Odgovor S. VLADUŠIĆA Sretenu Ugričiću

Piše Slobodan Vladušić

Kako je nastao tekst „Smaoubistvo iz nehata ili unutrašnje bombardovanje Narodne bilioteke“

U odgovoru koji je Narodna biblioteka Srbije (NBS) poslala na adresu „Pečata“, povodom, između ostalih, i mog teksta, imao sam prilike da pročitam šta je njen upravnik gospodin Sreten Ugričić sve učinio za ovu ustanovu, kao i to da ja pripadam „iskusnim autorima“ (ma šta to značilo), koji „često i po pravilu neosnovano kritikuju NBS i njenu upravu“. Što se mene tiče stvar je jasna: u trenutku kada iz NBS spočitavaju da se često njima bavim, ja sam napisao samo 1 (i slovima – jedan) tekst o NBS-u. Pošto sam iskusan, kako se to kaže u dopisu, tj pošto sam tekstove o književnosti počeo da štampam pre više od 15 godina, ostavljam čitaocima da procene da li je prosek od jednog teksta o NBS-u na svakih 15 godina odgovara atributu „često“. A sada da vidimo kako stvari stoje sa „osnovanošću“.
Najpre treba reći ovo: šta je sve gospodin Sreten Ugričić uradio ili nije uradio u NBS, nije bila tema mog teksta. Tema mog teksta je bila jedna konkretna novinska vest. Tekst tako i počinje.
„Pre nekoliko dana u novinama se pojavila jedna čudna vest. Naime, štampa nas je obavestila da su u Biblioteci grada Beograda na policu pod nazivom ‘crnogorska književnost’ smeštena, između ostalog, i dela Petra Petrovića Njegoša i Nikole Malovića, te da je sve to učinjeno po instrukcijama Narodne biblioteke Srbije.“
Otkuda meni uopšte ideja o polici sa crnogorskom književnošću u Biblioteci grada Beograda? Sudeći po odgovoru NBS-a ja sam tu policu izmislio: „Zar je ponestalo ideja za kritiku uprave NBS, pa se moraju izmisliti [kurziv S.V.] pretinci i police koje ne postoje, kao i nekakve instrukcije i nalozi koji ne postoje?“ Međutim, u istom tom odgovoru nalazi se i rečenica koja pokazuje suprotno, tj. da sam ja ipak imao neku informaciju o događaju, da ga nisam izmislio, dakle: „Štaviše da su autori Pečata želeli – kao što nisu – da provere klevetničku tvrdnju na osnovu koje su pisali tekst [kurziv. S.V.]“ Očigledno da je NBS malo zbunjena: čas ja izmišljam, čas citiram. To baš nisu iste stvari.
Ja međutim, nisam zbunjen, jer znam kako je tekst nastao: nastao je na osnovu novinske vesti u listu „Pres“ pod naslovom „Njegoš strani pisac“ koja se na sajtu novina „Pres“ pojavila 18. aprila 2010 god.
Dakle, to je izvor koji sam koristio za pisanje svog teksta.
NBS mi preporučuje da je trebalo da proverim tu vest, koju nazivaju klevetničkom. I ja im odgovaram: svakako bih tu vest drugačije gledao, da sam imao i najmanju sumnju da je netačna. A takvu bih sumnju imao, primera radi, da je NBS DEMANTOVALA vest u „Presu“ od 18. aprila, 2010, recimo, istim onim pismom koje je uputio „Pečatu“. U tom slučaju komentar te vesti ne bih ni napisao. Međutim, NBS i njen upravnik to nisu učinili. Dakle, ako NBS nije demantovala vest iz „Presa“, koja je usput potkrepljena i fotografijom „crnogorske“ police, meni je preostalo samo da tu vest smatram čudnom (što sam i napisao), ali ne i neistinitom, jer ne postoji ni jedan razlog da je smatram neistinitom. To znači da je 18. aprila 2010. godine istina glasila ovako: postoje instrukcije NBS koje de fakto Njegoša i Malovića smeštaju u crnogorsku književnost. Izvor: „Pres“.
Razume se, sada neko iz NBS može da kaže da „nije bio obavešten“ o tekstu u „Presu“. Zamolio bih ga da me poštedi takvih argumenata. Tim pre što jedna „neobaveštenost“, obično vodi u drugu.
Naime, tekst o instrukcijama Narodne biblioteke iz „Presa“ poslužio je kao osnova za još jedan tekst koji se pojavio u međuvremenu. To je tekst „Zloupotreba Njegoša“ čiji je autor gospodin Marinko Vučinić. Ovaj tekst se pojavio 6. maja, 2010. god. na sajtu „Nove srpske političke misli“. U tom tekstu se kaže, između ostalog, i ovo: „Petnaest godina kasnije uputstvom Narodne biblioteke Srbije Petar Petrović Njegoš je svrstan u crnogorsku književnost, bez obzira na to što je sam Njegoš sebe smatrao pripadnikom srpskog naroda i srpske književnosti. Ta notorna činjenica očigledno nije značila ništa autorima ovog bibliotečkog uputstva.“ Obratite pažnju: to što je napisao gospodin Vučinić, poenta je i mog teksta koji se pojavio kasnije u „Pečatu“.
Dakle, NBS je još jednom direktno i nedvosmisleno prozvana u javnosti povodom uputstva. Da li NBS reaguje na tekst gospodina Vučinića? Ne. Da li demantuje navod o postojanju uputstva? Ne. Šta iz te dve premise čovek koji raspolaže elementarnim znanjem logike treba da zaključi?
Rezimirajmo: 6. maja, 2010. godine, istina (i dalje) glasi ovako: postoje instrukcije NBS koje de fakto Njegoša i Malovića smeštaju na policu sa crnogorskom književnošću u Biblioteci grada Beograda, tj. u crnogorsku književnost. Šta drugo mogu da zaključim ne ja, nego i bilo ko drugi iz činjenice da se i pored dva teksta u kojima se spominje NBS i njena uputstva, ova institucija ne oglašava demantijem o tom pitanju?
I tako se na mom stolu nalaze ove tri činjenice, koje u tom trenutku niko nije doveo u pitanje:
A.Njegoš i Malović pišu na srpskom jeziku, dakle, oni su srpski pisci i njihova dela spadaju u srpsku književnost.
B.Biblioteka grada Beograda, smešta Njegoša i Malovića na policu pod nazivom „crnogorska književnost“.
C.Biblioteka grada Beograda to čini po instrukcijama NBS.
I kada me je gospodin Dunđerin pozvao da za magazin „Pečat“ prokomentarišem taj slučaj, ja sam na osnovu ovih činjenica sastavio tekst i povukao izvesne analogije koje su se same nametale.
Tada se iz hibernacije odjednom budi i NBS sa tekstom „U raljama stare (nacionalističke ideologije)“. U tom tekstu se tvrdi da „NBS nikada nijednoj biblioteci pa ni biblioteci grada Beograda nije dala nalog da klasifikuje i fizički izdvaja knjige pod oznakom crnogorska književnost.“ To NBS tvrdi bezmalo meseca dana nakon što se ta vest prvi put pojavila u medijima.
Da se razumemo: ne tvrdim da NBS ne govori istinu. Međutim, moram sebi da dozvolim pitanje: šta su do sada čekali? Zašto se NBS nije oglasila odmah povodom teksta u „Presu“. Ne razumem: da li u NBS postoji neko rastegljivo shvatanje istine po kome ono što je 18. aprila istina, može polovinom maja postati laž.
Idemo dalje: ako takve instrukcije NBS ne postoje, onda Biblioteka grada Beograda na svoju ruku vrši nešto što nije samo puko premeštanja knjiga sa jedne na drugu policu. Da li je NBS prihvata da se nešto ipak, dogodilo u Biblioteci grada Beograda? Evo kako NBS na to gleda: u pismu upućenom „Pečatu“, neutralnim tonom, kao da se radi o vodostaju reka u podne, NBS konstatuje da: „suprotno normi koju propisuje NBS, Biblioteka grada Beograda nije poštovala obavezni međunarodni standard univerzalne decimalne klasifikacije UDK po kojoj ne postoji crnogorska književnost, nego samo srpska književnost u Crnoj Gori, kao što naravno postoji i srpska književnost.“ I tačka. Dakle, tu gde je cela stvar i počela – na policima sa natpisom „crnogorska književnost“ na koje je neko stavio Njegoša i Malovića sa svim onim konsekvencama koje to premeštanje proizvodi – tu činjenicu NBS konstatuje mirno, kao da je posmatra sa Marsa, sa manje emocija i od prezenterke vremenske prognoze. Jer umesto da prvi reaguju na to, oni su reagovali poslednji. Međutim, kada se neko osmeli da ukaže na opasne konsekvence takvog premeštanja knjiga sa jedne na drugu policu, kada se povuku tragične, ali ne i proizvoljne analogije, onda se i NBS razgoropadi. Za NBS nije problem u tome što u Biblioteci grada Beograda (koja je, by the way, pod ingerencijom NBS) Njegoš i Malović od srpskih postaju crnogorski pisci (jer se nije oglasila tom prilikom!) a nije problem ni to što neko iz te biblioteke tvrdi da se to čini po instrukcijama NBS, jer ni to nije vredno NBS-komentara. Problem je kada neko kaže da je TO problem. E, TO NBS ne može da oprosti, i tada padaju teške reči: ja se tada nalazim u „raljama stare nacionalističke ideologije“, postajem pseudopatriota koji je ideološki oslepljen ili zaslepljen itd. u smeru ostalih sličnih budalaština. A kada neko u Biblioteci grada Beograda Njegoša i Malovića proglasi crnogorskim piscima, onda je to samo primer za „nepoštovanje obaveznog međunarodnog standarda univerzalne decimalne klasifikacije UDK“. Ostavljam čitaocima da iz ovakvog rasporeda prioriteta i stepena pogođenosti NBS-a, sami izvuku zaključak.
Što se tiče mog tobožnjeg nacionalizma, „kvazipatriotizma“, i ostalih međusobno slepljenih budalaština koje mi se pripisuju bez osećanja da reči imaju i značenja, stvari su jednostavne: insistirati na tome da su Njegoš i Malović srpski pisci svakog dana, zajedno sa prvim petlovima, nepotrebno je i besmisleno – to nikada nisam ni činio – ali insistirati na tome u trenutku kada se ta istina dovodi u pitanje, smatram ne samo potrebnim iz razloga nacionalnog kulturnog interesa, već pre svega, iz razloga naučne istine i intelektualnog poštenja, dakle, i savesti.