Новинарство у Хрватској – опасно по живот

bozo-knezevicЗa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Да је Хрватска поштено истражила позадину саобраћајне „несреће“ која је пре 15 година угасила живот новинара Боже Кнежевића, онда данас његове колеге не би биле тако немоћне због покушаја убиства председника њиховог новинарског друштва

Навршава се 15 година од погибије новинара Боже Кнежевића, аутора бројних документараца, међу којима је његов последњи Олуја над Крајином 2001. подигао гадну буру у политичком животу Хрватске после Туђмана. И то не само због непроцесуираних ратних злочина почињених над цивилима током акције Олуја (1995) и после ње него и због Кнежевићевог наратива о узроцима и последицама недавних ратова на тлу некадашње Југославије. А онда, у јеку најжешћег медијског линча против њега због Олује над Крајином, Божо гине у бизарној саобраћајној несрећи код Грачаца, у Крајини. Иако су хрватске власти то прогласиле „несрећом“, чињенице указују да „несрећа“ није била случајна. Познато је да тајне службе имају свој „рукопис“, а управо је изазивање саобраћајних несрећа тешким камионима била део модуса операнди Службе државне безбедности (СДБ) некадашње Југославије, чије су руководеће кадрове, а уз њих и методе, преузеле земље наследнице. Тако је и Божо страдао у стравичном судару са свим обележјима сличних, претходних ликвидација неистомишљеника или политичких противника од стране СДБ-а, из кога су поникле и потоње хрватске тајне службе.

ЛИКВИДАЦИЈА Хрватско тужилаштво је годинама водило процес против камионџије који је изазвао несрећу, али без ваљаног и правног епилога, тако да породица ни дан-данас нема одговор на питање – зашто је морао да умре Божо Кнежевић? Уз њега је живот изгубио и његов пријатељ и сарадник Боривоје Францесци; обојица су била на радном задатку и путу на престижни фестивал документарног филма, на који је Божо позван после успеха Олује над Крајином, емитоване у Хрватској у политички експлозивном тренутку, када су се против челника државе писале оптужнице а тужилаштво суда за ратне злочине у Хагу указало на бројне злочине хрватских оружаних снага над цивилним становништвом у Крајини.
Божо је, почевши од првих ратнохушкачких трења, после отцепљења Словеније од Југославије јуна 1991, преко рата у Хрватској до Босне, радио као сниматељ за бројне ТВ екипе из света, па је тако постао (непријатан) сведок не само многих трагичних судбина него је на филмској траци забележио и свакојака кршења ратног права и обичаја ратовања. Из тог материјала касније су настали телевизијски прилози, да би се због поменутог документарца нашао на нишану напада и оркестрираних претњи водећих хрватских медија и политичара. Исти филм му је, међутим, ван Хрватске донео награде и похвале. Све то је пресечено 6. новембра 2001. године. Божо је сахрањен (на жељу породице, која живи у Загребу) на Мирогоју, а с њим је у хрватском друштву убијена и даља дебата о открићима и дометима његовог филма.

ОПАСНА ВОЖЊА Хрватска се још од 1991, када је прогласила „осамостаљење“ од СФРЈ, суочава с проблемом уплитања политике и власти у рад медија и новинара. Бројни су примери притисака на новинаре, а Божо је залагање за истину и правду платио животом. У Хрватској се нико од еснафских колега нити из цивилног друштва није заузео да истера правду за Божу, чиме би Хрватска постала сигурна кућа за све новинаре. А да ни 15 година касније ситуација није много боља, сазнајемо из упозорења Хрватског новинарског друштва (ХНД) – оно је прошлог петка преко примера свог председника обзнанило да се новинарима још увек ради о глави. Саша Лековић, председник ХНД, пре неколико дана пуким случајем је избегао Божину судбину. Према Лековићевим речима, на отвореном путу приметио је да му ауто шеврда и заноси. Успео је да заустави возило покрај друма, а онда утврдио да точак „само што није отпао“. Увиђај је показао да је за сада „непознати починитељ“ претестерисао два шрафа на предњем точку аута.
„Путовао сам службено у Нови Сад и већ тијеком пута сам осјетио да тешко контролирам аутомобил. Неких десет километара након што сам ушао у Србију морао сам стати и позвао сам вучну службу. Већ сам тада видио да је предњи десни котач искривљен и да недостају вијци на њему, па сам их пронашао и предао механичару вучне службе која је одвезла аутомобил. Он ми је потврдио да су два вијка препиљена допола, те су тијеком вожње пукли“, изјавио је Лековић новинарима, додавши да је сигуран да су му „вијци препиљени у Хрватској“. Случај је пријављен и загребачкој полицији, „али тек реда ради“, јер „не очекујем да нађу онога тко ми је то направио“, каже Лековић. Ово није први случај да му неко ради о глави. Пре неколико година, док је путовао ка Осијеку, такође је осетио да му се аутомобил необично понаша, да би се испоставило да су сва четири шрафа на једном точку – одвијена. У Хрватском новинарском друштву објавили су алармантно саопштење: „Напад на предсједника ХНД-а Сашу Лековића – непознати починитељ саботирао Лековићев аутомобил“. Дневник је био још експлицитнији – објавио је вест под насловом „ПОКУШАЈ УБОЈСТВА – Препиљени вијци на котачу аута предсједника ХНД-а!“. Жељко Чичак, дипломирани инжењер саобраћаја и судски вештак, тврди за dnevnik.hr да је Лековић могао погинути, јер би „препиљени вијци лако могли довести до несреће са смртном последицом“. Чичак додаје да је много опасније уколико су шрафови пресечени допола, него да су скроз пререзани. „Тако се то и ради. њДа их се препили до краја, видјело би се да они недостају. Уколико нетко жели да особа страда, оставит ће их у стању као да постоје, иако они више немају функцију.“

СТАЛНЕ ПРЕТЊЕ Лековић је после инцидента на ауто-путу подсетио јавност да је саботажа кола „и иначе једна од чешћих метода ’опструкције’“, те да ће 28. октобар славити као „резервни“ рођендан. ХНД је због овог, последњег у низу примера атака на новинаре, затражило од Сабора расправу о претњама хрватским новинарима: „Подсјетимо да је Саша Лековић изложен сталним пријетњама већ годину и пол дана, откако је постао предсједник Хрватског новинарског друштва. Посљедњи пута Лековић је био споменут и у писму којег је прије десетак дана запримила Сандра Бартоловић, новинарка Forum.tm, на којему је стајао потпис Усташке змије. Неколико дана прије тога, Лековић је био споменут и у пријетећем писму којег је примила равнатељица Хине Бранка Габријела Валентић, које је било потписано са Један ХОС-овац.“ ХНД је осудио и недавне претње смрћу упућене новинарки Нове ТВ Еми Браници. Извршни одбор ХНД-а позвао је домаће институције на истрагу, оцењујући да је саботажа кола председника ХНД уочи његовог пута у Србију „само кулминација вербалних напада и најгорих увреда“, јер је он „од дана преузимања мандата константно изложен јавном линчу појединих портала“ где га вређају, прозивају и прете му, „док у коментарима читатељи отворено позивају на његово убојство“. И Лековићев случај показује колико је мали корак од претњи до физичког насиља. А да је Хрватска поштено истражила позадину саобраћајне „несреће“ која је пре 15 година угасила живот новинара Боже Кнежевића, данас његове колеге не би биле тако немоћне због покушаја убиства председника њиховог новинарског друштва.

Ко је био Божо Кнежевић

Божо Кнежевић (Подгорица, 1952), дипломирао на загребачком Факултету политичких знаности (1975), радио као новинар и уредник у образовно-документарном програму Телевизије Загреб, где је као сценариста и редитељ створио више од 60 емисија образовног, документарног и информативног садржаја (1977–1991). После чистке у ТВ Загреб (1991) прелази у „Јутел“, да би 1992. постао фриленс новинар и сниматељ, радећи за бројне медије из Немачке, Холандије, Шведске, САД… За све те медије је као новинар и сниматељ интензивно радио током рата у Хрватској и сукоба у осталим републикама бивше Југославије. Његов дугометражни документарни филм Олуја над Крајином из 2001. године био је храбар искорак ка суочавању хрватског друштва са почињеним злочинима.
Иза себе је оставио супругу и двоје деце.

Усташија

Радикална десница јача иако је Хрватска пре три године постала део Европске уније. Усташке заставе су се, на пример, протекле седмице виле чак и у словеначком Марибору, где су председник Словеније Борут Пахор и његова колегиница из Хрватске Колинда Грабар Китаровић присуствовали првој свечаној сахрани „жртава послератних ликвидација и комунистичког терора“, дакле припадника усташких и домобранских формација и других сатрапа нацистичких окупатора, који су 1945. године ухваћени током повлачења ка Аустрији. hairy girls квику займ на картузайм онлайн на 6 месяцевзайм 1000 рублей на яндекс деньги

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *