Обамин благослов за Ренција

Барак Обама је недавно боравио у Милану и том приликом незванично је „крунисан“ за глобалног вођу свих прогресивних снага, док „Фондација Обама“ припрема нови пројекат – едукацију политичких лидера будућности

После пораза на референдуму за нови пакет реформи које „захтева Европа“, тадашњи премијер Матео Ренци је у децембру 2016. поднео оставку и резигнирано поручио Италијанима да се повлачи из политике. Сви који су тада одахнули, помисливши да су се  ослободили човека који је успео да уназади Италију, били су затечени када је Ренци изненада „политички васкрсао“ и 30. априла изабран за новог председника владајуће Демократске партије. Мејнстрим медији једва су дочекали да се распишу о „сигурном тријумфу ренцизма“ и до отужности су понављали Ренцијев нови политички слоган: „In cammino“ („У покрету“).

[restrict]

ГЛАС СТРАНАЦА Истицали су и значај нове француско-италијанске алијансе и небројено пута цитирали твитер преписку „двојице младих постлевичарских лидера од којих зависи будућност Европе“. Новоизабрани председник Француске Емануел Макрон, и сам на челу покрета „У покрету“ („En Marche“), Ренцију је после победе упутио честитку: „Браво, Матео! И ти си сада ’у покрету’. Ми смо модел нове генерације европских демократа и заједно ћемо променити Европу!“ Ренци је одмах одговорио: „Хвала ти, драги Емануел! Ми смо уз тебе. Живела Француска! Живела Европа (коју ћемо заједно променити)!“

Међутим, већина новинара прећутала је детаљ да се Ренцијева „тријумфална победа од 71 одсто“ односи на поверење само 1.200.000 бирача Демократске партије, укључујући у ову цифру и овогодишњу изборну новину – гласове малолетника и странца са дозволом боравка. Према писању опозиционог дневног листа „Фато куотидијано“, категорија „странаца“ је на изборима била прилично растегљив појам, а шта се тачно дешавало како би се досегао „тријумф од 71 одсто гласова“ најбоље илуструју речи једног мигранта из прихватног центра у Ерколану, у близини Напуља: „Одвезли су нас на биралиште и рекли да заокружимо број 3. Немам појма зашто и за кога смо гласали, али то ме, искрено, и не интересује. Битно је да су нам већ у аутобусима поделили документа!“

ИГРЕ НОНШАЛАНТНЕ ЕЛИТЕ Избор за првог човека странке Ренци је у свом познатом арогантно-еуфоричном маниру схватио и као аутоматски повратак у сам врх политике. Ништа чудно, с обзиром на медијски простор који му је уступљен, тако да би неки неупућени странац вероватно помислио да се не ради о новоизабраном лидеру само једне парламентарне странке већ о најважнијој политичкој личности у земљи. Опет су уследиле небулозне приче о модерној старт-ап политици којима је Ренци годинама иритирао грађане док је, уништавајући социјалну државу, њиховим новцем помпезно организовао „Леополду“ – постлевичарска радикал шик окупљања банкара, бизнисмена и осталих политички коректних милијардера који су, уз одговарајући дрес код (фармерке и беле, раскопчане кошуље заврнутих рукава) и уз постмодерну сценографију (гаража попут оне из које је Стив Џобс са својим „Еплом“ кренуо у освајање света) расправљали о реформама којима ће се Италија модернизовати и на тај начин освојити свет.

Овога пута Ренцијев шоу инспирисан је „Малим принцом“ – Емануелом Макроном, и за свој повратак на политичку сцену Матео Ренци је одабрао Макронов модни стил: иста тамна одела строгог кроја и исте тамне кравате. Нажалост, и исту празну реторику, уз неизбежни оптимизам без покрића који прати нова фантастична обећања о светлој будућности захваљујући новим политичким снагама – младим људима од највише тридесетак година и новој политици у којој више нема идеологије, превазиђених подела на левицу и десницу и кочница у виду омражених граничних баријера етничког, верског и културолошког типа – њих су сви модерни и прагматични људи дефинитивно одбацили, за разлику од фашистичких троглодита који су, судећи по Ренцијевим речима, дефинитивно поражени.

ПРОГРЕСИВАЦ У МИЛАНУ А да ће сви који другачије мисле, и на тај начин коче пут у светлу будућност, ускоро бити само ружна успомена у новом глобалном свету без подела и граница, мисли и Барак Обама, који је недавно боравио у Милану, и том приликом незванично је „крунисан“ за глобалног лидера свих прогресивних снага.

