла у сусрет. Последица тога био је злокобни „Извештај Комисије о Сребреници“ 2004. године, који као воденични камен још увек виси о врату Републике Српске и њеног народа. Тадашња Влада је некритички и званично прихватила све основне тачке пропагандне конструкције догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, где се Република Српска тешко терети за најгнуснији злочин који постоји у међународном праву. Позорница је била постављена за скору самоликвидацију „геноцидне творевине“, за коју је 25.000 наших најближих положило свој живот, а стотине хиљада грађана прошло кроз невиђене патње и разарања.

Стицајем неочекиваних политичких околности, планирано укидање Републике Српске морало је бити одложено осам година. Појавио се, и узео маха, снажан отпор разграђивању безбедне куће српског народа. Постигнути су значајни успеси у заустављању процеса урушавања. Централна тачка лажне моралне оптужнице, којом се Републици Српској оспорава право на постојање – неутемељени пропагандни наратив о „геноциду“ у Сребреници – најзад је успешно и са научном прецизношћу била стављена под лупу.

Међутим, пословични „ђаво“ заиста не спава. Он је делимично успео да ствари врати скоро на полазну тачку. Вештом манипулацијом људима, њиховим амбицијама и страстима, пројекцијом опсена, он поново намеће своју првобитну агенду. Формирао је екипу бескрупулозних локалних политичара који су спремни да у томе сарађују. Република Српска опет је потенцијално под упитником преко заводљивих шема „уставне реформе“, интеграција и „функционалне државе“. Крајња последица примене тих шема је или њен нестанак или свођење на празну љуштуру у оквиру централизоване Босне и Херцеговине, која ће бити под контролом странаца.

Сребреница има јасно одређену улогу у спровођењу тог програма. Кооперативним сарадницима у самоуништењу Републике Српске, петој колони чији је задатак да изведе преврат и у интересу страних ментора уграби власт, Сребреница је неопходна као алиби за непочинства која су се унапред обавезали да спроведу. Нагодба са ђаволом је озбиљна ствар. Као што се Фауст на своју пропаст уверио, нечастиви је уговорна страна која својим сарадницима никада не прашта неиспуњавање преузетих обавеза.

У случају да се дочепају власти, сваки свој потез на рушењу Републике Српске они ће елоквентно правдати изговором да „морају“. Бацаће прашину у очи да је „међународна заједница утврдила да смо у Сребреници починили геноцид, за који сада морамо да се искупимо“ –  и то искључиво удовољавањем свим испостављеним захтевима. Сребреница ће бити лајтмотив њихове деструктивне политике.

Зато им је сада од критичне важности да се лажни  наратив по сваку цену сачува од компромитовања и да се одржи у изворном облику. Свако ко ту лажну причу руши за њих је – најопаснији непријатељ.

Тек тада, ако би се они домогли власти, лажна конструкција Сребренице доћи ће до пуног изражаја. Све што сте видели до сада сасвим је бледо у поређењу са оним што долази.

У име „Историјског пројекта Сребреница“ честитам рођендан Републици Српској, новом Израелу српског народа. Одбраните је по сваку цену.

[/restrictedarea]

Излагање аутора –  председника „Историјског пројекта Сребреница“, на промоцији књиге „Сребренички круг“ у Бањалуци у част дана Републике Српске, 10. јануара 2016

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *