Преговори осуђени на неуспех

КурдиПише ФИЛИП РОДИЋ

Преговори који би требало коначно да изроде идеју о томе како би се могло доћи до мира у Сирији требало би да почну у Женеви 29. јануара, када овај број „Печата“ већ буде у продаји. Међутим, како се овај датум приближава, све је извесније да су они унапред осуђени на пропаст, јер неки од кључних фактора као да не желе дипломатско решење

Вести које су се појавиле у недељи пред почетак преговора о будућности Сирије, а многи су их сматрали судбоносним, овај дипломатски напор да се оконча сада већ петогодишње крвопролиће у најмању руку стављају у позицију из које су шансе за успех врло неизгледне. На страну што сукобљени – сиријске легитимне власти и разне наоружане организације и групе – већ толико закрвљени да је завидан дипломатски успех и само њихово довођење за преговарачки сто. Ове преговоре немогућом мисијом највише чини то што је страним факторима, који имају пресудан утицај на зараћене стране, по свему судећи, у интересу да они не успеју и да се рат настави. На ово указују врло утицајни САД и Турска спречавајући врло важну страну, сиријске Курде, да учествују у преговорима и истовремено се припремајући за ескалацију војних операција.

[restrictedarea]

КУРДСКО ПИТАЊЕ Сасвим је нормално што на преговорима у Женеви неће бити Ал Нусра фронт и Исламска држава, две најозбиљније борбене организације на терену – нико не спори њихов терористички карактер, а са терористима се не преговара, ма колико били снажни. Проблем настаје јер, због инсистирања Турске, УН нису сматрале да је потребно позвати Курде, најефикасније америчке и блиске руске савезнике у борби против Исламске државе. „Специјални изасланик УН за Сирију Стафан де Мистура упутио је данас, 26. јануара 2016, позивнице сиријским учесницима у складу са параметрима оквира из Резолуције 2254 Савета безбедности. Унутарсиријски преговори почеће 29. јануара 2016. у Женеви“, наводи се у саопштењу УН. Ова позивница, међутим, није упућена сиријским Курдима, што је потврдио Салех Муслим, један од лидера курдске Партије демократског јединства (PYD). Да Курди нису пожељни за преговарачким столом потврдио је и шеф француске дипломатије Лорен Фабијус рекавши да му је Де Мистура саопштио да Курди неће учествовати у преговорима. „Група PYD изазива највише проблема и господин Де Мистура ми је рекао да њима није послао позивницу“, изјавио је Фабијус. Ни он, нити Де Мистура нису објаснили детаљније какве то „проблеме“ праве Курди. Напротив, чињеница је да се у Сирији, поред легалних владиних снага, против Исламске државе и Ал Нусра фронта најодлучније боре управо Курди. Зато је чудно што на преговоре о успостављању примирја и преусмеравању борбе против ових терористичких организација нису позвани они који се против њих боре, за разлику од представника неких организација које подржава Саудијска Арабија и чији су лидери, попут сада покојног Захрана Алуша, позивали на убијање не војника режима него алавитских верника и других несунита, а борце Ал Нусре називали својом браћом. Како је један високи француски дипломата објаснио агенцији „Ројтерс“, иако PYD и њихови савезници морају бити део коначног политичког решења за Сирију, укључивати их у садашње преговоре угрожава „саудијску опозициону платформу“. „Имамо свеобухватну платформу из Ријада. Она сматра да PYD није део опозиције режиму. Опозиција је дефинисала преговарачке параметре и први међу њима је да Асад мора да оде. Из онога што сам видео, то није позиција PYD“, рекао је он. Поред Саудијске Арабије, против учешћа Курда у преговорима жестоко је била и Турска и њен председник Реџеп Тајип Ердоган.

Овде долазимо до малог логичког проблема. Декларативни циљ садашње рунде преговора у Женеви је успостављање примирја између владиних снага и опозиције које би омогућило да се сва борба усмери на елементе са којима се не може преговарати – Ал Нусру и Исламску државу. Дакле, да би се уопште дошло до политичког решења за Сирију, прво морају бити уништене ове две терористичке организације. О условима под којим ће режим и опозиција потписати мир, разговараће се тек пошто ово буде испуњено. Курди су, поред легалне Сиријске арапске армије, најозбиљнија оружана сила која  ратује против њих и зато је сасвим логично да они буду укључени у преговоре о заједничкој борби против овог зла. Али нису. Ова чињеница нам говори само да неки од учесника мировног процеса нису заинтересовани за његов успех. Русија се отворено и доследно залагала за то да у преговорима учествују све стране, укључујући и Курде. Курдском учешћу противила се Турска. Одлучујући утицај на став Анкаре могао је имати Вашингтон, али он то није искористио. Овај силогизам наводи нас на закључак да Вашингтон и његови вазали Анкара и Ријад не желе мировно решење и формирање коалиције против терориста у Сирији. Због чега?

