Пуцањ који још траје

Пише Слободан Иконић

Хоће ли напокон доћи до озбиљног и свеобухватног разматрања свих недоумица и нерешених питања која оптерећују случај убиства премијера Зорана Ђинђића?

Мало је познато да су у једном тренутку 2001. године, истовремено, у затвору били Слободан Милошевић, Милорад Улемек Легија, Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум. И док Милошевић завршава у Хагу, сви остали завршавају на слободи, што ће резултирати убиством премијера Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године. Од тада па до данас у много прилика је отварано ово питање – било у вези са самим суђењем и његовим током, или на тему организације убиства које се стално „крсти“ као политичка позадина.

[restrict]

ТАБЛОИДИ И ОПТУЖБЕ И овога пута прича је отворена у таблоидима са не баш јасним мотивом, као, уосталом, и у више наврата до сада, без обзира на то што је због атентата на Ђинђића одавно донета правоснажна пресуда Специјалног, а потом и Врховног суда у Београду, којом је озваничено да су у мукотрпном процесу утврђене све околности случаја, докази, сведочења, вештачења у Београду и Визбадену…
Данашње актуелизовање случаја Ђинђић потегли су поједини таблоиди и за њима Војислав Шешељ, који је тадашњег потпредседника Владе Небојшу Човића оптужио да је организовао атентат. Осим низа српских политичара, укључио се и бивши црногорски премијер Мило Ђукановић, и то поруком српским властима да пронађу починиоце Ђинђићеве ликвидације како се овакав злочин не би поновио.
Наметнуло се питање зашто Шешељ баш сада ископава мртвог Ђинђића, а при том је познат по нескривеној мржњи према убијеном премијеру. Уз то, Шешељ унапред именује кривца и тражи формирање анкетног одбора у Народној скупштини који би се бавио политичком позадином атентата, која на суђењу није утврђена. Ништа против предлога за оснивање анкетног одбора нема премијер Александар Вучић, премда каже да би више волео да се тиме бави тужилаштво.
Чедомир Јовановић, лидер Либерално-демократске партије, који је и сам довођен у везу са земунским кланом, против је анкетног одбора, нарочито у „организацији“ Војислава Шешеља, али не пропушта да и сам изнесе оптужбе на рачун Човића.
Човић пак подсећа да су му ове оптужбе паковали и неки ухапшени припадници земунског клана. Он каже да је то потпуни апсурд, јер никога из те две криминалне групе нити зна, нити је видео. „Апсурд је и да ме прозива Јовановић, који није излазио из седишта земунског клана у Шилеровој и који је те бандите извукао из затвора, па он те своје везе треба да објасни. Годинама, међутим, избегава да говори о детаљима тог односа. Мени је савест чиста и мирна, а све што покушавају да ми пакују, нека им је на част“, одговара Човић на оптужбе.

АНКЕТНИ ОДБОР Судећи по коментарима из посланичких клупа, већина је за формирање анкетног одбора. Од позиције до опозиције, укључујући и Демократску странку која је имала и моралну обавезу и прилику да на чистац истера све недоумице око убиства Зорана Ђинђића, па то ипак није учинила.
Против су, углавном, појединци и странке који се званичне верзије држе као „пијан плота“ – од Весне Пешић, преко Жарка Кораћа, па све до споменутог Чедомира Јовановића. Наравно, са „Пешчаником“ неизоставно.
Ма колико најновија актуелизација случаја Ђинђић била тенденциозна и коришћена као „адут“ који подиже страсти уочи предстојећих председничких избора, не може се избећи констатација да је низ питања у вези с убиством премијера Србије остао без одговора. Наравно да треба открити и позадину убиства, која је кроз термин „политичка позадина“ претворена у праву сатанизацију појединаца, у зависности од тога ко је коме политички опонент.
Свака сумња и упитаност око многих нејасноћа у вези с Ђинђићевим убиством дочекивани су „на нож“, уз пропратни коментар да се на тај начин „поново убија премијер“, а суђење омета и „замагљује већ доказана истина“. Као да је судска истина, тачније, она која је у оптужници, једина, права и неприкосновена. На страну то што је таква истина само истина у правном смислу, и то на основу оних доказа и аргумената које тужилаштво користи како би уопште могло да подигне оптужницу.

