Плес милијарди у Замку

У перфектно изведеном плесу милијарди, а у бласфемији демократије, Британци су били излобирани и препарирани да гласају за опцију једне од две кампање за излазак из ЕУ – иза којих су стали исти циљ, исти милијардери и исти новац

Разговори о изласку Велике Британије из Европске уније могли би да почну само неколико часова после проглашења победника на британским парламентарним изборима 8. јуна, поручено је Лондону из Брисела. И ако је веровати човеку који ће у име Уније водити кампању раскида Мишелу Барнијеу, ова порука из Брисела је, општа је оцена у Лондону, видно помирљив отклон од досадашњег агресивног тона шефа Европске комисије Жан-Клода Јункера по коме би Британија могла да буде стављена на муке уколико Лондон, односно премијерка Тереза Меј заиста мисли оно што је рекла, а рекла је да је јунски референдум на Острву казао своје: да Британија одлази и да за њену владу „брегзит значи брегзит“, што на нешто јаснијем енглеском језику значи „одлазак и квит“!

[restrict]

ПОСЛАНИЦА ЗАМКУ Референдум је рекао своје, али на Темзи је и даље закључак да „Јункер и компанија“ нису (1) још сварили поруку референдума; да су га (2) погрешно разумели и да занемарују најважније – да се (3) са Гордим Албионом не може разговарати језиком којим су навикли да говоре  Јункер, Барније и остатак бриселског Замка. Бивши лидер водеће евроскептичне партије (УКИП) на Острву Најџел Фараџ појашњава: „Британија ће отићи из Европске уније и ако не буде пријатељског договора са Бриселом о архитектури односа после раскида. То такође значи да је брегзит – бај-бај, Европо, било договора или не. То још значи и да је договорни раскид могућ једино ако се Брисел ’дозове памети’.“

Дозивање памети или не, тек одмах после Фараџове посланице Замку огласио се још једном Барније. Није, каже, мислио да прети, нити је, како се исповедио лондонском „Дејли експресу“, имао у виду било какав „лош договор“, а поготово не да се све оконча „никаквим договором“ са Уједињеним Краљевством. Напротив, Унија без Британије почеће разговоре са Британијом без Уније „већ сутрадан“ после избора од осмог јуна.

И Барније силази за октаву ниже: није тачно – појашњава – да Брисел жели да казни Британију за вероломство. Поготово није тачно (како то већ тумачи лондонска страна) да се од Британије у старту тражи да плати некаквих 85 милијарди фунти, израчунао је Замак, бракоразводни пакет. Уместо тога, британске финансијске обавезе према Унији зависиће од датума брегзита и „већ важеће методологије“, ма шта то значило у цифрама.

Није Европска унија, иде даље бриселска прича, незасита звер него ће, напротив, ући у разговоре  о разлазу „мирно“ како би се постигао договор; премда се не зна шта то „мирно“ значи и да ли подразумева и појам „пријатељски“.

У Лондону тренутно слабо ко има грам илузије и трунку лаковерја у то како Замак мисли да преговара са Уједињеним Краљевством за које, уосталом, Европска унија није никада ни била „британска шољица чаја“. Још мање су у Лондону спремни да разматрају „рачуноводствену фантазију“ Брисела о цени развода.

ЈОШ МАЛО НИЧЕГА Барнијеов покушај да примири усталасале воде Ламанша дошао је готово синхроно са открићем у немачкој штампи где се недавни састанак Јункера са госпођом Меј у Лондону описује као „дипломатска непријатност“ првог степена, а атмосфера разговора као ближа катастрофи него неуспелом договарању. На Темзи се готово унисоно сумња да је овакву квалификацију сусрета у Лондону у немачку штампу пустио сам Јункер.

Најџел Фараџ пак испричао је на ову тему, у Европском парламенту, да се господин Јункер није понашао нимало уљудно у разговору са британском дамом и како је „грубо“, са благом нотом претње, покушавао да госпођу Меј придобије за неку његову варијанту брегзита ако је већ брегзит коначна одлука Лондона.

У сваком случају, Најџел Фараџ упозорава, а лондонски „Дејли експрес“ преноси, да без обзира шта Брисел „фантазира“, Британија, ако јој се будући дијалог са остатком Уније о новим односима не свиди, и ако бриселски преговарачи не буду кооперативни, треба да напусти преговоре „још у току прве фазе дијалога“.

Не зна се још докле се стигло у овој фази развода, али је европски преговарач Барније, после недавног испитивања пулса у Британији, само рекао да Брисел и даље жели да постигне пријатељски договор са Краљевином, а да му није циљ да „не постигне договор“, нити да постигне „лош договор“. И још мало ничега: „Наша је намера да постигнемо споразум са Британијом, не споразум против Британије.“

Британски преговарачки појам брегзита подразумева уговор о слободној трговинској размени са Европским заједничким тржиштем и британску пуну контролу границе на Ламаншу уз стриктно лимитирање имиграната (између стотину и двеста хиљада) из земаља садашње Европске уније.

Са британске стране, за такав исход разлаза такмиче се паралелно две унутрашње кампање – „Напустити Унију“ и „Гласај за одлазак“. Прву инспирише бивши лидер антиевропске Независна партија Уједињеног Краљевства (УКИП) Најџел Фараџ. Кампању „Гласај за одлазак“ води конзервативац Борис Џонсон, министар спољних послова Британије.

Иако теже истом циљу, две платформе су „непријатељи“ о питању начина одласка и где је црвена линија Краљевства у преговорима са осветнички расположеном ЕУ. Јавно обе кампање згражавају се и на помисао да наступају са исте платформе. А иза завесе две групе се „грле и љубе“. Лондонски „Обзервер“ прошле седмице пред читаоце ставља документа из којих се види да две групе раде „тимски“, обе користе и деле податке из две аналитичке фирме које делују на анимирању бирача у предизборној кампањи. „Гласај за одлазак“ ангажовала је лобистичку фирму „Агрегејт ај кју“, а „Напустити Унију“ унајмљује лобисте „Кембриџ аналитика“.

 

ТРЕЋИ ФАКТОР У неким другим условима и временима не би „конкурентска сарадња“ две формације које теже истом циљу и међусобно размењују поверљиве информације била занимљива да се у Лондону није појавио строго чуван документ, у ком пише да иза обе кампање стоји „трећи фактор“ коме је стало да се, на крају, Европска унија или растури или пак потпуно стави у службу његове политике.

„Трећи фактор“ су Сједињене Америчке Државе које подржавају и финансирају обе кампање, а уз помоћу милијардера Роберта Мерцера. То је исти господин који је кофинансирао председничку кампању Доналда Трампа у Америци.

Како се избори приближавају, а клупко одмотава, искрсава још да је новац Мерцера стајао и иза британског референдума на коме су грађани јасном већином одлучили да земља напусти ЕУ.

Са овим искрсава и питање: како и колико амерички милијардери и амерички долари утичу на деловање две лобистичке кампање у британској предизборној атмосфери.

Легално, „Агрегејт ај кју“ (Канада) и „Кембриџ аналитика“ (америчка компанија базирана у Лондону) немају ништа заједничко. Испод површине, међутим, открива лондонски „Обзервер“, веже их заједнички, „обавезујући уговор“ по коме сву њихову „интелектуалну имовину“ има прво да користи и извесна фирма „СЦЛ електроникс“ – британска компанија из које је (гле!) настала „Кембриџ аналитика“.

 

УЗДУЖ ТАМНИХ КОРИДОРА Идући даље уздуж тамних коридора открива се директна пословна веза Мерцера са Стивом Беноном, главним политичким стратегом Доналда Трампа у Белој кући. Мерцер је, иде даље откриће, био власник „Кембриџ аналитике“, опскурне ПР фирме која је, опет, произашла из једне британске компаније специјализоване за „послове светских влада и војски“, за њихове такозване „психолошке операције“. А Бенон је у време британског референдума био шеф „Кембриџ аналитике“.

Све до фебруара ове године није се знало да је цела ова галерија ликова и компанија била уско повезана са британском кампањом „Напустити Унију“. Мерцеров блиски пријатељ Бенон, био је, тек сада се открива, најближи пријатељ и пословни сарадник Најџела Фараџа, донедавно лидера британске евроскептичне партије УКИП.

Енди Вигмор, директор за комуникације са јавношћу у „Напустити Унију“, открива сада како је цела формација била „епрувета за одгајање бактерија“ у председничкој кампањи Доналда Трампа. Још каже: „Ми смо међусобно размењивали многе информације (са Трамповим штабом) будући да оно што смо ми покушавали да учинимо овде и оно што они (Трамп) желе да учине имају масивне паралеле.“

Из истог сведочења сазнају се и пикантерије као што је Вигморова тврдња да су се  Мерцер, Фараџ и компанија састали тајно у Вашингтону и како је то „била најбоља вечера којој сам икада присуствовао… За истим столом  били су сви ’проказани ’овог света. Они исти који тренутно држе конце у Белој кући“.

Сума сумарум, Британци су гласали на слободном народном плебисциту за напуштање Европске уније, а на слободним парламентарним изборима изабрали владу која је, слушајући народну вољу, добила налог да их изведе из ЕУ и активира фамозни члан 50 Лисабонског уговора који регулише процедуру изласка једне земље из Заједнице. У перфектно изведеном плесу милијарди, а у бласфемији демократије, Британци су били излобирани и препарирани да гласају за опцију једне од две кампање иза којих су стајали исти циљ, исти милијардери и исти новац.

Британски изборни закон срочен је тако да онемогући „куповање“ избора, а омогући једнаке услове игре. Закон стриктно налаже да различите  лобистичке кампање не могу да дејствују заједно уколико не декларишу заједнички трошковник. Али ни у земљи Магна карте закон не мора да буде Свети грал. Па су „Гласај за одлазак“  и „Напустити Унију“ дејствовали у тандему, директно размењивали факте и податке, а на челу ове назаконите фаланге игру је водио амерички милијардер Роберт Мерцер.              

[/restrict]