O vrtlogu, oluji i etničkom čišćenju

Piše Srba Ignjatović

Knjiga Jovana Radulovića „Uroniti u maticu života“, s podnaslovom – nekom vrstom „žanrovske“ odrednice – „Priče, zapisi, crtice“, čini se da je nastala upravo kao plod naknadnog, zrelog pristupa „rasutoj građi“ iz „radionice“ posvećenog pisca

U „radionici“ svakog ozbiljnog pisca vazda se nađe niz zabeležaka, dokumenata, tuđih pisama i vlastitih koncepata koji, uz nešto dodatnog truda, i sami mogu da postanu literarna materija. Knjiga Jovana Radulovića „Uroniti u maticu života“ (Evro-Đunti, 2009), s podnaslovom – nekom vrstom „žanrovske“ odrednice – Priče, zapisi, crtice, čini se da je nastala upravo kao plod naknadnog, zrelog pristupa takvoj „rasutoj građi“. Situacija je to u kojoj život i priča počinju da se prepliću, a kreativno oblikovanje je podstaknuto energijom sećanja, iskustvenošću distance i začinjeno elementima autobiografije.

NASTAVLJAČ STAMENE TRADICIJE
Već prvom svojom knjigom pripovedaka „Ilinštak“ (1978) Radulović se legitimisao kao ovovremeni nastavljač stamene prozne tradicije. Motivi srpske Dalmacije, koloritan jezik i, u podtekstu, veliki prethodnici poput Matavulja i Desnice krčili su put tadašnjem mladom pripovedaču. Potom će naš pisac objaviti niz pripovedačkih knjiga, kao i romane „Braća po materi“ i „Prošao život“, uz koje je usledio i niz značajnih književnih priznanja.
Jovan Radulović je, međutim, imao – da li sreću ili nesreću, teško je rezolutno proceniti – da pobudi pažnju šire javnosti i kontroverzne, ispolitizovane reakcije već televizijskom dramom „Vučari Gornje i Donje Polače“ (1978) a pogotovu „Golubnjačom“ (1980), odnosno njenom scenskom verzijom (1982). O reperkusijama tog zamešateljstva koje je potresalo forume, pozorišne institucije i najširu javnost danas svedoči obimna knjiga Slučaj „Golubnjača“ (2008). Iste godine kada i taj zbornik pojavio se Radulovićev roman „Od Ognjene do Blage Marije“ zabavljen neuralgičnom i tragičnom temom – padom Knina i srpske Krajine, uključujući postradanje i egzodus srpskog naroda s tla na kojem je vekovima opstajao. Reč je, zapravo, o etničkom čišćenju izvedenom tokom Oluje.
Toj temi Radulović je, naravno, pristupio kao umetnik, romansijer vičan da dramatičnu priču gradi iz više uglova, posredstvom nekoliko likova-glasova. Negde od sredine pripovedanja u romanu počinju da se nižu drastične slike kraha i rasula, osvajačke svireposti, narodnog posrnuća i beznađa. Sve što može da se kreće pretočilo se u mučeničku kolonu i najpre hrli ka Bosni, a potom ka Srbiji žudeći spas. Za njima ostaju leševi ljudi i životinja, urušene kuće, spaljena zemlja.
Po logici stvari pisac nudi mestimična, gorka „objašnjenja“ razloga i prilika u kojima se to zbilo. Njegova ključna metafora je, međutim, igra boćanja. Kao toliko puta u istoriji veliki su se poigrali malima, srušili njihov svet i razorili živote baš kao da su se, nehajno, igrali drvenim kuglama.
U zbirci priča, zapisa i crtica, što je verodostojan formalni opis knjige „Uroniti u maticu života“, Jovan Radulović se mestimice iznova vraća na ta traumatična zbivanja ali ih kombinuje i sa studentskim danima u Beogradu, sopstvenim književnim počecima i neželjenim, proizvedenim političkim slučajevima koji su ga pratili, da bi sve to garnirao službeničkim epizodama. Čak je i sam, poprilično ironični naslov knjige „Uroniti u maticu života“ (parafraza socrealističke retorike) izveden iz referata visokog političkog funkcionera na kojem je pisac radio uhlebivši se u tadašnjim „organima“ kao savetnik-lektor. O ironijskom naboju pogotovu svedoči priča koja je čitavoj knjizi podarila naslov. Pisac u njoj izuzetno efektno dočarava kancelarijsku atmosferu i milje „činovničke boranije“ sagledavajući tadašnjeg sebe kao neku vrstu Krležinog đaka Palčića.

DOČARANI BELEG VREMENA
U ovoj knjizi ima još pravih, razvijenih priča. Takve su, recimo, „Kninski moler i šofer iz Lestera“, „Zadar“, „Vikendica“, „Formula“… Dominiraju, međutim, one u kojima je spletena igra sećanja, dokumentarnih naboja, lirskih evokacija i „komentara“ srezanih s iskustvene i vremenske distance.
Reč je upravo o tekstovima nalik zapisima i crticama. Činjenica je, međutim, da su to prinovljene, sveže forme u piščevom opusu i postupku. Njih može da podstakne svega jedna reč (recimo varićak, drvena posuda za žitarice), ali i segment Saramagovog govora pri dobijanju Nobelove nagrade (tekst naslovljen „Prasići, jaganjci“ u kojem Radulović razvija više no zanimljivu simetriju između Saramagovog opisa načina života predaka, babe i dede, i porodičnog življenja u rodnoj Polači, krajem gladne zime, negde „pedesetih, početkom šezdesetih“).
„Ivanić Grad“, „Brčko–Banovići“, „Književno veče u Mariboru“, „Oktobarska“, „Ne diraj mi dečka“, „Književno veče u Peći“ i „Polača“ „vilidž“ reprezentuju novi tip Radulovićevog proznog teksta u kojem je ostvaren spomenuti splet evokacije i govora dokumenata. Iako su tu i tamo „šavovi“ vidni, vrednost te kombinovane naracije je neosporna. Piščevi savremenici pogotovu će ovu vrstu proze doživeti kao sočnu i iznutra proživljenu markaciju ne tako davno minulog vremena, dok oni mlađi u njima mogu da pronađu i kondenzovana saznanja koja nisu deo njihovog iskustva. Drugačije rečeno, praveći iskorak u smeru hibridnog proznog pisma što je tek u novije vreme postalo legitimno u našoj literaturi, Radulović je ostao veran realističkom impulsu. On svejedno ne praznoslovi, ne piše priču isključivo zarad estetskog ugođaja već uspelo dočarava belege vremena.
Zanimljivo je da završnicu knjige „Uroniti u maticu života“ čine doista nevelike, prave kratke priče („Priča o smrti“, „Godi mi kostima to“, „Konjska smrt“, „Bajami“, „Izdaja“, „Januarsko jutro 1996“, „Imena“…). Njihov naboj je počesto melanholično-lirski ili opor kao ubod, a skoncentrisane su na vremenski trenutak odnosno isečak zbivanja sa skrivenom dramatičnom snagom. Tu sugestivnost i narativnu ubedljivost nosi, uostalom, i čitava ova knjiga o vrtlogu i „matici života“.