ТРЕЋИ МЕТАК Уосталом, подсетимо на само неке недоумице, које су много детаљније и систематичније разрађене у књизи „Трећи метак“ Милана Веруовића и Николе Врзића.
Прва се односила на саму оптужницу, која је обухватала четрдесет и четворо људи за разна криминална дела, међу којима само 13 за убиство премијера. Већ је тај податак указивао на нелогичност да се у исти кош, са низом других убистава, међу њима и обичних криминалаца који са дестабилизацијом државе немају никакве везе, ставља и убиство премијера. А, треба подсетити, издвојена су била суђења за убиство Ивана Стамболића и генерала полиције Бошка Бухе. Уз све дужно поштовања, наметао се закључак да је убиство премијера мање важно, па тиме не заслужује издвојен поступак. Неодрживост такве оптужнице, најзад, схватио је и сам тужилац, који је током процеса ипак затражио издвајање случаја убиства премијера Ђинђића од осталих случајева.
Следећу недоумицу унео је Милан Веруовић, шеф Ђинђићевог обезбеђења, тврдњом да је чуо три хица, иако је „званична верзија“ тврдила да их је било само два. Таква тврдња морала је бити узета у обзир приликом истраге, а није. Испоставиће се, касније на суђењу, да су исто тврдили и осталих осам пратилаца премијера Ђинђића, да су то чинили од самог 12. марта 2003. године, и да су сва њихова сведочења (и пропратни материјални докази у прилог тим сведочењима) потпуно занемарени приликом састављања оптужнице и званичне истине. „Ја верујем да је он (премијер) погођен од стране Бирчанинове, а да сам ја погођен са прозора одакле је пуцао Звездан Јовановић, и да је тај трећи метак који је рикошетирао у зид зграде испаљен из Адмирала Гепрата“, говорио је тада Веруовић, што је касније потврдио и на суђењу као сведок.
Подсећања ради, званични подаци истраге, какви су јавно саопштени, говоре о само два метка (један погодио Ђинђића, други Веруовића), испаљена са другог спрата зграде у Адмирала Гепрата 14, која се налази лево од улаза број пет у владино здање у Немањиној улици, гледано у односу на тај улаз. Бирчанинова, о којој Веруовић говори, налази се са супротне, десне стране. Већ тај податак, Веруовићев исказ који је супротан тврдњи тужиоца, указао је на један велики пропуст из истраге – да није обављена реконструкција догађаја која би појаснила и овакве недоумице.
Обдукциони налаз убијеног премијера указао је на нове недоумице. Анализа његових повреда, наиме, намеће закључак да је премијер пао лицем унапред. Све до тада се тврдило да је Ђинђић био леђима окренут вратима зграде владе. У Обдукционом записнику, ни међу закључцима, ни на било којем другом месту, не наводи се на коју је страну Ђинђић био окренут када је погођен, да ли према аутомобилу из којег је изашао или према згради ка којој је кренуо. Такав закључак они који су вршили обдукцију и не треба, и не могу да доносе. Па ипак, у оптужници се наводи да је закључак вештака „да је пок. Ђинђић, у тренутку повређивања био у непосредној близини врата улаза у зграду владе, окренут леђима према тим вратима“. Зашто се ово тврди ако таквог закључка у Обдукционом налазу једноставном нема?
Проф. др Слободан Савић, један од тројице лекара који су извршили обдукцију одмах после убиства, пре годину дана изнео је у јавност да је био непријатно изненађен начином вођења истражног поступка, конкретно, чињеницом да је од тројице лекара који су потписали обдукциони записник у даље вештачење од стране истражног судије био укључен само један, који је тај посао обавио сам, у сарадњи са вештаком балистичаром.
Савић је подсетио да у Институту за судску медицину у Београду свако вештачење, чак и када се ради о најједноставнијим случајевима природне смрти, обавезно потписују најмање два лекара специјалиста. Насупрот томе, у случају атентата на премијера Ђинђића, целокупно вештачење било је препуштено само једном специјалисти судске медицине и једном балистичару. Једна од озбиљних замерки односи се и на необављање праве и комплетне реконструкције. Било је ту и других пропуста, рекао је тада Савић, и такође напоменуо да су о томе детаљно писали Милан Веруовић и Никола Врзић у својој књизи „Трећи метак“. „Судећи по наводима из поменуте књиге ’Трећи метак’, која се заснива на бројним подацима из судских списа, мишљења сам да многи детаљи у овом случају нису до краја и на одговарајући начин разјашњени“, каже Савић.
Важан моменат представљају и полицијске фотографије са увиђаја убиства премијера Ђинђића које су, такође, довеле у сумњу званичну верзију атентата јер показују оштећења од (делова) метка који ту нису могли да се нађу ако је тачна званична истина, која каже да су врата зграде владе била затворена када је Ђинђић смртно погођен. Ове фотографије, наиме, бележе барем три пројектила која су завршила унутар владиног здања. Ова оштећења нису анализирана у балистичким вештачењима немачких стручњака из Визбадена и овдашњег вештака.
Материјални докази са лица места, дакле, Обдукциони записник и сведочење Веруовића и његових колега сугеришу да је постојао барем још један снајпериста. Оптужница је, међутим, упркос свему овоме, базирана на супротној конструкцији која, најблаже речено, није поткрепљена чврстим доказима.
Кључно је питање, отуда, ко је одговоран за све ове пропусте, и с којим су циљем ти пропусти учињени? Извесно је да ни актуелно оживљавање случаја Ђинђић, као ни толико пута у протеклој деценији, за циљ нема утврђивање потпуне истине о убиству премијера Србије, већ је реч о намиривању неке друге врсте (пара)политичких рачуна. А најтачнијим се у читавој садашњој причи чини исказ председника Србије Томислава Николића који се, залажући се за формирање експертског тима који би испитао читав случај, усудио да примети како „убиство Ђинђића нико није смео да реши“…

[/restrict]