 

НАМЕТАЊЕ ВОЈНОГ РЕШЕЊА Одговор на суштинско питање зашто неки од међународних фактора које смо идентификовали као САД, Турску и Саудијску Арабију не желе да сада буде створен јединствен фронт против терористичких организација у Сирији, пре свега Исламске државе, можемо добити из неколико информација које су се појавиле прошле недеље.

Потпредседник САД Џозеф Бајден је у суботу 23. јануара у Турској изјавио да су Вашингтон и Анкара спремни да наметну војно решење ако сиријска власт и побуњеници не успеју да постигну политичко решење. „Знамо да би било боље ако бисмо постигли политичко решење, али смо спремни и да, у случају да то није могуће, прибегнемо војном решењу“, рекао је Бајден на конференцији за новинаре после сусрета са турским премијером Ахметом Давутоглуом. Из понашања према Курдима у Сирији јасно је да Бајден и Давутоглу не раде искрено на постизању политичког решења него чекају прилику за оно војно. Све је још очигледније када се узме у обзир начин на који је Бајден говорио о сабраћи својих „савезника“ у Сирији, Курдима који живе на територији Турске. „Исламска држава није једина егзистенцијална претња за народ Турске. Радничка партија Курдистана је подједнака претња, ми смо тога свесни. Оно што они настављају да чине апсолутно је гнусно“, додао је Бајден.

Да Бајденове речи о војном решењу нису мртво слово на папиру потврђује неколико чињеница на терену. Прва је да су амерички војници од курдских бораца преузели контролу над аеродромом Рмеилан у североисточној сиријској провинцији Хасака. Зашто су Курди Американцима препустили овај аеродром у тренутку када се Вашингтон практично спрема да изда своје савезнике остаје мистерија. Сиријска опсерваторија за људска права, опскурна организација са седиштем у Лондону која објављује информације у складу са западним наративом, саопштила је да су у току радови на проширивању аеродромске писте која није осмишљена да опслужује војне него само мале, пољопривредне авионе, као и да су амерички борбени хеликоптери виђени како долазе и одлазе из ове базе. Портпарол Пентагона пуковник Стив Ворен потврдио је да се у овом региону спроводи операција, али је одбио да изнесе детаље због „посебне природе“ америчких копнених снага размештених у Сирији. Амерички званичници још раније су потврдили размештање одређеног броја америчких војника у Сирији, али никада нису поменули могућност успостављања база. Спорна је и легалност овог подухвата. Иако су Курди својевољно Американцима, као својим савезницима, уступили ову базу, Вашингтон је одбио сваку координацију са сиријском владом и засигурно нема дозволу легалних сиријских власти за успостављање својих база на сиријском тлу. Извесно је да Американцима на овом простору није потребна ваздухопловна база, јер њихови борбени авиони већ сада полећу из база у Турској. Зато је логичан закључак да би Рмеилан пре могао да послужи као одскочна даска за копнене операције. По свему судећи, и Турска се спрема за копнену интервенцију у Сирији. Амерички аналитички центар Стратфор, близак обавештајним структурама САД, објавио је да је „Турска већ почела да појачава своје артиљеријске ударе дуж границе са Сиријом како би помогла својим побуњеничким савезницима да униште циљеве Исламске државе“. „Ово би могло да укаже на напор да се омекшају непријатељски одбрамбени положаји пред турски копнени упад“, наводи Стратфор. Стратфор, међутим, признаје да би турски напад за мету пре имао Курде, него терористичку Исламску државу. Да би ово могао бити турски циљ потврђује и писање Џерузалем поста од 20. јануара који наводи да су „турске снаге већ прешле границу и ушле у сиријски град Јараблус“, који је био под контролом Исламске државе. „Очевици тврде да турске снаге нису наишле ни на какав отпор бораца Исламске државе. Ови извештаји поново постављају питање могуће сарадње Турске и Исламске државе са циљем да се заустави напредовање курдских милиција на северу Сирије“, додаје израелски лист.

Када се све ово сабере, постаје јасно да САД, Турска и Саудијска Арабија не желе никакав помак на преговорима који почињу у Женеви – оне желе да створе услове за наставак рата и сопствену војну интервенцију. Питање на које за сада нема одговора јесте до када ће Курди прихватати да буду између чекића и наковња и када ће дефинитивно схватити да им само Москва може бити искрен савезник у овом тренутку.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *