Обесхрабривање антисрпске агресије

Драгомир Анђелковић 

Да нам се у неком тренутку ипак не би догодила „Олуја 2“ и „Олуја 3“, јер Загреб и Сарајево не желе опстанак РС и тамошњих Срба, а Албанци прижељкују да свој барјак забију не само на северу Косова већ и у Прешеву – брзо почнимо да реализујемо озбиљан програм опремања и јачања војске о коме већ годинама причамо

Шта се крије иза бурних речи на релацији Београд–Загреб–Бањалука–Сарајево? И шта ту може да донесе догледна будућност?
Односи Србије и Хрватске улазе у фазу ескалације својеврсног локалног „хладног рата“. Упоредо, Република Српска спрема се да одржи изузетно битан референдум. Прво је било говора о референдуму којим би се анулирале све одлуке које су током протеклих деценија дoнeсeнe мимo Устaвa БиХ и Дejтoнскoг спoрaзумa, односно које су брутално – у маниру некадашњих европских колонијалних гувернера у покореним земљама Африке и Азије – наметнуте од стране тзв. међународне заједнице (високог представника) и неуставног Суда БиХ. Сада ће референдум – због потребе остваривања унутрашњег консензуса у РС и покушаја избегавања прекомерног затезања односа са Западом – бити ограничен на изјашњавање грађана РС о 9. јануару као Дану државности Српске (што је Суд БиХ неосновано и мајоризацијом крајем прошле године поништио). То, као и да је којим случајем дошло до реализације првог сценаријa, несумњиво је легитимно па и легално – али изазива скоро хистеричан бес оних који очекују да Срби кротко трпе њихово злостављање. У таквим, врло сложеним околностима, Београд одлучно понавља да неће допустити неку нову „Олуја“. О чему се ту ради?

[restrictedarea]

ХРВАТСКА ГЕОПОЛИТИКА Током протеклих месец дана вишеструко истицање премијера Александра Вучића, министра Александра Вулина и неких других наших званичника да Србија неће пасивно посматрати репризу масовног насиља над Србима западно од Дрине, обично се код нас тумачи као пука реторичка форма или евентуално упозорење Хрватској у вези с односом према остацима нашег кланог и скоро докланог народа у тој држави, која се све више дичи својим нацистичким наслеђем. Но ствари треба гледати шире. Јер Хрватска преостале Србе притиска генерисањем страшне антисрпске атмосфере како би их присилила да се асимилирају или одселе, али нема више потребу да директно прибегава масовном насиљу и протеривању. Срби су у Хрватској већ углавном етнички очишћени или затрти.
Кључ за разумевање београдског упозорења да ће се супротставити потенцијалној „Олуји 2“ јесте Република Српска. Она је кост у грлу не само Сарајеву већ и Загребу, те о потреби њеног елиминисања нескривено говоре разни хрватски политичари средњег ранга (вишег су суптилнији, али мисле исто). Уосталом, ту се ради само о континуитету хрватске „државотворне“ мисли. Да поновим оно што сам већ више пута истицао, још је „отац“ хрватске геополитике Иво Пилар (1874–1933) тврдио да због географских перформанси (изглед „кифле“) земаља у којима су Хрвати већина – а то су ужа Хрватска, Славонија и Далмација (данас захваљујући српским победама у светским ратовима незаслужено обједињене у Републику Хрватску) – у њихов састав треба укључити БиХ или је макар довести под доминацију Хрвата како би се добила геостратешки заокружена целина. То је, како је Пилар био уверен, за Хрвате „геополитичка нужност“, такорећи питање националног опстанка. Сагледавајући ствари у том светлу, вратимо се сада актуелном референдуму у РС.

ЗАУЗИМАЊЕ ПОЗИЦИЈА Српска је дуго а плански била, миц по миц, свођена с нивоа државе укључене у састав шире државне заједнице, на њену обичну федералну јединицу, односно БиХ је из нечега налик конфедерацији требало да прерасте у снажну савезну државу. Иако маштају о унитарној држави, и ово је задовољавајуће за БХ муслимане, а под условом да добију какву-такву своју републику, и за Хрвате. Опет, то би БХ муслимани лакше прихватили ако би централна власт била ојачана а ентитетска ослабљена, односно право националног вета било ограничено. Што се Загреба тиче, уз елиминисање западне српске државе на простору који доживљава као свој „трбух“, он би био много ближи Пиларовом идеалу, а онда би чекао прилику да касније прогута што већи део БиХ.
Развој догађаја који тихо, али упорно иде ка централизацији БиХ прекинуо је актуелни председник Републике Српске Милорад Додик. Проценивши да је наступио погоднији геополитички период, пре десетак година почео је да пружа снажан отпор, што ипак не значи да Српска и даље није изложена сталним ударима са циљем да јој се отме неки сегмент јурисдикција. Тиме смо стигли до нове велике битке између РС и оних који у БиХ и ван ње желе да обесмисле Српску. Таквих сукоба је већ било, од одбијања Бањалуке да прихвати централизацију полиције до директне конфронтације с високим представником, из чега је Додик изашао као победник и закочио, за РС, државноерозивни процес. У међувремену је још више ослабио евроатлантски поредак. Тако је актуелни референдум постао велико одмеравање снага пред вероватно пресудно мешање БХ карата после америчких избора.
Референдумским тријумфом РС побољшава своје одбрамбене, али и офанзивне позиције за наредни период, што ствара нервозу код Хрвата и БХ муслимана. А ако су муслимани слаби и збуњени најновијим развојем руско-турских односа с могућим балканским импликацијама које то има, Хрвати су НАТО и ЕУ скоројевићки самоуверени и традиционално антисрпски агресивни. Ево нас тако поново код хорор идеја о „Олуји 2“.

МЕСИЋЕВЕ РЕЧИ Већ смо вероватно углавном заборавили да је о њима проговорио Стјепан Месић пред крај свог председничког мандата. Почетком 2010. године изјавио је да би, у случају да у то време прeмиjeр РС Mилoрaд Дoдик рeфeрeндумoм o oтцeпљeњу покуша да сруши Дejтoнски спoрaзум, oдмaх пoслao хрвaтску вojску, и она би кoд Брчкoг прекинула коридор, те тако oнeспoсoбилa РС, кoja би услед тога „морала да нестане“. Јасно је да се углавном ради о манипулативним хрватским интерпретацијама. РС не подрива Дејтон већ се само бори за његову изворну примену. Но битно је што смо с државног врха Хрватске добили потврду шта се тамо прижељкује и спрема. И то није био никакав индивидуални испад Месића већ одраз систематске политике. Није више ни тајна да Хрватска има разрађене војне планове за удар на РС, који уз пресецање везе између њеног западног и источног дела подразумева и муњевито заузимање Бањалуке.
Хрватске оружане снаге (уосталом као и наше) више немају масован карактер који би им омогућио окупацију РС налик ономе што се десило с Републиком Српском Крајином. Међутим, имају капацитете да је умногоме паралишу, те тако покрену репризу отварања БиХ Пандорине кутије. У таквим околностима, суочени с хрватском регуларном војском и потом свестраним нападом охрабреног муслиманског башибозука, Срби би се макар у западном делу РС нашли у очајном положају. Нема више организационих и техничких капацитета ЈНА које би као почетком 90-их могли брзо да преузму и створе своју армију, а некадашња војска РС је укинута док је полиција демилитаризована.

СРБИЈА – ГАРАНТ ДЕЈТОНСКЕ РС У случају хрватске акције против РС и свега онога што би се тиме покренуло, једини начин да Српска опстане је да Србија директно интервенише, а на то као гарант Дејтонског споразума наша земља недвосмислено има право. То би подразумевало како војне контрамере против хрватског агресора на његовој матичној територији, тако и деловање на простору БиХ против њега и муслиманских екстремиста. Наравно, Београд тако нешто сигурно не жели. Срби нису ни крајем прошлог века, као ни током Другог светског рата, покренули врзино коло међусобних крвавих сукоба на југословенском простору. Били су два пута изложени покушајима геноцидног затирања, чему су се у складу с могућностима оба пута жестоко супротставили.
Важно је да сви добро и данас знају, ма колико се свет а и ми променили, да ће и сада тако бити. Уколико неко мисли да ће референдум или било који други изговор искористити за покушај покоравања РС или чак њеног елиминисања, ући ће у директан војни сукоб и са Србијом, а у таквим околностима хрватско чланство у НАТО или не би било значајно или би постало део много опсежније игре (прошло је време када је тај пакт могао да чини скоро шта год хоће а убудуће ће и из унутрашњих разлога све мање бити оно што је био). Далеко је од тога да смо ми војна сила, али и даље смо у стању да се боримо за опстанак с нашим опонентима у окружењу (за разлику од минулих, и то не тако давних времена, када бисмо их, да смо остали сами, без мешања страних фактора, тотално разбили).
Далеко је од тога да имамо много разлога за задовољство што смо у стању да некако парирамо непријатељском окружењу (уместо да смо супериорни), али и то је сада довољно када за тако нешто убедљиво искажемо спремност. Његови страни ментори, у околностима када имају отворен фронт у Украјини и на Блиском истоку, те им предстоје унутрашњополитички ломови – не желе велике турбуленције на Балкану.

ОДЛАГАЊЕ „ОЛУЈЕ 2“ Из реченог се види зашто је изузетно значајно што је Србија одлучно и борбено реаговала на серију хрватских и муслиманских екстремистичких изазова, те је послала поруку да неће дозволити неку, каква год она била, нову „Олују“. Није се ту радило ни о каквом хиру или маркетингу већ о озбиљној, емоцијама набијеној поруци. То је паметном и у нашем балканском окружењу, као и у кључним евроатлантским центрима моћи – доста! Они који ту одлучују, иако су често зли, нису глупи, и јасно им је да не може да буде било какве локализоване акције против РС. Она би прерасла у још један балкански рат (пожар би се свакако проширио и на КиМ и Македонију са ко зна каквим даљим ширењем пламена). То је било важно на време рашчистити како неко не би помислио супротно у вези са РС референдумом, па повукао опасан потез рачунајући на лак успех. Некако је Србија исувише дуго савијала главу, па су многи помислили да ће науштрб Срба прогутати било шта и било где. Неће! РС је наш највиталнији национални интерес и њу смо, уверен сам у то, спремни да бранимо ништа мање него Београд!
После упозорења које је тамо где треба свакако дешифровано, официјелна Србија је повукла још један рационални потез. Вучић је изјавио да се нећемо спуштати на хрватски ниво и са Загребом играти пингпонг налик препуцавању два маргиналца. Шта смо имали, рекли смо. Сада се постављамо одмерено и отварамо простор да велики умире турбуленције створене од њихових пулена, а можемо очекивати и да НАТО господари за сада неће допустити Хрватској да срља, нити ће она то олако урадити када зна да има посла и са Србијом (ма колико се Хрвати хвалили својом војном силом и некаквом умишљеном ратничком традицијом). Неће ни западни део тзв. међународне заједнице озбиљно кренути на РС. Камоли да је за тако нешто кадро Сарајево. Али не значи да у наредном периоду, већ за годину или две, ствари неће бити другачије.

МАЧ И БАРУТ Свет се убрзано, у глобалним размерама, за нас повољно мења. Али не треба заборавити да се историја често одвија по принципу круга унутар већег круга, с кретањем у контрасмеру, односно да шанса често буде пропраћена и огромним ризиком. Попуштање раније доминантних евроатлантских стега и равноправно надметање великих сила у нашем региону може довести до њихових озбиљних посредних сукоба на Балкану. Штавише, плашим се да ће у неким размерама, и макар у неким његовим деловима (надајмо се примарно не на српском простору) до ослобођених локалних или увезених фактора разрачунавања и доћи. Да се пожар не прошири на нас (укључујући и РС и КиМ) или ако њиме будемо обухваћени, морамо бити спремни и да се боримо. Свако нормалан мисли: не дај боже да поново потече крв. Али да нам се то не би десило, или ако се деси да буде што мање наше крви, сетимо се речи мудрог српског државника Милована Миловановића Балачка (1863–1912), чија је великим делом дипломатска заслуга наш тријумф у Првом балканском рату. Како је наглашавао: „Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ниједна гарантија не може заменити.“
Мач нам је стар и истрошен а барутана нам је напола празна, а времена су пуна нових изазова, и то изгледа сличнијих раздобљу пре Првог светског рата него последњих пола века. Отуда, да нам се у неком тренутку ипак не би догодила „Олуја 2“ и „Олуја 3“, јер Загреб и Сарајево не желе опстанак РС и тамошњих Срба, а Албанци прижељкују да свој барјак забију не само на северу Косова већ и у Прешеву – брзо почнимо да реализујемо озбиљан програм опремања и јачања војске о коме већ годинама причамо. Сигуран сам да је Русија спремна да нам изађе максимално у сусрет, а оно што би данас био дугорочан кредит који неке плаши, сутра може да се бар делимично претвори и у поклон. Ако Србија стварно рационално купује време а не иде фанатично путем ЕУ интеграција, када прође неопходност претварања или се покаже да играње на ЕУ карту више нема никаквог смисла, створиће се околности за формализовање савезничких односа с Русијом које ће то омогућити.

МОЗАИК УСПЕХА Како год било, сада улазимо у геополитички период када је, без трунке претеривања, питање нашег опстанка а не луксуза да ојачамо своје војне потенцијале. Тако дестимулишемо несрећу, али се и спремамо да се носимо с њом ако она наступи. Верујем да је официјелни Београд тога свестан, те да ће, као што је сада ефикасно наступио и послао упозорење, убрзаним темпом настојати да у наредном, не баш дугом периоду пре реалног избијања балканске буре, учинити све могуће да војно, политички, морално, повећа одбрамбене могућности. Уз набавку оружја то подразумева и све оно о чему сам недавно писао у вези с праћењем руско-турских трендова. И још нешто: нисам никакав војни експерт, али ми делује да Србија која има задатак да активно подржи одбрану од ње удаљеног и са њом у ратним временима скоро неповезаног западног дела РС, мора унапредити не само своје дефанзивне већ и офанзивне капацитете.
Као и у прошлости, не желимо рат, али да несреће не би било, нека сви знају да, ако буду горели Бањалука или Брчко, то ће се десити и са Загребом! Но, да би и то имало ефекта, да по ко зна који пут кажем, важно је да Београд истраје на тешком послу умиривања страсти међу завађеним политичарима у РС, те да западној српској држави помогне да појача своје специјалне и остале полицијске снаге. Да би Србија помогла Српској, мора да буде у стању да се одупре првом удару а за то је потребна слога и бар извесна одбрамбена моћ која се већ дуго од стране постмодерних окупатора, обрнуто пропорционално распиривању неслоге, систематски отупљује Републици Српској.

[/restrictedarea]