На позив организатора међународног самита о иновацијама у здравој исхрани „Seeds & Chips“, Барак Обама је за хонорар од 400.000 долара 9. маја одржао 45-минутно предавање, а сав новац од 3.500 продатих улазница, по цени од 850 евра, уплаћен је „Фондацији Обама“, која припрема нови пројекат – едукацију политичких лидера будућности. На свечаној вечери организованој у његову част, бивши амерички председник поручио је да једино млади данас могу да зауставе опасни популизам, и прецизирао да његова фондација неће штедети новац за обуку младих политичких лидера како би се у целом свету формирала нова класа политичара неоптерећених националним, расним, верским и полним предрасудама. Матео Ренци и Емануел Макрон за Обаму представљају право политичко освежење; он тврди да је сигуран да ће са „овим пионирима нове политике дуго и успешно сарађивати“.

А да „нова политика“ подразумева и ноншалантност у комуникацији нових политичких протагониста, сведочи и Ренцијева изјава дневнику „Коријере дела сера“: „Рекао сам Обами да, када постане глобални председник, желим да будем његов лични асистент. Позвао сам Макрона, није се одмах јавио и оставио сам му поруку. Заборавио сам да сада има мање времена јер је председник Француске. Када ме је позвао, рекао сам му: Господине, овде лични асистент председника Обаме, одмах ћу вам пребацити везу. Он се насмејао, а онда је врло срдачно разговарао са нашим драгим пријатељем Обамом.“

ТАМНА СТРАНА ОПТИМИЗМА С обзиром на то да је модел старт-ап бизниса постао инспирација за многе прогресивне политичаре, можда није згорег да се упознамо и са правим лицем ове најновије шарене лаже што се постепено увлачи и у политику и озбиљно прети да угрози све до сада важеће критеријуме по којима је „стара политика“ омогућавала какву-такву сигурност за већину грађана. Игром случаја, упоредо са миланском промоцијом „нове старт-ап политике“ Дан Лајонс, бивши новинар „Њузвика“, издао је шокантни дневник свог радног искуства у једној елитној старт-ап компанији које је далеко од ружичасте идиле пропагиране од стране медија. У почетку, све је врло узбудљиво и забавно. У огромној просторији, у којој доминира топла наранџаста боја, атмосферу додатно оплемењују палме и мали водопади и тиха релаксирајућа амбијентална музика. Запослени на посао долазе у мајицама и бермудама и са најмодернијим лаптоповима у крилу раде удобно заваљени у „врећа фотеље“ дугиних боја. Пре би се рекло да се ради о студентима који се релаксирају у кафићу универзитетског кампуса него о канцеларији и службеницима на радном задатку. На располагању им је и бесплатни ресторан, теретана са инструкторима и масерима, лежаљке на којима може да се одмори и одспава… По угледу на „Јеванђеље Стива Џобса“, радна филозофија заснива се на „револуцији“ следећег типа: „Ко овде ради је геније и предодређен је да промени свет.“ Логично је да радно време не постоји и да се запослени, углавном имају између двадесет и тридесет година, због тога уопште не жале. Обавезно правило понашања је think pink (мисли ружичасто), а у комуникацији се најчешће користе речи „супер“ и „фантастично“. Колеге се међусобно не ословљавају по имену већ еуфоричним термином rockstar.

Осим власника, менаџера и спољних инвеститора који зарађују милионе, сви остали су бедно плаћени – тек мало више од загарантованог минимума за 14-15 сати рада. Строга правила компаније обавезују запослене на максималну посвећеност послу, флексибилност и лојалност, али зато не предвиђају ни минимум људске солидарности послодаваца који, кад год им се прохте и без икаквог објашњења, могу запосленом да уруче отказ. У новоговору ових револуционарних радних амбијената реч отказ је замењена термином дипломирање, а у питању је прави мали ритуал који почиње шефовим мејлом свим запосленима: „Ћао, екипо, наш драги колега данас добија диплому. Као и ви, и ја сам заиста срећан и узбуђен чим помислим како ће наш колега искористи све своје супермоћи стечене код нас у новој грандиозној пословној авантури која га тек чека.“ Затим следи пригодни коктел и опште славље и весеље.             

[/restrict]