Први мај – ‘ајмо испочетка

Пише Филип Родић
Судбина капитализма и симболике Међународног празника рада су, како нам показује историја, нераздвојиве. Од времена када су радници гинули борећи се за своја права и праведнију прерасподелу богатства, преко „лагодних времена“ када је борба против система прерасла у борбу против печења, до данашњих дана, када се борба осиромашених против економских израбљивача враћа крупним корацима, прошло је нешто више од стотину година. У тих сто година прва политичка теорија (либерална демократија) победила јед руге две (фашизам и комунизам) доживела успон и зенит, а сада је пред сломом

Средином 19. века на вероватно најлепшем тргу у Европи, бриселском Гран пласу, живео је и писао Карл Маркс. Протеран из родне Немачке, а потом и из Француске, Маркс је уточиште нашао у једној од најслободнијих тадашњих држава. Увидевши перверзију капитализма – да су људи сведени на ниво ствари, да су имали подједнаку вредност као и радни коњи, Маркс је покушао да пронађе решење за ту неправду и поставио темеље једној од две идеологије 20. века које су се супротстављале оваквом систему и на тај начин извршио изванредан утицај на читав свет и времена што су следила. Слична ствар се и даље дешава на истом географском простору, мало даље од Гран пласа, на Шумановом тргу. Ту, у јазбини Европске уније, у зградама Берлемон (Европска комисија) и „Јустус Липсијус“ (Европски савет) неки људи пишу „дела“ која ће имати сличан значај за свет и будућност. За разлику од Маркса, међутим, ови људи не трагају за решењима која ће бити од користи већини, радницима, него управо супротно – мањини, европској, западној и светској финансијској олигархији. Исто је и у Лондону, Њујорку и Вашингтону, где се сва правила подређују слободном тржишту, највећој догми садашње, и вероватно последње фазе капитализма – неолибералном капитализму, односно финансијском капитализму.

РАЗВОЈНЕ ФАЗЕ КАПИТАЛИЗМА

Да би се тачно схватило где се и у чему данас налазимо, потребно је осврнути се и погледати историјски развој капитализма и фазе кроз које је до сада прошао. Прва права фаза капитализма, индустријски капитализам, развио се из меркантилизма, који је представљао транзицију од чисто феудалног друштва ка капитализму и који је пун замах добио у елизабетанској Енглеској 16. века и са појављивањем Атлантика као стратешки и политички важне тачке. Индустријски капитализам деветнаестог века је задуго био најмрачније лице ове политичке теорије, време када су, као што смо навели, људи били третирани као марва зарад профита неколицине индустријалаца који су располагали средствима за производњу, а изнад њих су били банкари за кормилом тада настајућих инвестиционих банака које су обезбеђујући неопходни капитал преузеле контролу и над привредом. Овај сурови експлоататорски систем је условио појаву реакције најширих слојева друштва из које су произашле две капитализму конкурентске идеологије 20. века – фашизам, односно национални социјализам, и комунизам. У војно-политичком сукобу који је уследио, капитализам и комунизам су заједнички, на војном пољу, победили фашизам. Из немогућности да пуком оружаном силом победе комунисте, капиталисти су се након Другог светског рата окренули економским средствима и створили наредну фазу капитализма, оно што се генерално назива хуманим капитализмом, односно државом благостања. У овој фази капиталисти су у великој мери бринули о добробити најширих кругова становништва и прерасподела богатства била је много равномернија од онога што је претходило. Да је ова брига за целокупну заједницу у ствари била само тактика у економском и идеолошком рату са комунизмом, доказује чињеница да је по победи и урушавању комунизма овај аспект капитализма постепено нестајао, што нас је и довело до садашње фазе капитализма – глобализације и финансијског капитализма у којем финансије имају апсолутни примат у привреди и где се профит остварује из поседовања добара, а не из производње, што друштвене односе и класни поредак враћа практично у раван оних из 19. века и у најбезобзирнију експлоатацију народа.

