Проф. др Милош Ковачевић: Српски језик је протеран из школа и са универзитета

Разговарала Биљана Живковић

Само је ваљда код нас могуће да српски језик није обавезан предмет чак ни при изучавању страног језика на универзитету, а камоли на наставничким нејезичким и нефилолошким факултетима. Како да тражимо да нам професори буду функционално писмени, кад су се са српским језиком сусретали само у основној школи, јер је он одавно истиснут из средње школе

 

Проф. др Милош Ковачевић је познати српски лингвиста, борац за очување српског језика, нашег најстаријег и највећег историјског и националног блага. Припада малобројним мислећим Србима који нису устукнули пред најездом новокомпонованих „језикотвораца“ који, прихватајући нове језике, заправо учествују у крађи српског језика. За „Печат“ говори о последицама поменутог језичког бешчашћа, које сада хара државама на просторима бивше СФРЈ, индиферентном ставу српских филолога и наших највећих националних институција.

Да ли смо, као народ, у довољној мери свесни опасности својатања српског језика?
Реч „својатање“ преблага је за именовање стања у којем се српски језик данас код несрба налази. Свакако је исправнији термин „негирања“ српског језика. Неки су, као нпр. познати српски правник Лаза М. Костић, то чак именовали „крађом“ српског језика. Кад би тај термин данас неко од српских лингвиста поновио, макар и у цитату, оптужили би га, чак и поједини српски филолози, најмање за „говор мржње“. И та чињеница јесте добар показатељ како се у српској филологији жели ублажити или чак прећутати опасност која долази од негирања имена српскога језика код балканских народа који тај језик употребљавају, избегавајући да га именују српским, као његовим једино научно и етнички утемељеним именом.

Околности, упоредо са ратним стихијама на просторима бивше СФРЈ, кројиле су неке нове „језичке геостратешке мапе“ или, како Ви кажете: „Језички као основ националног идентитета у новонасталим балканским државама“. Какве последице са собом носи појава отимања српског језика?
Општепознато је да је у доба романтизма, када је и формиран највећи број европских нација, језик био најчешће основни критеријум националног идентитета. Зар би се онда требало чудити што је Вук Караџић, у складу са том европском праксом, све оне који су говорили српским језиком сматрао Србима. Будући да ни тада сви који су говорили српским језиком нису хтели Србима да се зову, Вук је све Србе обједињене истим српским језиком поткласификовао према вери на „Србе закона римскога (Србе католике), Србе закона грчкога (Србе православце) и Србе закона турскога (Србе муслимане)“.  Ниједан од тих категорија целином данас неће Србима да се зове. Срби католици су највећим делом преведени у Хрвате, Срби мухамеданци у Бошњаке, а део Срба православаца у Црногорце. Како је који део Срба иступао из српског националног корпуса, он је негирао припадност српској нацији пре свега тако што је почео да негира српски карактер језика којим говори. И посегао за критеријумом стварања нације из доба романтизма: критеријумом да нема нације без сопственог језика, заборављајући тако да онда ни Американци, ни Канађани, ни Мексиканци, ни Бразилци, ни многи други не би били нације.  Али,  „отимање српског језика“ овде има много шире и дубље последице. Оно заправо значи разбијање српског националног корпуса, негирање српске културне и језичке историје, оспоравање делова српске књижевности или пак, негирање  континуитета српске књижевности.

Где је, у том смислу, најдрастичнија ситуација, у Хрватској, БиХ или Црној Гори?

[restrictedarea]

Не зна се где је данас теже. У Хрватској су очишћени Срби, српски језик је преименован у „хрватски“, а Србима који су проглашени националном мањином дозвољено је да  употребљавају „српски“ за који подразумевају да мора бити друкчији од „хрватског“. Тиме се директно сугерише, да ако Срби желе бити Срби не смеју да употребљавају свој дојучерашњи српски, јер су га Хрвати прогласили „хрватским“. У Босни и Херцеговини је, чини се, ситуација још тежа. На делу је повампирена Калајева језичка политика, која преко босанског као „земаљског језика“ хоће да створи нову нацију – Босанаца, у којој би се утопили и Срби и Хрвати. Наиме, циљ је да се укине српски језик и да се на нивоу целе БиХ устоличи тзв. босански језик, као основ нове босанске нације. Иста политика проводи се и у Црној Гори. Црногорска власт жели свим силама да укине службени статус српскоме језику, жели да укине српски језички, а самим тим и српски национални идентитет.

Да ли је таква злоупотреба језика једног народа забележена игде на свету?
У посебном раду који ће се ускоро појавити у штампи, а који сам насловио „Постоји ли право народа на сопствено име именом туђег језика“, анализирао сам девет најрелевантнијих светских докумената који захватају и проблематику језичког права. Та анализа је показала да међународни документи говоре искључиво или о језичким правима појединца, или о језичким правима припадника националних мањина, док се језичка права народа нигде и не помињу. Зато нити постоји, нити је икада постојало „право народа да свој језик именује својим националним именом“, а на то право су се  при преименовању српскога језика позивали и Хрвати, и муслимани/Бошњаци и Црногорци. То лажно „право“,  које су измислили Хрвати у познатој Декларацији о положају хрватског књижевног језика 1967. године, једина је подлога ових политичких језика насталих преименовањем српскога Вуковог језика. Јасно је да на основу „лажног“ права могу настати само „лажни“ језици. И сви на српској страни који се на такво право позивају или пак на основу таквог права „признају” те непостојеће језике показују потпуну необавештеност, и свесно иду против српских националних интереса. Таквој злоупотреби српског језика, дакле, добрано потпомажу Срби, посебно они међу српским филолозима и политичарима који слепо следе хрватски филолошки и национални програм, тако да омогућавају у Србији нешто што је непојмљиво било где у свету: да се српски језик појављује и као већински језик (у Уставу Србије под српским именом) и као мањински (у Закону о мањинама у Србији под хрватским, босанским, а вероватно, како је то најавио и дојучерашњи председник Србије, и под црногорским именом).

Нечастан посао отимања српског језика прећутно је подржала и ЕУ, њено високо законодавство у пракси је признало „накалемљене“ језике.
Европска унија је политичка организација, и она је нпр. у Хагу укинула српско име језика и наметнула сложеницу БХС (босански/српски/хрватски), из чега проистиче да су све то равноправни језици. Требало би, међутим, рећи да су управо из Европске уније стизали гласови да неће дозволити превођење између ових језика, а и како би дозволили превођење „са српског на српски“ именујући га као превођење са српског на „хрватски“ или „босански“. Онда би морали дозволити и превођење са „немачког“ (оног у Немачкој) на „немачки“ (нпр. онај у Аустрији) и слично. Због тога ни на универзитетима у западној Европи по правилу нема посебних катедри за ове само именом различите језике, јер је свима јасно да су у питању само „политички“, а не и „лингвистички“ језици.

Са Вашим истомишљеницима се борите за очување српског језика, али и за што чистији језик.
Никада се није чинило да имамо више писмених, а вероватно никада није владала таква неписменост. Језичку културу данас је потпуно са сцене изгурала језичка некултура. Она једноставно влада свуда: у масмедијима, у Парламенту, у школи, у књигама, на предавањима… Завладао је, како је то добро у науци примећено, „немарни функционални стил“, чију основу чини тзв. англосрпски језик (Т. Прћић). Таква језичка пошаст није спонтано настала, она је последица и институционалног и индивидуалног односа према матерњем српском језику. Данас, нису неписмени само новинари, него и универзитетски професори, посебно нефилолошког усмерења. Само је ваљда код нас могуће да српски језик није обавезан предмет чак ни при изучавању страног језика на универзитету, а камоли на наставничким нејезичким и нефилолошким факултетима. Како да тражимо да нам студенти, па чак и професори, буду функционално писмени, кад су се са српским језиком сусретали само у основној школи, јер је он одавно истиснут из средње школе (иако га има на папиру, у називу предмета), а нема га ни на једном нефилолошком смеру студија. Поставља се питање како је могуће да правници или новинари немају српски језик, да ли је могуће да ико заврши било који факултет, а да буде тотално неписмен, какав је данас најчешће случај.
Но, за такву ситуацију одговорна је пре свега образовна политика, институционални однос друштва према матерњем језику, а посебно српски филолози и српске филолошке институције. Када је прављен нови наставни план за реформисане гимназије, комисија је прихватила предлог да се српски језик, баш због тога што се уопште не изучава у средњој школи, одвоји у посебан предмет (издвоји из предмета српски језик и књижевност), а онда се томе супротставио директор Завода за унапређење васпитања и образовања, иначе математичар, а подржало га председништво Друштва за српски језик и књижевност, директно показујући да им до српскога језика и није стало. Или пак Просветни национални савет усвоји препоруку по којој би српски језик требало у породици словенских језика третирати као српскохрватски, и изједначити га у статусу са тзв. хрватским или босанским. И увек се нађе неки  „србиста“ који стане иза таквих погубних, изопачених одлука.

______________

Проф. др Милош Ковачевић

Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предаје на више филозофских и филолошких факултета: у Београду, Бањалуци, Петрињи, Нишу, Српском Сарајеву, Косовској Митровици,  Крагујевцу… Др Ковачевић је лектор и гостујући професор на Филолошком факултету Рурског универзитета у Немачкој. Објавио је преко 350 научних радова, 16 уџбеника српског језика за основну и средњу школу, 17 стручних научних књига.

[/restrictedarea]