[restrictedarea]

Неколико непобитних чињеница указује да се у садашњој фази капитализма десило управо ово – повратак стању у којем су најшири слојеви друштва били у најгорем могућем положају, вероватно од самог постанка цивилизације. Истраживање „Какав је био живот“, спроведено у 25 најважнијих светских држава, које је почетком октобра прошле године објавила Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) показује да је јаз између богатих и сиромашних у свету на истом нивоу као што је био и у двадесетим годинама 19. века, а то је, према стручњацима из ове организације, разлог за „највећу забринутост“ у последњих 200 година. Резултати су показали да је неједнакост у примањима знатно опала средином 20. века, захваљујући ономе што ОЕЦД назива „егалитаријанском револуцијом“ и успону комунизма у Источној Европи. Ово истраживање, међутим, потврђује да је „хумана“ маска капитализма пала управо са рушењем комунизма и губитком идеолошког ривала на светској сцени, наводећи да је „неједнакост узлетела пошто је крајем осамдесетих година глобализација пустила корење“.

ОЕЦД је практично доказао и оно што је француски економиста Тома Пикети теоријски устврдио годину дана раније у својој књизи „Капитал у 21. веку“, због које је добио и надимак „модерни Маркс“. Пикети је књигу написао на основу више од деценију дугог истраживања историјских промена у концентрацији прихода и богатства, што му је омогућило да скицира еволуцију неједнакости од почетка Индустријске револуције. Он наводи да је западноевропско друштво 18. и 19. века било изузетно неправедно и да је приватно богатство знатно надилазило национални доходак и било концентрисано у рукама малобројних богатих породица које су биле на врху релативно ригидне класне структуре. Овакав систем је опстајао све до хаоса који су изазвали Први и Други светски рат и Велика економска криза. Високи порези, инфлација, банкроти и развој држава благостања довели су до драматичног смањења појединачног богатства и до периода у којем су и приходи и богатство били дистрибуирани на релативно равноправан начин. Пикети је навео да се сада ситуација приближава оној од пре Првог светског рата. Он је из овога извукао закључак да бржи привредни развој доприноси равноправнијој расподели богатства, док онај спорији доводи до концентрације богатства код малог броја људи. Према њему, у капитализму не постоји никаква „природна снага“ која би регулисала расподелу богатства и спречила његову концентрацију, него је неопходно да држава интервенише како би спречила појаву „патримонијалног капитализма“, који је бринуо и Карла Маркса. Пикети светским владама препоручује да иступе и усвоје глобални порез на богатство како би спречиле економску и политичку нестабилност. Оно што највећи део светских влада ради, пре свега оне неолибералне и западне, јесте управо супротно овоме  – прокламују да је слобода тржишта највиша могућа цивилизацијска вредност, да капитал мора бити слободан и неометан, а да терет државних дугова, финансијских проблема банака и берзанских крахова морају сносити најшири слојеви становништва – радни људи.

Слично упозорење, али из мало другачије перспективе, дао је и француски интелектуалац и идеолог нове деснице Ален де Беноа у својој књизи „На рубу провалије“ из 2012. Де Беноа, наиме, наводи да је садашња криза капитализма, за разлику од оних хроничних које су се до сада појављивале у историји, системска и да ће довести до коначног урушавања овог система. Према њему, после „30 блиставих година“ капитализма систем је, због пада профита, одбацио фордизам и вратио се почетној фази капитализма коју карактерише „притисак на зараде радника да би се вратила профитабилност“. Суочен са овим проблемом, систем је посегнуо за три различита решења, која су сва подједнако погубна по друштво и повољна само за финансијску елиту – продужавање радног времена, потрага за јефтинијом радном снагом (што доводи до измештања производње у сиромашније земље) и олакшавање кредитног задуживања грађана како би се фаворизовала потрошња, али што доводи практично до дужничког ропства грађана.

ВЕЋ ВИЂЕНО

Пошто се друштво, односно капитализам налази у ситуацији попут оне из 19. века, сасвим је очекивано и да експлоатисани грађани, који чине 99 одсто светског становништва, реагују. С обзиром да је ситуација иста, треба очекивати и да реакција буде иста и 1. мај би морао да поново постане празник и симбол борбе за радничка права и равноправност, а не само згодна прилика да се оде на роштиљ.

Амерички радикални раднички активиста Аугуст Спајс узвикнуо је 1887, пре него што су га џелати у Чикагу обесили, да ће „доћи дан када ће наша тишина бити снажнија од гласова које данас гушите“. Ове његове речи, којим је време потврдило истинитост, уклесане су на споменик масакру на Хејмаркету, што је повод због којег се у највећем броју земаља на свету управо 1. мај прославља као празник рада и радничке класе. И то нимало није случајно, јер овај догађај доиста обједињује све елементе борбе радника целога света за своја права. На националној конвенцији одржаној 1884. године у Чикагу, америчка Федерација организованих синдиката прогласила је да од 1. маја 1886. законски радни дан треба да траје осам часова. Када је дошао тај дан, на прву прославу Празника рада у историји широм Америке изашло је више од 300 000 радника, од чега само у Чикагу њих 40 000. Број демонстраната у Чикагу се у наредна два дана повећао на стотину хиљада и тада је, 4. маја, због страха елите за своје позиције, избило насиље које су највероватније изазвали плаћеници агенције „Пинкертон“, ангажовани од послодаваца. Насиље је избило пошто је неко из групе демонстраната, међу којима је био и градоначелник Чикага, бацио бомбу на полицајце што су отворили ватру и убили непознат број цивила. Пред суд је изведено осам људи, међу њима и Спајс, и њих седам је осуђено на смрт због „завере да се убије полицајац Матијас Деган“, који је погинуо од бомбе. Ово суђење се сматра потпуном фарсом и пошто нико од сведока није повезао ниједног од оптужених са баченом бомбом, верује се да је њима суђено због убеђења која су имали, а не због неког злочина.

Спајсов и гласови радника окупљених у Чикагу те 1886. године заиста су одјекнули светом и прихватили су их сви они који су се залагали за већу друштвену равноправност и праведност – од екстремне деснице до екстремне левице. Као и онда, крајем 19. и почетком 20. века, и данас смо сведоци да су радници приморани да све агресивније бране своја права и да систем све снажније гуши непријатеље финансијске елите. Демонстрације против мера штедње, које се данас организују широм Европе, од Грчке, преко Италије и Шпаније, до Француске, Немачке и Белгије, најчешће се претварају у насиље и отворени сукоб система и антисистема. И данас, на пример у Француској, као и пре скоро стотину година, 1. маја на демонстрације излазе, сваки на својој страни, и присталице екстремне левице и екстремне деснице. Тридесетих година прошлог века, 1. маја би паралелно улицама Париза дефиловале присталице Француске народне партије Жака Дориоа (првобитно генералног секретара Комунистичке омладине, а касније нацистичког колаборационисте) и Комунистичке партије предвођене Морисом Торезом. Тако и данас, свако на својој страни, 1. маја Паризом марширају и присталице „Националног фронта“ Марин ле Пен и „Левог фронта“ који предводи Жан-Лик Меланшон. Ситуација је иста и у другим европским земљама, на пример у Грчкој, где своје присталице на демонстрације 1. маја позивају и десничарска „Златна зора“ и левичарска „Сириза“.

Суштина ове на први поглед парадоксалне ситуације је у борби између системских и антисистемских странака, о којој је „Печат“ већ писао. Модерне странке данас више дефинише однос према систему, односно капитализму него питање припадности левом или десном политичком блоку. Могло би се чак рећи да је и ова подела у данашњем свету превазиђена и да је вештачка, јер и фашизам и комунизам су у 20. веку претрпели пораз од капитализма, који је једно време био идеологија без конкуренције, као што су и САД биле светска сила без конкуренције. Као што су нестали Трећи рајх и СССР, тако су нестале и њихове идеологије, али капитализам, односно либерална демократија, није била у стању да попуни празнину и обезбеди човечанству идеолошку основу на којој би друштво могло даље да се развија. Сједињеним Америчким Државама, које на геополитичком плану нису способне да попуне празнину, као такмаци јављају нова Русија и Кина. Исто тако се и на идеолошком плану све више профилише ток који руски филозоф Александар Дугин назива „четвртом политичком теоријом“, а чувени редитељ Никита Михалков „просвећеним конзервативизмом“. Управо Михалков је у једном недавном интервјуу дао одличну дефиницију данашњег стања:

„Ако све очистимо као банану, онда видимо да је либерални капитализам, заправо, само борба за власт. Слобода која се подразумева у либералном друштву, када је погледамо мало дубље, резервисана је само за одређену популацију. Либерали, макар и савремени, међу њима и представници руског либерализма, гледају искључиво ‚своја посла‘, свој профит. Сви остали су за њих само биолошка маса. И то је катастрофално!“

Слично народној реакцији коју је изазвао сурови капитализам из 19. века и довео до ондашње борбе за равноправност, тако ће и овај данашњи сурови капитализам произвести истоветни резултат. Отуд 1. мај поново добија на значају који је имао и некада и отуда треба очекивати да ће све већи и већи број људи устати и изаћи на улицу да се бори за своја права. Зато је потребно поново подсетити на речи великог америчког песника и мислиоца, Езре Паунда, којег су америчке власти због његовог противљења систему прогласиле за лудог и закључале у кавез: „Роб је онај који чека да неко дође и ослободи га.“

Празник рада или американизације?

Иако се ради о Међународном празнику рада, 1. мај се не обележава баш у свим земљама. У очи упада на овде приказаној карти да се овај празник, на пример, званично не обележава у САД, где је и настао. Вашингтон је, наиме, да би парирао међународном социјалистичком покрету и Совјетској револуцији, од 1921. не само игнорисао 1. мај него је одлучио да га слави, али прво као „Дан американизације“, а потом као „Дан лојалности“. Са Американцима су солидарни и Канађани, који, такође, не маре баш за овај празник.

Међународни дан рада није државни празник ни у Холандији, јер тамошњи естаблишмент сматра да је Краљичин дан, који му претходи и обележава се 27. априла, важнији и да би обележавање 1. маја вероватно умањило значај овог датума.

Посебно је интересантан случај Ирана. После Исламске револуције, 1. мај 1979. године обележен је веома помпезно. Како наводи историчар Ерванд Абрахамијан, „таласи радосних демонстраната похрлили су на улице како би прославили Међународни празник рада као и истинско пролеће слободе после 2.500 година монархије“. Ајатолах Хомеини је тог дана окупљенима поручио да би „сваки дан требало да се сматра празником рада, јер је рад извор свих ствари“. Каснијих година, међутим, овај празник је у Техерану минимизиран и није постао званични државни празник, али се, ипак, обележава мањим манифестацијама.

Када је добила независност, 1990, Литванија је, на крилима ватреног антикомунизма, укинула 1. мај као државни празник. Овај празник поново је постао нерадни дан 1996, али се држава и даље уздржава од било каквих прослава.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. …похлепа, као и друге погубне страсти има огроман потенцијал `адвокатисања` ?! Којигод `изам` доведе у `мејнстрим`, – свака друштвена идеја за њу може да буде – `роба` ? Наравно, као што се опити изводе у излованим условима – лабораторијама, тако су се и социјални експерименти изводили ? Па су резултати опита, итекако праћени и процењивани, а оно што је `проверено` могло помоћи одржавању капитализма, то је и – примењивано, опрезно и без револуционарног радикализма ?
    Сећа ли се неко ООУР-а ? И, како се `апокрифно` тумачила та скраћеница / Опет они у…раше раднику / ?
    Зато, драги радници, узмите у памет раније обмане и слободно будите злопамтиви према пропагаторима прадревних, пустошећих страсти… Велика је охолост, посматрати друга људска бића за објекте, са којима може да се игра, експериментише ?
    Држава `благостања` је био `контра-експерименат`, инспирисан и `поучен` – грешкама реал-социјализма ?
    А сада, када је реал-социјализам `лабораторије` нестало, ничу нови `опити` – како код `куће` тако и у – `колонијама` ?
    Остаје, да се у 21. веку дефинише, шта је то уопште – рад ? Шта то, рецимо раде данас они, који контролишу милијарде – $ или евра ?
    Посебна је тема, како је, у `глади` за новим идејама доминације, Запад почео да квари и злоупотребљава и Свето писмо ?
    Ваља знати још једну `ситницу`, `класици` марскизма, као и други интелектуалци њиховог доба, итекако су изучавали Закон… ?! Профанизација коју су започели, подразумевала је да “избаце” Бога, и створе ново “Писмо” и – безбожно – земаљско
    царство као `пандан` Царству небеском ?
    Па, колико су `успели` до сада, тако ће и – на даље…. ? И Антихристу је предвиђено мало времена, да `окрене` свој `круг`
    А човек, који бива кушан и понижаван од зла, је биће са много већим потенцијалом и од радника и сваке друге професије, касте или класе ? Лажњаци свих земаља се познају по – `плодовима`, који су у супротности са њиховим речима, ставовима итд. ? Не треба им веровати….

  2. srbi treba da slave sv ,durac kad su se hajduci sastajali a na mitrovdan rastajali tad je rad i praznik tito sto stavijo to treba zakopaati u zemlju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *